Понекад, када се поведе реч о вери, чујемо одговор: „Да, волео бих да верујем, али...“ - и ту настане тишина, као да је човек збуњен. У тим моментима, он заправо тражи оправдање за своје неверовање, стичући утисак да је вера нешто што не зависи од његове воље. Замислите, желите да верујете некој особи, али просто не иде. И шта онда? Па шта ћеш... не можеш никога осудити због тога.

Међутим, испоставља се да за то наше „не“ ипак постоји суд. Сам Господ упозорава да ће онај ко не поверује сносити последице, као што стоји записано: „Који повјерује и крсти се биће спасен, а ко не вјерује биће осуђен.“ (Мк. 16,16). Ове речи су од кључног значаја за разумевање праве природе вере. Из њих закључујемо да вера у великој мери зависи од наше личне одлуке, од наше слободне воље. Иначе, како би се одсуство вере могло сматрати грехом?

Штавише, слободно се може рећи да је вера у Бога највиши израз људске слободе. Никаква чуда, па ни она најневероватнија, не могу натерати човека да поверује. Историја и савремено доба обилују таквим примерима. Ако човек не жели да верује, ако му Истина није приоритет, пронаћи ће, можда не дубоко, али практично и рационално објашњење чак и за најчудеснији догађај. Једноставно зато што тако жели.

Човек који полази у потрагу за доказима Божјег постојања, већ на самом старту се налази у незавидној позицији. Он покушава да схвати Бога унутар оквира свог ограниченог разума. Али сваки доказ је несигуран и подложан преиспитивању, посебно ако недостаје вера. Увек се може пронаћи супротан, подједнако убедљив аргумент. Увек! Дакле, на крају крајева, човек ће морати да одлучи у шта ће веровати. Чак су и научници дошли до закључка да за сваку појаву постоје најмање две супротстављене теорије, подједнако оправдане са становишта логике и искуства. То значи да се ништа на овом свету не може доказати са апсолутном сигурношћу, и да ће све на крају зависити од човекове жеље да одређени догађај или појаву посматра на овај или онај начин.

Вера је нераскидиво повезана са нашом слободом, са оним што искрено желимо. Ако је наша слободна воља усмерена ка добру, неминовно ћемо доћи до спознаје праве доброте, доћи ћемо до вере у Бога. Али, шта конкретно треба да урадимо да бисмо почели да верујемо?

Реч „урадити“ је овде од суштинског значаја. Када су ученици замолили Господа да им умножи веру, Христос им је неочекивано испричао параболу о слузи који, чак и након што је обавио сав посао, мора себе сматрати „бескорисним слугом“ (Лк. 17,10). Из ове приче можемо извући два кључна закључка:

Прво: човекова вера се види у његовим поступцима, али и у ономе што говори и мисли, ако је то у складу са Божјом истином. Истинска вера се рађа из жеље да се живи по Божјим правилима. Многи данас мисле да прво треба да осете веру, па тек онда да промене живот. Али тај осећај може дуго да се чека. Зато је важно да почнемо да делујемо, и то сваког дана, код куће, на послу, на улици - да се у свом понашању руководимо Јеванђељем, а не само нашим обичним осећањима. То ће нам сигурно отворити пут вере, а то је почетак пута ка Богу, јер Свето Писмо каже: „Без вере је немогуће угодити Богу“ (Јевр. 11,6).

Друго: Важно је знати да колико год се трудили да следимо Божје заповести, тиме не „зарађујемо“ никакву посебну награду. То је просто начин да живимо онако како је за нас најбоље, да водимо нормалан људски живот. Ми смо ти којима је Бог потребан, а не обрнуто. Често то не примећујемо док је све у реду, али када наиђу тешки тренуци, лако се осетимо потпуно беспомоћно. Зато је боље да не чекамо да се то деси, већ да једноставно верујемо Господу, који је рекао: „Без Мене не можете ништа“ (Јн. 15,5), и да пажљиво размислимо о томе шта Он мисли о сврси нашег живота и како да је остваримо.

