Живео је један човек који је имао три пријатеља. Прва два је волео изнад свега. Био је раскошан у својим почастима према њима, непрестано је тражио њихово друштво и био спреман да за њих учини готово све. Због њих је ризиковао и сопствени живот, подносио многе тешкоће и чинио све што је могао да задобије и сачува њихову љубав.

Према трећем се, међутим, понашао сасвим другачије. Није му указивао ни част ни пажњу коју је овај заслуживао. Показивао му је тек понешто површног поштовања, а најчешће га је занемаривао. Није га позивао да дели његове радости, није га се сећао када му је било добро и није му придавао готово никакав значај.

Тако су пролазиле године. А онда је једнога дана све изненада престало.

Човека су ухватили страшни и необични војници и пожурили да га одведу пред цара, јер је дуговао десет хиљада талената¹ – огромну суму новца коју није могао да врати. Одједном је све оно о чему је годинама бринуо постало неважно. Пред њим је био суд, а он је знао да му предстоји страшан обрачун.

У великој невољи почео је да тражи некога ко би му помогао.

Прво је отрчао свом највољенијем пријатељу, ономе за кога је био спреман да ризикује сопствени живот.

– Пријатељу, знаш колико сам учинио за тебе и колико сам пута због тебе ризиковао сопствени живот. Сада сам ја у невољи. Предстоји ми страшан суд и потребна ми је твоја помоћ. Колико можеш да ми помогнеш? Какву наду могу да имам у тебе сада, када ми је најтеже?

Пријатељ га хладно погледа и одговори:

– Човече, ја нисам твој пријатељ. Не знам ко си.

Човек није могао да верује својим ушима. Толико година је мислио да је управо овај човек његов најбољи и највернији пријатељ.

Али први пријатељ му одговори:

– Имам и друге пријатеље с којима данас желим да проведем време. Не могу да се бавим твојом невољом. Ево ти два стара одела ако ти затребају, понеси их са собом. Више од мене не очекуј.

Човек је занемео. Није очекивао да ће онај коме је дао толико добити заузврат показати тако мало.

Ипак, није имао времена да очајава.

Отишао је код свог другог пријатеља, онога коме је такође указивао много части и пажње.

– Пријатељу, сети се колико си добра и љубави примио од мене. Данас сам пао у велику невољу и потребна ми је твоја помоћ. Можеш ли да поделиш са мном ову невољу? Реци ми одмах, могу ли да се ослоним на тебе?

Други пријатељ му одговори:

– Данас могу мало да ти помогнем. И сам сам у невољи и имам своје бриге, али поћи ћу са тобом један део пута. Можда ти нећу бити од велике користи, а онда ћу морати да се вратим својој кући и својим пословима.

Човек му захвали и крену.

Али што је више одмицао, све је више осећао празнину. Његови највољенији пријатељи, они на које је толико рачунао, сада нису могли да му помогну. Сетио се свих година које је провео служећи им, свих жртава које је поднео због њих и свега чега се одрекао да би њима било добро.

И сада – ништа. Остао је сам. Тада му се у мислима појавио трећи пријатељ. Онај кога је најмање волео. Онај кога је годинама занемаривао. Онај кога се готово никада није сетио када му је било добро.

Са стидом и тугом човек оде код њега. Са великом муком је успео да подигне поглед.

– Једва могу да отворим усне да ти се обратим, јер знам да ти никада нисам учинио ништа велико. Нисам ти показивао љубав и доброту које си заслуживао. Нисам те позивао да делиш моју срећу. Али сада ме је снашла велика несрећа и нигде нисам нашао помоћ. Зато сам дошао теби. Ако можеш, помози ми. Не замери ми због моје нељубазности и немој ме одбити.

Трећи пријатељ га погледа са осмехом и благим лицем. И рече:

– Заиста те сматрам својим пријатељем. Нисам заборавио ни оне мале доброте које си ми некада показао. Сада ћу ти узвратити за све што си учинио. Зато се не бој и не плаши. Ићи ћу пред тобом и молићу цара за тебе. Нећу те предати у руке твојих непријатеља. Буди храбар, драги пријатељу, и не брини.

Човек тада обори главу. Срце му се скрши и очи му се напунише сузама.

– Авај мени! – уздахну. – Кога сада прво да оплакујем? Да ли своју заблуду, јер сам толико волео незахвалне и лажне пријатеље? Или своју неблагодарност према теби, искреном и истинитом пријатељу, кога сам целог живота занемаривао?

Поука приче

Свети Јован Дамаскин поуку ове приче усмерава на три „пријатеља“ које човек има током живота.

– Први пријатељ представља богатство и љубав према новцу. Због њих човек у животу подноси многе напоре, улази у безброј опасности и често жртвује своје време, снагу, здравље и мир. Али када дође одређени дан и када човек напусти овај свет, од свега што је поседовао не може да понесе ништа са собом. Остају му само погребне одежде.

– Други пријатељ представља жену, децу, сроднике, пријатеље и познанике, за које човек често живи и којима је снажно привржен. Због њих понекад занемарује и своју душу, мислећи да ће њихова љубав бити уз њега заувек. Али када дође час смрти, они могу да га испрате само до гроба. Затим се враћају својим домовима, својим бригама и својим животима.

– А трећи пријатељ, онај кога је човек највише занемаривао, јесу његова добра дела и духовне врлине – вера, нада, милосрђе, милостиња, љубав, доброта и све оно што је учинио из љубави према Богу и ближњима.

– То је пријатељ који може да иде са човеком и онда када тело остане у гробу. То је благо које није ограничено овим животом. Добра дела која су учињена у тајности, милост коју смо показали, рука коју смо пружили, човекову молитву, веру и љубав – Бог не заборавља.

И тако се показује ко је заиста био човеков пријатељ. Онај коме је давао највише времена – остао је код куће. Они које је волео и који су волели њега – могли су да га испрате само до гроба. А оно што је читавог живота најмање примећивао, што је често сматрао малим и безначајним – показало се као његово најдрагоценије благо.

Зато Христос каже: „Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду; него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду.“ (Мт. 6, 19–20)

Човек током живота има много пријатеља и много ствари за које верује да су му неопходне. Али једнога дана дође час када све мора да остави. Тада се открије шта је било пролазно, а шта је било вечно. И можда је зато најважније питање које човек може себи да постави још док има времена:

Ко ми је данас најбољи пријатељ?

Јер ће доћи дан када ћемо морати да оставимо све оно што смо имали – и да пред Бога понесемо само оно што је у нашем животу имало вечну вредност.

Приредила редакција сајта „Пријатељ Божији“,
према причи о три пријатеља из дела „Варлаам и Јоасаф“ Светог Јована Дамаскина

Напомена

¹ Таленат је у античко доба био велика мера тежине, која се користила и за одређивање количине новца или племенитог метала. У овој причи „десет хиљада талената“ означава огроман, готово незамислив дуг. Реч „таленат“ овде нема данашње значење – дар или посебну способност.