Помисли неприметно управљају нашим осећањима и поступцима. Како да им одузмемо власт над собом и научимо да живимо са Христом у срцу?

Колико пута нам се догодило да урадимо нешто што заправо нисмо желели, изговоримо речи због којих се касније кајемо или проведемо сате размишљајући о нечему што нам одузима мир? Једна помисао покрене другу, затим се јаве узнемиреност, страх, љутња или нека жеља, а ми готово неприметно постајемо заробљеници сопствених мисли. Често тек касније схватимо колико су оне утицале на наше поступке и колико смо времена и снаге потрошили на нешто што нам није донело никакво добро.

Зашто радимо оно што не желимо?

Човек може годинама да живи убеђен да самостално управља својим животом, док заправо реагује на сваку помисао која му се појави у уму. Ђаво добро познаје ту нашу слабост и уме да је искористи. Довољно је да пронађе оно што нас највише погађа, а затим да преко наших помисли покреће страхове, страсти и поступке.

У свим животним искушењима потребна нам је велика снага вере. Када се свет буквално руши под нашим ногама, када људи гину, домови се разарају, а човек у једном тренутку може остати без дома, имовине и здравља, потребно је да пронађемо свој мир у себи, улазећи у унутрашњу клет душе како бисмо тамо пронашли мир. Док спољашњим светом управљају силе зла, ми треба да пронађемо своје уточиште у Богу. У том уточишту луталица и странаца, у Светињи над светињама нашег духовног срца, престајемо да будемо капетани и постајемо путници, предајући кормило свог живота Богу.

Зато је важно да научимо како да сачувамо унутрашњи мир и да своје мисли не препуштамо свакој помисли која нам се наметне. Када човек уђе у унутрашњу клет своје душе и преда Богу кормило свог живота, постепено открива другачији начин постојања. Тада престаје да се ослања искључиво на сопствене снаге и учи да се у свему поверава Божјој вољи.

То се не односи само на наш живот и свакодневне околности, већ и на сваки стваралачки процес. Управо тако настају изузетна дела композитора, писаца и песника. Када човек размишља о томе шта да напише или компонује, често се мучи са сваком реченицом и сваким стихом.

Али када Бог жели да преко нас нешто поручи људима, рука не стиже да записује (или прсти да притискају дирке), износећи на светлост оно што се рађа негде у дубинама душе.

Свети оци нису дошли до спасења сопственом мудрошћу, проницљивошћу и расуђивањем, већ Божјом благодаћу. Одрекавши се себе, свог егоизма и везаности за земаљске ствари, ишли су путем страдања ка месту на коме више нема болести, жалости ни уздисања. Ум је обиталиште помисли, а срце ризница благодати. Иако је Дух Свети „свуда присутан и све испуњава“, у својој пуноћи Он пребива управо у духовном срцу човека, које представља његов дух. У том духу човек, по дару који долази одозго, задобија исту слободу, вечност и бесмртност које Бог има по својој природи.

Ова истина постала је доступна светим оцима тек пошто су све што су имали, укључујући и саме себе, предали Богу. Докле год у нама живи макар једна страст или везаност за земаљске ствари, док се потпуно и бесповратно не смиримо, благодат ће нас заобилазити. Предуго смо сматрали својим пријатељем сопствено „ја“, које нас је читавог живота водило за нос.

Ако будемо пажљиви према себи, лако ћемо приметити да нама управља нека сила која користи наше мисли као џојстик. Танка, невидљива жица помисли приморава нас да чинимо оно што заправо не желимо, наводи нас да пожелимо да купимо нешто што нам уопште није потребно и слично. Енергија којом се напаја управљач наше личности јесте наша пажња усмерена на сопствене мисли. Ђаво је добро упознао наше слабости и открио шта нас покреће. Довољно је да дотакне неку од тих осетљивих тачака, па да се у нама одмах покрену одређена осећања, помисли и поступци. Као да притиска дугмад на невидљивом даљинском управљачу, а ми реагујемо готово аутоматски.

Веома је тешко престати да својом пажњом хранимо помисли. Потребно је да је усмеримо на нешто друго, да је из ума пренесемо у срце. Управо зато постоји Исусова молитва.

