Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима вама. Овај благослов и благодат дају се онима који присуствују Светој Литургији. Стога и кажемо да треба присуствовати Светој Литургији и учествовати у њој. Често ме питају: "Зашто да идем на Литургију?" Треба ићи, зато што нећеш добити све те благослове и благодат уколико не будеш учествовао у Светој тајни Евхаристије. Црква све позива на свакодневно учешће у великој Светој тајни која се збива на Божанственој Литургији и на откривање дубоког смисла самог овог свештенодејства. Несумњиво, потребно је да јасно схватимо све што чујемо и видимо на богослужењу, све оно у чему учествујемо, и да знамо како се служи Божанствена Литургија.
Оци Цркве кажу да свет постоји док год се у њему служи Божанствена Литургија. И, као што служење Литургије представља највећи догађај у животу читавог света, тако се и наше учешће у Божанственој Литургији може назвати догађајем нашег живота. Кад кажем учешће, не мислим да то да просто стојимо у храму, слушамо, гледамо, пратимо шта се на служби догађа. Не, ја говорим о нашем реалном учешћу у централном догађају Литургије у Причешћу Светим Телом и Крвљу Христовом.
Незамисливо је да се сматра хришћанином онај ко се не причешћује Светим Телом и Крвљу. Постоји чак овакво правило: ако хришћанин не долази на Литургију три недеље заредом, такав треба да буде одлучен од тела Цркве, и тек пошто принесе покајање прима се натраг. Зашто је Црква издала такво правило? Зашто је тако важно причешћивати се?
Причешћујући се, ми постајемо једно са Христом. Од наших прародитеља наследили смо сву немоћ пале људске природе. Сада треба да постанемо чеда Новог Адама Христа. То се постиже благодарећи нашем крштењу и даљем постојаном учешћу у Светој тајни Божанске Евхаристије. Ипак, да бисмо учествовали у Евхаристији, неопходно је да будемо на одговарајући начин припремљени за то. Тако, не можемо да се причешћујемо ако за то постоје некакве препреке, на пример неисповеђени греси, злобно и непријатељско понашање у односу на ближње. Да бисмо се причестили Светим тајнама, неопходно је да будемо присутни на Литургији (макар на њој, да не говоримо о другим службама). И то да присуствујемо не као гледаоци или слушаоци, него као учесници свештенодејства, као учесници догађаја јављања Христовог. Ми постајемо сапричасници у благодати која у том тренутку испуњава читав храм. Када бисмо могли очима душе да видимо колико благодати испуњава храм за време служења Литургије, трком бисмо пошли у храм, и ништа нас не би могло спречити да присуствујемо служби.
Шта човек може да каже Богу? Шта може да Му принесе? Ништа. Од свега што имамо ништа није наше властито. И Богу није неопходно ништа наше. Шта ти можеш да принесеш Богу? Свећу? Кандило? Просфору? Тамјан? Ништа од тога Богу није потребно. Све што чинимо, ми заправо чинимо не ради Бога, него ради себе. Када градимо храм, када га осликавамо фрескама, када сликамо иконе, служимо Литургију ми то не чинимо ради Бога, него ради нас самих. Јер, није Богу нужно да има храмове за молитву и иконе за целивање, већ нама самима.
Постоји, међутим, нешто јединствено што можемо да принесемо Богу, мада Њему ни то није потребно. Шта је то? Расположење наше душе да прославља Бога, да му благодари, да благосиља Име Његово у све векове, по речима Псалмопојца: Благосиљаћу Име Твоје до века, и у век века (Пс. 144.1). За човека нема већег дела него да благосиља име Божије. ... Бог нас је саздао како бисмо се наслађивали Његовом љубављу. А, како се можемо насладити Његовом љубављу? Прослављајући Његово свето Име. То је велика привилегија коју нам је дао Бог.... Непрестано прослављање Имена Божијег - ето шта нас заиста ослобађа од власти греха, шта нас постепено води ка савршенству и служи као израз наше духовне зрелости.
Прослављање Бога посебно је важно за људе данашњице, кад човечанство страда од бича унинија и неверовања. Сви смо ми врло нервозни, спремни да одмах викнемо: "Не дирајте ме! Оставите ме не миру!" Хоћу да знате: данас су чак и научници доказали следећу духовну истину: ако се човек научи да у своме животу непрестано понавља: "Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!", онда се живот таквог човека из корена мења, чак и ако има хиљаду најразличитијих проблема, мука и невоља. Речи "Слава Теби, Боже!" делују на душу попут исцељујућег мелема, који горчину у нашој души претвара у неизрециву сладост. Сирће се претвра у слатко вино.
И обратно: роптање, незадовољство, униније и потиштеност кад почнемо да говоримо: "Ох, како ми је ужасно тешко! Не могу више. Немам више снаге. Боље да умрем него да живим овако..." доводе до тога да, ако се у нашој души и нађе мало слатког вина, оно се брзо претвори у сирће. Отуда велики значај за човека има његово расположење да прославља Бога.
Ми прослављамо Бога, а Он нам на наше славословље одговара Својом благодаћу. Понављам, као хришћани имамо највећу привилегију да благосиљамо Име Божије, Царство Оца, и Сина, и Светога Духа. Такво славословље изводи нас из стихија овога света и уводи у другачију реалност у реалност Бога...
Митрополит лимасолски Атанасије
одломци из књиге "Уђите у Царство небеско кроз Литургију"
Извор: saborna-crkva.com