На једном од оних обичних, ни по чему посебних стубова, у улици која је видела боља времена, али и даље пулсирала животом, освануо је руком исписан папирић. Слова су била помало несигурна, као да их је писала уморна рука, али порука је била кристално јасна и прожета очајем:
"Изгубила сам 20 евра, ако неко нађе нека ми врати - донесе назад, јер то ми је све што сам имала кад сам кренула да купим хлеб".
Испод ове тужне молбе, стајала је адреса: "Зграда та и та, стан бр. 12".
Пролазио сам туда, загледан у своје мисли, када ми је овај папирић запао за око. Застао сам, прочитао га поново и осетио неку тугу у грудима. Двадесет евра данас није много, али некоме може значити живот. Помислио сам на ту жену, на њену невољу и на то како јој сваки цент може бити важан.
Нисам знао да ли је неко већ пронашао новац и вратио га. Можда је већ било добрих људи који су реаговали. Али, нешто у мени ми није дало мира. Одлучио сам да одем до те адресе и да се претварам да сам ја пронашао изгубљени новац. Нисам имао неки посебан план, само сам осећао потребу да учиним нешто.
Кренуо сам ка означеној згради. Била је то стара, помало запуштена зграда, са избледелом фасадом и зарђалом оградом. Ушао сам у ходник који је мирисао на влагу и старост. Пронашао сам стан број 12 и застао испред врата, узимајући дубок удах.
Позвонио сам. Тишина се протегла неколико тренутака, а онда сам чуо споре, тешке кораке са друге стране. Врата је отворила старија госпођа. Била је мршава, са дубоким борама на лицу које су сведочиле о тешком животу. Њене очи су биле уморне и тужне, али у њима је ипак горела нека тиха нада. Изгледала је видно болесно, крхко и слабо.
"Добар дан", рекао сам, трудећи се да ми глас звучи смирено и природно. "Пронашао сам овај новац на улици. Да ли је ваш?"
Пружио сам јој двадесет евра. Она је погледала у новац, а затим у мене. Њено лице се полако почело мењати. Уместо туге, појавио се израз неверице, а онда и дубоке захвалности.
Истог момента, сузе су потекле из њених очију. Биле су то сузе олакшања, радости и неке дубоке емоције коју нисам могао сасвим да разумем. Затим је проговорила тихим, дрхтавим гласом:
"Господине... господине, ви сте дванаеста особа која је дошла и ово урадила!"
Застао сам, збуњен. Дванаеста особа? Шта је то значило?
Стегох усне, покушавајући да сакријем изненађење и емоцију која ме је преплавила. Срце ми је заиграло, али не само од моје мале преваре, већ од нечег много већег. Одједном сам схватио да се овде не ради само о изгубљених двадесет евра.
Након што сам јој ставио новац у руку и кренуо према лифту, осећајући необичну мешавину среће и збуњености, она ми је рекла успут, тихим гласом пуним захвалности:
"Молим вас, господине, поцепајте то обавештење на стубу. Не знам ни ко га је написао... али ваша ме солидарност, и свих ових људи, испунила надом и натерала ме да на живот гледам с оптимизмом."
Застао сам. Нисам могао да верујем шта чујем. Неко је написао то обавештење, а да није ништа изгубио? Неко је покренуо ланац доброте, неку врсту тихог, анонимног чина солидарности?
Окренуо сам се и погледао је. Њене очи су сијале кроз сузе. У том тренутку сам схватио колико је моћан један мали гест доброте, посебно када се умножи.
"Дајте наду људима", рекла је, као да чита моје мисли. "Не одустајте у борби ка добру. Не тражите ништа за узврат, све иде у круг и вратиће се. Када узимаш, пуне ти се руке, а када дајеш, пуни ти се срце!"
Њене речи су одзвањале у мојој глави док сам силазио лифтом. Изашао сам на улицу и потражио онај стуб. Пронашао сам папирић. Застао сам на тренутак у дилеми шта да урадим. Са једне стране, то је била њена изричита жеља. Са друге стране, помислио сам на њену тешку ситуацију и на то да би можда још неко желео да помогне. И после мало размишљања, поцепао га на ситне комаде и бацио у канту за смеће, јер је то ипак била жеља старице. Није више био потребан. Његова мисија је била завршена."
Док сам ходао даље, размишљао сам о свему што се догодило. О тајној доброти непознатог писца поруке, о људима који су одлучили да се претварају да су пронашли новац, и о радости и нади коју су сви заједно унели у живот једне усамљене старице.
Сетио сам се и речи једног мудрог човека: "Немојте никад држати шаку стегнуту! Питали су га - зашто?! Одговорио је, зато што кад је стегнута... не може ништа да изађе, али не може ништа ни да уђе."
Тог дана сам научио важну лекцију. Лекцију о солидарности, о несебичној помоћи и о томе колико мало је потребно да се некоме врати вера у људе и у живот. Нисам ништа тражио за узврат, али сам добио нешто много вредније - осећај дубоке радости и спознају да и један мали чин доброте може имати велики утицај. И то је нешто што ћу памтити до краја живота.
За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић