Духовна криза је тешка и болна, али без ње се не може живети. Све што имамо, било да је то наша личност, односи са другим људима или наш поглед на свет, све се развија уз помоћ криза. Криза је прилика да се за кратко време оствари квалитативни скок и корените промене које пружају шансу за прелазак на виши ниво развоја. Међутим, то не даје никакве гаранције, јер у свакој кризи, уместо шансе да се преживи и уздигне, постоји опасност да се заглави у бригама или падне у понор очаја.

У кризи део нас умире

Криза је корисна. Прво, зато што је то најбржи и најлакши начин да уништимо ставове и навике који нам ограничавају развој. У кризи неки део нас умире. Међутим, управо оно што је већ оронуло и застарело умире.

Друго, криза повећава нашу свест. Подстиче вас да изаберете нову животну стратегију. Многи људи имају потешкоћа у доношењу избора, одлажући одлуке за касније или чак пребацујући одговорност. Али постоје ситуације када нема начина да се то избегне.

Треће, криза се не дешава тек тако. Претходи јој скривени и дуги период све већих унутрашњих сукоба, које човек покушава или да не схвати, или да не примети, да сакрије од себе и од других. У неком тренутку, када сукоб постане неподношљив, када се чини да се све руши и да нема поверења ни у тло под ногама, схватимо да се ничему у овом животу не може веровати. И све у шта смо веровали одједном нам се чини неистинитим. Али након периода конфузије, патње и очаја, откривамо да је конфликт који нас је довео до кризе решен кроз искуство. То је као грмљавина, после које ваздух постаје чист и свеж.

Престајемо да схватамо смисао живота

Кризе су многе и различите: старосне, личне, духовне. Посебност духовне кризе је у томе што она задире у основе нашег постојања. У духовној кризи губимо идеолошку основу и престајемо да схватамо смисао живота. То не значи да смо раније разумели смисао живота, али сада не разумемо. Али током мирних периода нашег живота обично постоји осећај сврхе и смисла који нам у тренуцима духовних криза више не изгледа истинито. Понекад се испостави да су неистините. Манифестација очаја помаже да очистимо наше разумевање од љуски и крхотина, од предрасуда, од туђих или чак наших смешних мишљења која су замаглила наше сопствено значење и престала је да нас инспирише.

У духовној кризи, наш духовни живот је обустављен. Осећамо штету процесу духовног тражења и духовног живота. Осећам се као да ходамо и одједном је пут нестао. Изашли смо на праг, али прага није било. Али управо то осећање нам помаже да се саберемо и будемо буднији, да трезвено погледамо не само себе, већ и околну стварност. Ова суспензија је корисна за исправљање ваших путева. Оно посебно духовне кризе верника, хришћанина (а очигледно је да езотеричари и људи са нејасном представом о вишој сили доживљавају неку врсту духовне кризе) је у томе што се претходно религиозно искуство моментално обезвређује. То доводи до одбацивања било какве верске праксе, а понекад и до њиховог преиспитивања.

Чим изгубимо ослонац, чим се наш поглед на свет уруши, егзистенцијална анксиозност избија испод њега. Ужас који се колективно ствара, ужас са којим се суочавамо лицем у лице, подстиче нас да брзо тражимо нова значења.

Шта нам наши страхови чине

Смрт увек изазива нашу вољу да будемо. Ирационални страх од непостојања подрива основу постојања, чинећи је непоузданом и случајном. Није јасно: или постојимо, или нас више нема.

Слобода, која делује тако дивно јер јој увек тежимо, такође је страх. Али зашто? Да, јер нам је свима потребна бар нека предвидљивост у свету и јасна структура. Већину живота, ако смо верници, живимо са осећањем да је Господ мудро створио овај свет и да нас Промисао Божији о нама води на овај или онај начин.

Разумели ми то или не, бар у овом свету нисмо одговорни за све. Главно је да смо део неког већег плана. Али када осетимо егзистенцијални страх од слободе, јавља се осећај крхкости свега, као да ходамо по ужету преко провалије. Све што нам се дешава зависи од нас, али у исто време ниво одговорности може бити изнад наших снага.

Усамљеност у егзистенцијалном смислу је осећај сопствене изолованости. Рођени смо сами и напуштамо овај свет сами. У обичним тренуцима нашег живота тај страх кријемо у контактима, у везаностима, у припадности нечему већем. Коначно, ако изгубимо свој претходни духовни смисао, тада осећамо потпуну празнину живота, јер потреба за сврхом и смислом је основа људског постојања.

