Колико правих пријатеља имаш? Не мислим на људе које познајеш, са којима се поздравиш или понекад попијеш кафу, већ на оне којима заиста верујеш, пред којима можеш да будеш оно што јеси и за које знаш да ће остати уз тебе и када ти није лако. Шта чини некога правим пријатељем?

То је човек на кога можеш да рачунаш. Остаје уз тебе када се све друго промени. Воли те и жели да буде део твог живота. Чува твоје слабости и грешке, не износи их пред другима и не окреће ти леђа када погрешиш. А када ти је потребна помоћ, пружиће ти руку колико год може.

А сада погледајмо Христа кроз ту једноставну слику пријатељства.

Да ли је Христос твој Пријатељ?

Оданост. Без обзира на то шта сам рекао или учинио, Он ме никада није напустио. Колико сам пута погрешио, колико пута се удаљио, колико пута заборавио на Њега, а Он је остао ту.

Љубав. Бог ме воли упркос мојим грешкама и слабостима. Он је положио Свој живот за мене. Зар је могуће тражити већи доказ љубави? Своје срце ми открива кроз Своје речи и кроз Своју Цркву.

Поверење. Показао се достојним мог поверења. Много пута сам Га искушавао својом слабошћу, својом неразумношћу и својим лошим поступцима, а Он је остао уз мене. Његове речи су се урезале у моје срце.

Помоћ. Да, пролазио сам кроз тешке тренутке и Његова љубав ме је спасавала. Ипак, научио сам да помоћ коју ми Христос пружа није увек онаква какву очекујем. Понекад је најбоља помоћ коју може да ми пружи управо то да ми каже: „Не.“

Када све то погледам, лако ми је да кажем: Христос је мој Пријатељ.

А онда долази теже питање.

А јесам ли ја Христов пријатељ?

То је важно питање. Светитељи су називани пријатељима Божијим. Ако желим да будем Христов пријатељ, онда није довољно да знам много о Њему. Треба да се запитам какав је мој однос према Њему.

Оданост?

Ако будем искрен, понекад јесам одан, а понекад нисам. Има дана када ми је Христос заиста у мислима, када Му се молим и желим да живим по Његовој вољи. А има и дана када Га готово сасвим потиснем из свог живота.

Љубав?

Да, желим да волим Бога. Али када се загледам у себе, морам да признам да је та љубав често више наклоност него љубав какву Христос тражи од мене. Он је рекао:

„Ако ме љубите, заповијести моје држите.“ (Јн. 14, 15)

Знам, дакле, да се љубав показује делима, а не само речима. Трудим се, али ми не иде увек најбоље.

Волим да проводим време са људима које волим. Волим разговор са правим пријатељем, заједничку кафу, шетњу, тренутке у којима не морамо ништа посебно да кажемо. А колико времена проводим са Христом?

Да ли Му се молим само када ми је тешко? Да ли Га се сетим углавном онда када ми нешто треба? Да ли Му говорим и онда када немам шта да тражим?

Када сам са собом потпуно искрен, нисам баш сигуран шта бих одговорио.

Поверење?

Знам да је Христос достојан мог поверења. Али да ли сам ја достојан Његовог поверења?

Колико сам Му пута нешто обећао, а онда нисам одржао реч? Колико сам пута у молитви рекао да ћу се променити, да ћу опростити, да ћу престати са нечим што ме удаљава од Бога, па се убрзо вратио на старо?

Помоћ?

Понекад сам помагао другима, радио у Цркви, бринуо се о некоме или учинио нешто добро. И то јесте важно. Али ако будем сасвим искрен, често више мислим на то како да помогнем себи него како да послужим Христу.

Лако је сетити се Бога када нам је потребна Његова помоћ. Теже је сетити се Њега када нам ништа не треба.

Тада почињем да схватам нешто што није баш пријатно за признати.

Можда сам више Христов познаник него Његов прави пријатељ.

Знам много о Њему. Знам Његове речи, знам приче из Јеванђеља, знам шта Црква учи о Њему. Могу да говорим о вери и да другима објашњавам шта значи бити хришћанин.

Али једно је знати много о Христу, а друго је живети са Христом.

Једно је волети све оно што нам вера говори о Њему, а друго је волети Њега.

И зато ми је понекад потребно да признам себи нешто што боли:

Заљубљен сам у идеју о Исусу, али Му нисам прави пријатељ.

Можда се и ти понекад препознаш у томе.

Можда знаш много о Христу, а ипак осећаш да ти је срце далеко од Њега. Можда Му се молиш, али схваташ да су твоје молитве често само списак онога што ти је потребно. Можда Га тражиш када те притисне невоља, а заборављаш на Њега када ти је добро.

То признање не треба да нас одведе у очајање.

Право пријатељство са Христом не почиње онда када постанемо савршени, већ онда када престанемо да се претварамо пред Њим.

Христос већ зна све наше слабости. Зна колико пута смо Му окренули леђа. Зна колико смо пута обећали, па погазили обећање. И ипак нас позива да Му се вратимо.

Зато је можда најважније питање које данас можемо да поставимо себи сасвим једноставно:

Да ли је Христос само део моје вере или је заиста мој Пријатељ?

Не само Онај коме се обраћам када ми нешто треба, већ Онај са ким желим да делим свој живот.

Не само Онај чију помоћ тражим, већ Онај чију вољу желим да испуним.

Не само Онај о коме много знам, већ Онај кога заиста волим.

Одговор на ово питање обликује нашу веру, наше молитве, наше односе са људима и, на крају, цео наш живот.

Протојереј Џон Мозес
За Фондацију Пријатељ Божији превела и прилагодила: Бојана Гајевић
Извор: pravmir.com