„А Исус рече: Неко се дотаче мене; јер ја осјетих силу која изиђе из мене.“ (Лк. 8,46)

„А жена, уплашивши се и дрхтећи, знајући шта јој се догодило, дође и клече пред Њим, и каза Му сву истину, а Он јој рече: Кћери, вјера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје!“ (Мк. 5,33–34)

Ово је једна дивна јеванђелска прича. Она је целовита и недељива. Њен садржај је једноставан и толико познат да више готово и не изазива пажњу. Жена дуго и тешко страда. Нема јој помоћи од људи... Са дубоком вером дотиче Христову одећу и добија исцељење. И то је све. Просто и јасно. Али у овој дивној причи има и таквих блиставих истина чија светлост заслепљује поглед, пред којима дух бива усхићен и чија дубина доводи у недоумицу.

Сетимо се описа жене. Дванаест година боловала... много препатила од многих лекара, и потрошила све што је имала, и ништа јој није помогло, него јој је још горе било... Таква је била животна ситуација жене која је дошла Христу. Дванаест је број који у библијској симболици означава пуноћу. Њених дванаест година зато сведоче о дугом и тешком страдању. И страдајући, као што то обично бива, грчевито се хватала за земљу...

Коначно, сва земаљска средства била су искоришћена. Све што је имала уложила је у лечење: и материјална средства – имовину, новац... Укратко, потрошила је све што је имала, а резултата није било! Њој је било још горе.

Потпуни слом живота! Напред је остао још гроб сиротице. И ето, некад широк, слободан и сигуран живот, сузио се до тог уског циља. А зидови гроба су расли, и већ се полако осећао мирис земље. Светлост живота назирала се још само кроз једну преосталу пукотину.

Кроз њу, кроз тај слаби, последњи дрхтај живота, указао се Небески Учитељ, Који је, не тражећи ништа за узврат, даровао све дарове живота, васкрсавајући у живот. Зар је у жени било колебања? Зар је било сумње? Зар је то била само љубопитљивост? Зар је то била хладна полувера? За њу није било избора.

Сва сила њеног преосталог живота била је уложена у тај јединствени трачак светлости. Или смрт или „то“. Значи, за живот је остало још само „то“ – тај додир... „И ја сам спасена!“ Избора нема. Ту је вера била – воља, ту је вера била – сва душа, ту је вера била – сав живот. Главна мисао овде је – показивање Божанске Силе.

Када више нема ослонца на земљи

Бог је Дух, Божанска Сила је највиша духовна сила. Дакле, она није материјална и природни закони на њу се не могу применити. Говорити о тој Сили користећи при томе материјалистичке појмове, значи – богохулити. То наравно никако не значи да Божанска Сила, због своје најфиније духовности, за нас, који смо материјална бића, представља чисту фикцију, илузију, готово самообману. Такође, немој мислити да пројављивање Божанске Силе у материјалним стварима – услед њене несродности са тим стварима – представља илузију.

Не! Будући да је људски дух (не душа) удахнут од стране Божанског Духа „и дуну му у нос дух животни“ (Пост. 2,7), и да у људском духу постоји атом сродности са Божанским Духом – Божанска Сила може да буде опажена духом човека.

Јеванђелска прича о крвоточивој жени потврђује ову мисао чињеницом из живота. Ова чињеница показује да је Божанска Сила – реалност. Она је реалност, попут било које видљиве физичке појаве.

Имајући у виду ускост и ограниченост људске мисли, навикле да се вуче по свету ограничености и да све мери незнатном мером земаљских ствари и релативних појмова, Сам Господ Исус Христос је, да би задовољио људе, у догађају са болесном женом материјализовао пројаву Божанске Силе до опипљивости физичке појаве.

Јеванђеље прича: у тренутку жениног додира Исус осети у Себи силу што изиђе из Њега, на шта и Сам јасно указује: „Неко се дотаче мене; јер ја осјетих силу која изиђе из мене.“ (Лк. 8,46) Ова сила, као какав материјализовани ток физичке енергије, излази под утицајем физичког подстицаја – додира.

У моменту жениног додира Христос осећа деловање силе. То је два пута назначено причом. Исус (у тренутку додира) осети у Себи силу што изиђе из Њега; и други пут: „Неко се дотаче мене; јер ја осјетих силу која изиђе из мене.“ (Лк. 8,46) Коначно, Божанска сила, када изађе, није неухватљива, не ишчезава без трага, него попут материјалне енергије производи одређено физичко деловање. Болесна жена, читамо код Јеванђелисте, одмах је, у тренутку када је дотакла Господњу одећу, „осетила“ Божанску силу и њено деловање. „И одмах пресахну извор крви њезине, и осјети у тијелу да оздрави од болести.“ (Мк. 5,29)

Погледај како је Господ снисходљив према људским слабостима. Он до разговетности физичке појаве доводи Своју Божанску Силу, да би је показао људима. Увери се. Знај, веруј дубље. Поклони се Христу!

Божанска Сила у сусрету са човеком

Божанска Сила, када је усмерена према људима, сва је међу њима, сва им је обраћена, сва је усмерена ка њиховој користи и спасењу. Уосталом, Христос се и јавио на земљи да би људима открио ову Божанску Силу и да би њоме спасао људске душе.