Илузије и њихов колапс – разлози

Најчешћи разлог је крах илузија о себи. Често себе доживљавамо митолошки, сматрамо да смо неко или у себи видимо могућности и дарове. Увек имамо тежње и известан осећај сопствене вредности, мање или више адекватне или неадекватне. Како год било, илузије о себи се увек гомилају. У тренуцима кризе, ова гомила идеја се распада. Приморани смо да се поново саставимо, да постепено поново постанемо свесни себе.

Други разлог је крах илузија о Богу.

Често искривљујемо слику Божију. Чини се да смо верници, али у једном тренутку може се појавити питање и збуњеност: „Где је сама моја комуникација са Богом? Где је сама љубав Божија о којој сви говоре? Испада да се већ двадесет година молим у празнину? Нисам ништа чуо. Одатле ми не одговарају. И уопште, још увек се не зна да ли Бог постоји или не?!“

Дешава се и обрнуто: „Тридесет година сам се бојао Бога, али сада схватам да је један мој поступак страшнији од другог. Па зашто ме Он не заустави и не исправи?" Често у таквим тренуцима човек схвати да није обожавао Бога, већ идола којег је измислио и поставио уместо Бога. Ово је страшно искуство, али је у духовном смислу корисно.

Најзад, трећи разлог је крах илузија о Цркви. Очекивање да ћемо доћи на неко дивно место, где се сви воле и где је практично рај, обично је разбијено црквеном стварношћу. И такође морате да се носите са овим искуством.

Постоји још једна група разлога. По правилу, то су догађаји који су значајно променили наше животе и повукли духовну кризу. И на првом месту овде је смрт вољених.

Смрт је увек и тренутак преиспитивања сопственог живота. Често, посебно када је смрт најближих изненадна, у трагичним околностима, када умру деца, људи осећају да се све што су веровали, надали и за шта су се молили, све њихове наде претвориле у прах. Све што је било раније се амортизује. Баш као и сопствена озбиљна или неизлечива болест, изненадни инвалидитет чини да особа осети сопствену крхкост и рањивост и схвати да живот уопште није као оно што мислите и да нешто треба да се мења.

Када човек изгуби животни посао, када му се дешавају разне невоље у вези са његовим професионалним признањем, када се сруши оно на чему се заснивала његова професионална самоидентификација, то такође доводи до кризе. Нешто треба да се уради у вези са овим. Али једино што се заиста може учинити јесте да се схвати како да се живи другачије и да се сагледају трагични догађаји који су се догодили, добијајући ново значење.

Промена материјалног нивоа, како надоле тако и навише, нагло осиромашење, као и нагло богатство, подједнако су деструктивни за духовни живот. Доводе нас у опасност од духовне кризе. Исто тако, узрок кризе могу бити односи са другим људима: издаја, озбиљне притужбе, ситуације у којима је наше поверење озбиљно изневерено. На крају крајева, ово доводи у питање наше поверење у главне аспекте нашег бића. Посебно је тешко ако смо наду усмерили на једну ствар, а она није успела.

Све је лоше и морам да одем

Важно је схватити да криза расте постепено. Подсећа ме на причу о жаби у кључалој води. Жаба је стављена у хладну воду и загревана полако и полако док се не скува, не примећујући тренутак када је требало искочити. Ако говоримо о православној средини, онда су узрок духовне кризе разне врсте негативних појава у црквеном животу. На пример, примећујемо да пракса не одговара подучавању. Очекивали смо једно, а добили нешто друго. Али то више није само разочарење у Цркву као некакву земаљску институцију или богочовечански организам.

То се претвара у специфичну огорченост што је ово лоше, и уопште је потребно отићи. Међутим, разлози овде нису само спољашњи, већ и унутрашњи. На пример, лажно схватање духовног живота. Ово је ситуација када је човек сам себи изградио неку врсту изворног Православља или је то урадила група другова под руководством духовног учитеља. У неком тренутку постаје јасно да је све или много тога била грешка.

У највећој опасности су људи некритичног мишљења и дословности вере. Често се каже да ако човек има духовну кризу, то значи да има непокајане грехе. Али још чешће, управо онај ко то одбацује у кризи све доживљава по принципу „сам је крив“. Овде је важно разумети да је критичко мишљење оно које нас штити од духовно несрећних околности. Коначно, системски сукоби, сукоби односа, концепата, било каква конфронтација са нама значајним људима или противречност између породице и вере, посла и породице, дуготрајне противречности нас постепено убацују у ћорсокак.

Ако нисте имали духовне кризе, ево лоших вести

Унутрашње противречности обично расту, али ми се трудимо да то не приметимо. И иако не примећујемо својим умом, осећамо срцем и интуитивно разумемо да су темељи нашег постојања пољуљани. Међутим, ми се увек опиремо овим променама. Често одлажемо тренутак кризе колико год је то могуће. Али што је дуже одлажемо, то је друга фаза кризе тежа – фаза разарања погледа на свет и слике о себи.