Једноставно игнорисати мисли веома је тешко, јер ће оне непрестано, под различитим изговорима, настојати да привуку нашу пажњу. Много је лакше усмерити пажњу на кратку молитвену реченицу коју са вером и покајањем изговарамо у срцу. Наше духовно срце јесте Светиња над светињама, која припада само Христу и никоме другом. Ништа осим греха не може нас спречити да пребивамо у њему. Ипак, навикли смо да себе испуњавамо мислима о Богу, а не Богом, помислима о благодати, а не благодаћу.

Сва наша размишљања, чак и она побожна, само јачају ум и продубљују његову ропску зависност од света. Онај ко је Богу предао читав свој живот, тело, ум и душу, заједно са свим животним бригама, више их не узима назад. „Сиромаштво духом“ управо је та слобода у Христу.

Само данас постоји

Време је увек „сада“ и никада „сутра“ или „јуче“. Пре неколико година за рођендан сам добио тањир на коме је био нацртан медведић обучен као свештеник, који седи са кашиком поред бурета меда. Изнад њега је писало: „На дијету од сутра“.

Сваки пут када бих, завршавајући ручак из тог тањира, прочитао натпис, схватио бих да још није дошло време. То треба да се догоди тек „сутра“, а не „данас“. Ево, већ трећу годину живим са чврстим уверењем да ћу „сутра“ почети са дијетом. Али сваки пут када прочитам речи на тањиру, поново схватим да то време још није дошло.

Са Богом можемо бити само „сада“, а не „сутра“. Покајати се могу само у овом тренутку, а не некада касније.

Само „сада“ могу бити слободан, јер је истинит само овај тренутак. У њему се налази све: молитва, пажња, покајање, смирење, дах вечности. И Христос је такође „сада“, а не тек онда када умрем. У проналажењу Бога у садашњем тренутку спречавају нас мисли које нашу пажњу непрестано повлаче у прошлост или будућност, преплављујући наш ум жељама и осећањима. Како да се изборимо са њима? Шта треба да учинимо да не би насилно овладавале нашом душом?

Старац Симон (Безкровни) саветује следеће:

„Први метод: непрестано чувај молитвено сећање на Бога и помисли ће ослабити.

Други метод: чувајући молитву, бестрасно посматрај помисли и оне ће постепено нестати.

Трећи метод: пребивајући у срдачном тиховању, не обраћај никакву пажњу на помисли и оне ти неће нанети никакву штету.

Циљ сва три метода јесте да се утврдиш у срдачном тиховању и да се духом сјединиш са Христом. Док ти ум пребива у свету, бићеш принуђен да све чиниш сам и да се ослањаш искључиво на сопствене снаге. Али ако успеш да сабереш ум у духовном срцу и да тамо пребиваш са Христом и у Христу, Господ ће преузети на Себе све твоје бриге и све ће се одвијати без посебног твог напора. Потребно је само да будеш пажљив и да умеш да ослушкујеш и посматраш све што се догађа, како би се држао Божје руке.“

Тада ће, према речима старца, чак и болести, које обично плаше људе мале вере попут нас и изазивају у њима роптање, изгледати сасвим другачије. Ако будемо у стању да смирено прихватимо тежак крст болести, она може постати прилика да задобијемо Божју милост и благодат, као помоћ на путу нашег спасења.

Када са потпуном сигурношћу знамо да се држимо Бога и да читав свој живот поверавамо Христу, болест више неће имати исту власт над нама. Јасније ћемо видети да Бог све устројава ради нашег спасења. Разумећемо да у свим животним околностима, у свакој ситуацији која нас задеси, делује Божји промисао, „који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине“ (1. Тим. 2, 4).

Оно што са радошћу примамо од Господа помаже нам да упознамо свој дух, у коме нема болести. Тако нам Бог, по својој милости и човекољубљу, открива своје путеве, онолико колико смо у стању да их разумемо и усвојимо. Из тога се у души рађа радост коју нам, према речима Христовим, „нико неће узети“ (Јн. 16, 22).

Аутор: протојереј Игор Рјабко
За Фондацију Пријатељ Божији превео и прилагодио: Петар Волков
Извор: Савез православних новинара (СПЖ)