Прошло је готово тридесет година, а једна сцена ми се и даље враћа у мисли. Обично се појави онда када савест почне да тражи од мене покајање, а ја покушавам да се одупрем. Тада се сетим једног човека који ме је, а да то није ни знао, научио како изгледа право покајање.

У то време одлазила сам у Тројице-Сергијеву лавру на исповест код једног од најбољих духовника. Пут до Лавре није увек био једноставан. Путовало се, журило, чекало у дугим редовима. После извесног времена човек се навикне на све то и почне да осећа да такав труд већ нешто говори о његовој ревности.

Тако сам једног дана стигла на исповест са осећањем да сам свој живот у претходном периоду водила сасвим пристојно. Имала сам припремљен списак грехова, редовно сам долазила у цркву, трудила се око црквеног живота, а свештеник у мом храму ме је чак похвалио због ревности и редовног учешћа у животу Цркве.

Нисам мислила да сам безгрешна. Ипак, у себи сам имала осећај да се, у целини гледано, прилично добро држим.

Стајала сам на челу реда и чекала да дођем на исповест када се изненада појавио неки човек.

Од самог почетка ми се није допао.

Био је неуредан, неспретан и деловао је грубо. Највише ме је, међутим, погодило његово понашање. Није се освртао на људе који су чекали. Гурао се напред, пробијајући се између нас као да за њега правила не важе.

Дошао је до почетка реда и стао испред мене.

Само тако.

Као да нико други не постоји.

У мени је одмах све прокључало. После целог тог пута, чекања и стајања, неко се појави и једноставно се прогура испред свих!

Била сам бесна на њега, а по лицима осталих видела сам да нисам једина.

Такав безобразлук! Бахатост! Можда је чак био и пијан, а дошао је на исповест! Изгледао ми је као човек навикао да ради шта хоће и да не поштује никога око себе.

И што сам га дуже гледала, то сам у себи налазила више разлога да будем љута.

Убрзо је духовник завршио разрешну молитву жени која се управо исповедала. Подигао је поглед према реду и онда, на моје запрепашћење, показао руком управо том човеку да приђе.

Човек је кренуо према духовнику.

А ја сам у себи вриштала: Како је могуће да он приђе пре мене?

Духовник га је мирно упитао:

– Па добро, сине, за шта се кајеш?

Човек није одговорио.

Почео је да прича о путу до Лавре, о служби коју је видео, о свему што му се успут догодило. Причао је неповезано, са честим прекидима, као дете које је дошло да каже нешто важно, али се стиди да то изговори.

Духовник га је стрпљиво враћао на питање.

И тада нам је постало јасно.

Тај човек је ментално заостао.

То се више није могло сакрити. Начин на који је говорио, како је стајао, како је тражио речи и како је гледао у духовника – све је одједном добило друго значење.

Схватили смо да смо његово понашање протумачили потпуно погрешно.

Пред нама је стајао човек који је телом био одрастао, али је по разумевању и понашању био налик детету.

Духовник га је поново упитао:

– Па добро, сине, шта си погрешио?

Човек је ћутао.

Црвенео је, знојио се и гледао у под. На лицу му се појавио такав стид да нам је свима постало непријатно да га гледамо.

После дугог ћутања једва је изговорио:

– Ја… не слушам маму.

И заплакао.

У реду је завладала потпуна тишина.

Сада више никоме није било смешно.

Човек који је пре неколико минута изгледао као грубијан стајао је пред духовником као уплашено дете и плакао због тога што не слуша своју мајку.

Није умео да објасни своја осећања као ми. Није умео да сакрије оно чега се стиди. Није имао речи којима би улепшао своју исповест.

Али је знао да је погрешио.

И због тога је плакао.

Духовник га није дуго испитивао. Очигледно је добро знао ко стоји пред њим.

– Па ти се потруди да је слушаш – рекао му је једноставно.

Прочитао је разрешну молитву.

Човек је пришао, побожно целивао Крст и Јеванђеље и кренуо према излазу. Пролазио је поред нас оборене главе.

Нико га више није гледао истим очима.

А ја сам тада схватила нешто што ми се враћа и после толико година.

Дошла сам на исповест мислећи да свој хришћански живот водим прилично добро. Онда је човек кога сам за неколико секунди осудила показао да је његово срце у том тренутку било много ближе покајању него моје.

Без иједне сувишне речи, без покушаја да се оправда или заклони иза научених фраза, само је стајао пред духовником, признао свој грех и заплакао.

А ми, који смо знали шта је пристојно понашање, брзо смо у својим мислима осудили човека кога уопште нисмо познавали.

Тада сам разумела колико је лако доћи у храм, редовно се молити, постити, исповедати се и чинити добра дела, а ипак у себи носити осећање да нам покајање готово и није потребно. Најопаснији тренутак за душу може доћи онда када човек погледа свој живот и помисли: „Немам ја због чега посебно да се кајем.“

Можемо имати уредан списак грехова, знати црквени поредак, редовно долазити на богослужења и чак слушати похвале због своје ревности. А онда нас један кратак сусрет открије пред нама самима.

Тог дана нисам од тог човека научила како се правилно стоји у реду.

Научила сам нешто много важније: човек може бити слаб у разуму, а широк у срцу. А ја, која сам мислила да сам мудра и да много знам о Богу, дошла сам пред Њега попут фарисеја – толико заслепљена сопственом праведношћу да више нисам видела сопствену беду.

И данас, после толико година, када осетим да у себи почињем да се браним од сопствене савести, сетим се тог човека.

Сетим се како је стајао пред духовником, како је оборених очију једва изговорио:

– Ја… не слушам маму.

И како је заплакао.

Монахиња Наталија (Каверзнева)
За Фондацију Пријатељ Божији са руског превела и припремила: Светлана Розанова
Извор: media.elitsy.ru