Друга фаза је увек болнија. Максимална патња пада на њега. У овом периоду схватамо да нисмо успели, а свет и ми у њему неће бити исти. Осећамо да смо изгубили веру, а ако је нисмо изгубили, онда бар не знамо ништа ни о себи, ни о Богу, ни о овом животу. Голи смо и на земљи се тресемо под ногама. Једино што је потребно је изаћи из овог стања. У таквим тренуцима увек постоји много страха, патње, збуњености, губитка смисла, али управо у таквим тренуцима још нисмо довољно прихватили ово стање да бисмо почели да тражимо нови смисао. То је напред.

Ниједна патња не траје вечно. У неком тренутку долази до паузе и постепено се навикавамо на ситуацију потпуне неизвесности у духовном смислу. Схватајући да пошто стари модели не функционишу, а нови се нису уобличили и нису створени, онда треба да уложимо снажан напор да изађемо из ове кризе. У овом тренутку се максимално активира критичко мишљење. У таквим тренуцима способни смо за молитвени напор и призивати Божију помоћ.

Главни задатак овог периода (превредновање вредности) је да себи поставите права питања. А чак и ако немамо праве одговоре, важно је да питања буду тачна, јер то ће нам омогућити да пређемо на преиспитивање вредности и стварања. Када се ново схватање искристалише из олупина нашег старог погледа на свет и прашине у коју се претворило, када угледамо светлост на крају тунела, излаз из ћорсокака, тада разумемо како треба да променимо своје начин деловања. Јасно је да промене не настају одмах, али су промене у таквим периодима већ почеле. Наравно, овај процес се не дешава аутоматски. Када доживите патолошку духовну кризу, може се заглавити у свакој од ових фаза. А ако неко мисли да нема и никада није имао духовне кризе, онда имам лоше вести. Највероватније, то значи да сте већ дуги низ година у стању све већих унутрашњих противречности и отпора променама.

Углавном, ово је опис типичне духовне кризе. Овај циклус можемо поновити много пута у животу. У неком тренутку осетите да сте вратили ову милост, а онда је поново изгубите, једва се опуштајући. Али када човек има искуство, бар се не плаши, јер зна да уништавање погледа на свет није неповратно. Криза је период преформатирања личности и ослобађања од свега непотребног.

Како помоћи човеку

Нисмо сами на овом свету. Чак и ако акутно осећате егзистенцијалну усамљеност, велика је вероватноћа да се у близини налазе вољени, браћа, пастири. Ретко се дешава да сви ови људи имају исто стање кризе у овом тренутку, сигурно се неко осећа стабилније.

То је емоционална стабилност која помаже особи у кризи. Све што можемо дати особи је мали ресурс да се избори са егзистенцијалном претњом, односно да се побринемо да се не осећа усамљено и изгубљено. Прихватање је увек на првом месту . Штавише, речи у овом тренутку могу бити тешке за особу да разуме.

Други је да подржи особу са рефлексијом, да помогне да се изађе из стања потпуног колапса и покуша да пронађе излаз из ћорсокака. Важно је слушати, разговарати, делити искуства, али то не поучно, већ што је могуће недирективно. Сваки притисак у таквим тренуцима тера човека у нове кризе.

Не обезвређујте туђу патњу , мисли и интуицију. Не можете знати колико му је важно оно што има. Када смо у духовној кризи, желимо да се стиснемо и сакријемо и сачекамо ово стање. Али не заборавите да нисте сами на свету. Не одбијајте помоћ и подршку оних око себе. Понекад морате смоћи снаге да затражите помоћ.

Криза је увек прилика за раст

Утемељена црквена традиција изграђена је на акцијама које отежавају излазак из кризе. Човек који отворено износи своје сумње или алтернативне идеје, ако почне да се интересује за нешто што не одговара црквеном схватању, онда је прво на шта наилази осуда, покушај преваспитавања па чак и анатемисање.

Али људи који раде у таквој парадигми гурају оне који се нађу у кризи ка најтежој варијанти за излазак из ње. Ово се посебно дешава у случајевима када критичко мишљење особе није формирано. Штавише, они се гурају да постану још отпорнији на промене, ефикасно спречавајући сопствену свест о кризи.

А они који се нађу у кризи, чак и кроз патњу, увек имају шансу да дођу до дубље вере. Криза је увек прилика и тест који нам се даје за раст.

Скуратовскаја, психолог
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Сл. Аћимовић
Извор: pravmir.ru