Христос је са Својом Божанском Силом сав на земљи, и Његова Сила откривена је за служење људском роду. Нека дође ко год хоће, нека узме и искористи! Свети Јеванђелист исказује управо ову мисао, када нарочито истиче да је Господ био окружен народом. „И за Њим иђаше народа много, и притјешњаваху Га.“ (Мк. 5,24) И ученици су му рекли: „Видиш гдје те народ притиска.“ (Мк. 5,31) Значи, Сила Божија је људима откривена, доступна. Узми, искористи! Али потребан је контакт, јер божанска Сила не делује механички, улазећи сама у душе.

Божанска сила није слепа стихија, која механички прожима свакога ко споља дође са њом у додир. Јер око Христа се, док је Он ишао у дом Јаиров, гурало мноштво народа. Народ га притиска, значи, без сумње, десетине људи су се макар и нехотице дотицале Њега и Његове одеће; Христови ученици на то и указују: Када је Господ, као да му није познато да га је дотакла она жена, упитао: „Ко се то дотаче мојих хаљина?“ (Мк. 5,30) – ученици са полупрекором примећују: „Видиш гдје те народ притиска, и питаш: ко се дотаче мене?“ (Мк. 5,31) Очигледно је да су многи могли да дотакну Христа у време док је ишао Јаиру.

И очигледно је да су у том мноштву Њега дотицали и болесни, будући да је за Христом, као за прослављеним чудотворцем, ишла гомила, и у њој је, то се са сигурношћу може рећи, било и болесника, који су такође могли да Га дотакну. Тако су га дотицали многи, а исцелила се само једна жена. То значи да није исцелио сам механички додир са Божанском Силом, него је ту играо улогу један додатни чинилац – чинилац који је ону жену која га је дотакла и укључио у сферу Божанске Силе.

Који је то чинилац? Откуд он?

Тај чинилац није од Христа. И Сам Господ нарочито подвлачи да тај чинилац не долази од Њега. У причи о овом чуду као да се истиче пасивна улога Христа. Он не само да није намеравао да исцели жену, него се чини да, чак, и не зна ко Га је дотакао.

Он тражи тога ко Га је дотакао... (А као Бог, Он је сигурно знао ко Га је дотакао!) Осим тога, све околности чуда су такве, да изгледа као да се деловање Божанске Силе догодило мимо знања Божијег и мимо воље Божије. Божанска Сила као да је била принуђена да се излије мимо воље Бога. И Спаситељ хоће да ситуацијом у којој се одиграло чудо посебно истакне ову околност.

„Ја Сам у народу. Ја Сам међу људима. Ради њих Сам дошао, Моја Сила је спремна да се излије у било ком тренутку. Али у њеном изливању не делујем само Ја, него је потребно и нешто са човекове стране.“ Шта је то? Ако то не долази од Господа, онда се очигледно налази у самом човеку.

Додир који је произашао из вере

Оно што је недостајало, очигледно се налазило у самој жени. Она сама као да изнуђује изливање Силе Божије у себе. А сада научимо од Господа: чиме је жена принудила Божанску силу да јој се открије и да је исцели? Шта је то у човеку што успоставља контакт између Бога и човека?

Жена је дотакла Христа. Кроз додир се у њу излива Божанска Сила. Али додир је само спољашњи чин. То је само видљиви знак Божијег посећивања човека. Сам спољашњи акт, додир сам по себи, не обезбеђује откривање Силе Божије. Ми смо видели да су Христа дотакли многи, али се исцелила само једна жена. Истовремено са спољашњим актом – додиром, жена показује и унутрашњи – веру. „Кћери, вјера твоја спасла те је.“ (Мк. 5,34)

Но, мало је рећи да жена показује веру. Јер треба претпоставити да су многи од болесних, који су ишли за Христом, имали веру у Њега и да су Га дотицали. Није само проста радозналост подстицала болесног човека да се гура око Христа и да трпи излишна страдања од умора, метежа и гурања. Болесници који су се гурали око Господа, веровали су да Он може да их исцели. Па ипак, ни спољњи додир ни вера нису обезбеђивали Божанску помоћ.

Жена је показала изузетну силу вере. Ту је вера била све – воља, душа, живот. Ту је вера обухватала целога човека. Жена је у трену сва била обузета пламеном вером. Тај пламен она је унела у додир, као да је унела саму себе.

Ево шта у човеку рађа контакт са Богом – огњена сила вере, онда када се све људско подиже ка Оцу Небеском као да сагорева.

Да, да. Таква вера. Гледај како Јеванђелист подробно описује ту веру. И зар Реч Божија, када саопштава детаље о жени, чини то зато да би удовољила љубопитљивости? Ово је учињено нама за наук.

Пламен вере она је уложила у додир, као да је уложила себе целу. Изгорећу, али ћу се спасити. Тако се и спасла. И шта додати реченоме? Осврни се, зар ниси и ти много претрпео у животу? Ниси ли потрошио богатство душе? Ниси ли и ти због грчевитог хватања за земаљско доспео у још гори положај?

Моли се Учитељу да ти да смелост вере да се бациш к Њему без остатка, да привучеш на себе изливање Божанске силе и чујеш благи глас Небеског Оца:

„Вјера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје.“ (Мк. 5,34)

свештеномученик Григорије Лебедев
(К Светлости Јеванђеља Христовог)