И још нешто: не треба да нас буде срамота ако сумњамо. Вера и сумња ће вероватно ићи заједно кроз цео наш живот. Важно је да се свесно боримо против сумње у себи и да бирамо веру, односно да чинимо дела вере. Штавише, невера се често јавља у нама управо због погрешног разумевања вере. Да објасним. Са једне стране, ако имамо погрешне или искривљене слике о вери, нећемо прихватити праву веру. Често, атеизам и одбацивање Бога почињу када људи верују у своје или туђе погрешне идеје о Богу, души и вечности. Те идеје могу бити веома просте и грубе, па их људи одбацују, не схватајући да нису ни почели да разумеју праву истину.

Истинска вера је Божје откривење које прима смирена душа у Цркви. Уопштено гледано, за добар духовни живот није довољно само веровати у Бога. Важно је имати поверење у све што је део црквеног живота. Много тога нам можда неће бити јасно, али не можемо знати да ли је то истина ако не верујемо и не пробамо да живимо у заједници са Црквом. То поверење нам помаже да правилно уредимо свој духовни живот и на крају нас доведе до разумевања Истине.

Једном ми је један убеђени материјалиста објашњавао зашто не верује у Бога. И тог свог бога, у кога не верује, описао је прилично детаљно. Слушао сам га и мучио се да схватим на кога ме тај бог подсећа, и коначно сам схватио - на Карла Маркса. Какав парадокс! Замислите, брадат, строг, интелигентан, неприкосновен ауторитет са борама на високом челу - али то је измишљени бог атеиста, а не наш хришћански Бог.

Наша вера није никакво самоубеђивање, већ напротив, одбацивање свега измишљеног зарад истинског живота и праве истине.

Али, са друге стране, постоји и зли дух, дух неверовања, који покушава да уђе у нас и да нас контролише. Тај дух је веома активан и упоран, чак и агресиван - и шта он хоће? Хоће да верујемо у њега! То доводи до нечег чудног на први поглед. Човек треба да призна (макар у себи, јер је молитва увек исповест) да одбија и не прихвата тог злог духа, како би после могао да посведочи своју веру у Бога.

Понекад је за то потребан труд, чак и велики, јер невера може да обузме душу као густа магла. То је дело злог духа неверовања и морамо му се одупрети одлучно и са гневом. У тим тренуцима није добро много размишљати и анализирати своја осећања, јер то само појачава утицај тог духа. Тада човек мора свесно и чврсто да покаже своју „лудост“ Христа ради, једноставно да верује Богу без икаквих аргумената и доказа. Треба рећи: „Господе, ја верујем само у Тебе!“

Искушења су веома важна за то да наша вера расте. Што су тежа искушења, то више треба да будемо захвални Господу. Треба да Му захвалимо што нам, у својој великој милости, даје прилику да напредујемо, растемо, савладамо разне тешкоће и на крају донесемо добар духовни плод на славу Његовог Пресветог Имена! Вера је незамислива без стрпљења, али не неког пролазног, попут компромиса, већ безусловног стрпљења - без обзира на све. Моја омиљена прича која то илуструје је о једном монаху који је живео у пустињи и био је веома исцрпљен. Надао се да ће ускоро умрети и отићи у вечност. Демони су видели у каквом је стању и решили да га натерају да очајава.

„Мислиш да ти је остало мало времена?!“ - узвикнуше. „Знаш ли да ти је Бог одредио да останеш у овој пустињи још 30 година?!“

Демони су мислили да су овом „објавом“ победили подвижника. Али преварили су се.

„Да?“ - узвикну Христов ратник. „А ја сам мислио да ћу овде живети још 50 година!“

И демони, постиђени његовом одлучношћу и стрпљењем, нестадоше.

Вера је добра воља која тежи свом Творцу, а одговор на пројаве ове воље, на постојаност у доброти, јесте духовно богопознање. Не разумно, него духовно, које Господ дарује онима који Га са стрпљењем и марљивошћу „траже“. И тек тада човек може, заборављајући себе, да узвикне у неизрецивој и несумњивој радости: „Господе, како је дивно што постојиш!“ Та радост је нешто посебно и не може се поредити ни са чим другим!

јереј Димитрије Шишкин
За Фондацију Пријатељ Божији са руског превео: Иван Попов
Извор: mgarsky-monastery.org