Данас, када желимо да разговарамо са неким ко се налази на другом крају света, довољно је да узмемо телефон. Ако не говоримо истим језиком, ту су разни преводиоци, а ако особа више није међу живима, ни најсавременија технологија не може да нас повеже са њом. Ми мислимо да смо измислили мобилну телефонију, бежичну везу и превођење у реалном времену, али изгледа да је та „технологија“ постојала и много пре античког доба.
У сведочанствима о Светом старцу Порфирију Кавсокаливиту сусрећемо се са три необичне приче које као да се поигравају управо са границама наших технолошких могућности. У једној се појављује телефонски разговор без телефона, у другој сусрет са старцем који се већ упокојио, а у трећој разговор двоје људи који не говоре истим језиком, али се савршено разумеју.
Позив са друге стране
Монахиња Порфирија (Спиридула Мосху) забележила је необичан сан у којем је разговарала са Светим старцем Порфиријем. Брига због трошкова његових честих телефонских разговора са духовном децом мучила ју је и на јави, па се та тема појавила и у њеном сну.
„Пошто ме старац свакодневно телефоном позива између четири и шест ујутру, када заједно читамо јутарњу службу, помислила сам да његови телефонски разговори на даљину морају много да коштају. Зато сам, када сам примила плату, ставила 50.000 драхми у коверту да му их дам.
– Старче, донела сам нешто новца, јер ће Ваш телефонски рачун сигурно бити велики.
– Шта то причаш, бре? Овде градимо цркву, а да толики новац дајемо телефонској компанији? Стави га у кутију за изградњу цркве.
Учинила сам тако, али ми је и даље долазила помисао да му је телефонска компанија можда поклонила бесплатну линију или да неко други плаћа његове разговоре.
Тада ми је старац рекао да му помогнем да устане, да му донесем ципеле и завежем их. Узео је штап и позвао ме да кренемо. Изашли смо кроз балконска врата и отишли до нове зграде која је још била у изградњи.
Док смо се враћали, чула сам старца како разговара телефоном:
– Ало! Да, да, уради тако... Добро, сада прекини и наврати неки дан да се видимо.
Зачудила сам се. У рукама није имао телефон, а нас двоје смо били сами.
Тада ми је објаснио:
– Ето, тај човек је имао потребу да ме нешто пита. Звао ме је у моју келију доле, али пошто нисам био тамо, јавио сам му се одавде.
У том тренутку сам се пробудила. Тада сам схватила да ми се старац није јављао преко телефонске компаније, већ на духовни начин. Зато ми је и рекао да новац ставим у кутију за изградњу цркве.“
Монахиња Порфирија забележила је ово сведочанство 8. јула 1986. године. Објављено је у њеној књизи „Учење код светог Порфирија“ (Μαθητεία στον Άγιο Πορφύριο).
Видео-позив између Неба и земље
Друга прича долази из књиге „Антологија чуда – Свети Порфирије Кавсокаливит“ и говори о младој жени из Аустралије која је дошла да посети старца, не знајући да се он већ упокојио.
Када је стигла у манастир, приметила је да испред нема много људи. Врата су била отворена, па је ушла и попела се до старчеве келије. Тамо је затекла старца Порфирија како седи на кревету. Разговарала је с њим дуже време, рекла му оно што је желела, добила одговоре на своја питања и, веома радосна, кренула назад.
На степеништу је срела монахињу која ју је зауставила и упитала како је успела да уђе.
„Није било гужве испред, врата су била отворена, па сам се попела и разговарала са старцем. Није имао никога код себе“, одговорила је девојка.
Монахиња је зачуђено упитала:
„Како то мислиш? Разговарала си са старцем?“
„Да, управо тако“, одговорила је.
„Али старац је умро“, рекла јој је монахиња.
Девојка је била запањена.
„Шта то говорите? Па старац је горе!“
Одмах се окренула и поново попела уз степенице, желећи да се увери у оно што је управо чула. Међутим, када је стигла до келије, затекла је празну собу. Кревет је био намештен, а старца више није било.
Тада је бризнула у плач. Схватила је да је разговарала са старцем који се већ био упокојио.
Симултани преводилац – без преводиоца
Треће сведочанство потиче од монахиње Катарине, која је једном приликом пратила немачку лекарку у посети старцу Порфирију. Лекарка је, слушајући о његовој светости, веома желела да га упозна.
Немица није знала грчки језик. Ипак, после неколико минута, између ње и старца започео је разговор. Монахиња је у почетку мислила да је реч о уобичајеној размени речи, али је убрзо приметила да се њих двоје савршено разумеју и без икаквог преводиоца. Разговарали су чак и о медицинским питањима.
Лекарка је напустила старчеву келију веома радосна, а монахиња, још увек изненађена оним што је видела, упитала је старца:
„Старче, зар ви знате немачки?“
Старац се насмешио и одговорио:
„Ма, бре, откуд ја знам немачки! Зар ниси чула? Ја сам говорио грчки, а она немачки, али смо се обоје разумели на свом језику! Не питај ме. Такве ствари чини Дух Свети!“
Монахиња је касније сазнала да се нешто слично догађало и приликом сусрета старца са једном Францускињом, Ирцем, Србином и Румуном.
Овa сведочанствa објављенa су у књизи „Свети старац Порфирије – Срце које воли“ (Ο Όσιος Γέρων Πορφύριος – Η αγαπώσα καρδία).
Данас нас технологија повезује брже него икада. Можемо разговарати са људима на другом крају планете, преводити језике у реалном времену и гледати саговорника преко екрана. Ипак, ова сведочанства о Светом Порфирију подсећају нас на једну другачију врсту повезаности, која не зависи од каблова, сателита и базних станица.
Када га је монахиња Катарина упитала како се разумео са немачком лекарком, старац јој је одговорио једноставно: „Не питај. Такве ствари чини Дух Свети!“
За Фондацију Пријатељ Божији: Елена Костопоулос