На врху стрме литице, где је владала тишина прекинута само шапатом ветра кроз ретке борове, у пећини чији је улаз био загрљен дивљим бршљаном, живео је један старац, који је многима био познат по својој прозорљивости. Годинама, можда и деценијама, није напустио своје усамљено пребивалиште, у коме се мирис влажне земље и планинског биљака провлачио се кроз ваздух, мешајући се са миром који је царовао унутра. Једини контакт са спољним светом био је брат Јован, један од млађих монаха из оближњег манастира, који би му свакодневно доносио скромну храну. Јован је био тих и послушан, његови кораци лагани на каменитој стази која је водила до пећине.

Али једно јутро, уместо Јована, на вратима пећине се појавио игуман манастира, отац Симеон. Његово лице, обично ведро и пуно наде, сада је било засењено тугом. Држао је корпу са храном у рукама, али је његов поглед био уперен у земљу.

Старац, чије је лице било испресецано дубоким борама попут мапе живота, позва га унутра. Пећина је била једноставна, са каменим зидовима и земљаним подом. Светлост је једва продирала кроз улаз, али је било довољно да се разазнају две грубе клупе и један мали дрвени сто на коме је стајала стара Библија.

Игуман је ушао и са тешком уздахом спустио корпу на сто. Сео је на једну од клупа, не подижући поглед.

"Оче," почео је игуман, његов глас једва чујан, "дошао сам да вам се пожалим. Срце ми је тешко."

Старац је сео наспрам њега, његове мудре очи су га пажљиво посматрале. "Говори, сине. Знам да те нешто мучи."

Игуман је дубоко удахнуо, као да скупља снагу да изговори речи које су му лежале на души. "Манастир нам пропада, оче. Запустеће. Нема нових монаха. Млади људи више не желе овакав живот. А немамо ни мошти светитеља да би нам народ долазио, да би се дивио и молио. Некако смо се и ми, братија, отуђили једни од других. Као да смо нека изумирућа врста. Једва да проговоримо, свако сваком смета. Нема више оне радости и заједништва које је некада красило наш манастир."

Старац га је пажљиво саслушао, не прекидајући га ни једном речју. Када је игуман завршио своју тужну исповест, старац се тихо насмејао. Није то био подругљив смех, већ више благи, као да је чуо неку драгу шалу, нешто што је у основи тужно, али има и своју комичну страну."

Игуман је подигао поглед, изненађен и мало збуњен. "Ви се смејете, оче? Зар је могуће да вам је смешно ово што сам Вам испричао? Наше муке, пропадање нашег манастира?"

Старац је поново тихо насмејао, али овога пута са више разумевања и топлине у гласу. "Не, сине, не смејем се вашој муци. Смејем се једној посебној иронији, једној необичној ситуацији која се одвија управо тамо одакле долазиш. У твом манастиру."

"У мом манастиру?" упита игуман са још већом збуњеношћу.

"Да," потврди старац. "Јер међу вама је један свети човек, а ви очајавате и тужите."

Игуман је остао без речи. Свети човек? У његовом манастиру? Ко би то могао бити? Помислио је на сву братију, једног по једног, и на сваком је налазио неку ману, неку слабост. Брат Петар је био превише спор, брат Лука превише тврдоглав, брат Марко превише ћутљив... Није могао да замисли да би ико од њих могао бити светац.

Са тешким мислима, игуман се опростио од старца и кренуо назад ка манастиру. Док је силазио стрмом стазом, његов ум је био заокупљен речима старца. Ко би то могао бити? Непрестано је пребирао по сећањима и посматрао сваког од братије у свом уму, покушавајући да открије ко би могао да поседује ту посебну светост.

Када се вратио у манастир, сазвао је сву братију. Испричао им је шта је чуо од старца, преносећи његове речи дословно. Није спекулисао нити покушавао да погоди ко би могао бити тај свети човек. Само је пренео поруку.

Од тог дана, у манастиру се раширила нека чудна радост. Не радост која се манифестовала гласним смехом и весељем, већ тиха, унутрашња радост која је зрачила из сваког монаха. Сви су постали веселији, пажљивији једни према другима. Свако је на свакога сумњао, у најбољем могућем смислу. Свако је почео да пази на друге, да их слуша са више разумевања, да уважава њихове потребе и мишљења.

Брат Петар је почео да нуди помоћ брату Луки, иако је знао да ће то успорити његов рад. Брат Лука је почео стрпљиво да слуша брата Марка, покушавајући да разуме његове ретке, али мудре речи. Чак су и међусобне ситне свађе и препирке престале. Сваки монах је у свом срцу помислио: "Можда је он тај свети човек. Морам бити добар према њему." А онда би помислио: "А можда сам ја тај свети човек? Морам бити достојан те улоге."

Ова промена није остала незапажена од стране народа који је живео у околини манастира. Људи су приметили нову топлину и гостољубивост код монаха. Почели су са радошћу да долазе у манастир, тражећи духовне савете и утеху. Манастир је поново оживео. Број братије се повећао, млади људи су почели да се интересују за монашки живот, привучени атмосфером мира и љубави која је владала у манастиру.

Неколико месеци касније, игуман Симеон је поново кренуо ка пећини старог монаха. Овога пута, његово лице је сијало од среће и захвалности. Када је стигао до пећине и поздравио старца, рекао је: "Оче, схватио сам поуку. Све сам их посматрао пажљиво и детаљно. Сви су злата вредни. Нисам могао да замислим шта имамо док их нисам почео помно пратити."

Старац се поново насмејао, његов осмех је био још топлији него први пут. "Сине," рече он, "сви су људи добри. Само смо ми криви што прво у сваком тражимо оно најгоре."

Игуман је дуго размишљао о овим речима док се враћао у манастир. Схватио је да светост није нешто што се може препознати на први поглед, нити је резервисана за посебне појединце. Светост је потенцијал који лежи у сваком човеку, а љубав и пажња су кључеви који могу откључати тај потенцијал. Од тог дана, игуман је водио свој манастир са још више љубави и разумевања, знајући да је сваки монах, па и сваки човек, у својој суштини добар и вредан поштовања. А манастир је наставио да цвета, не због моштију или чуда, већ због једноставне истине коју је старац поделио са игуманом у усамљеној пећини.

За Фондацију "Пријатељ Божији": Ставро Василидос