Господе и Владико живота мога… дух љубави, даруј мени слузи Твоме!
(свети Јефрем Сирин)
Изузетно је важно сачувати љубав Христову све до Другог доласка Господа Исуса Христа.
Та света љубав мора остати заштићена и жива у срцима тог малог, али верног стада Христовог. Зато ужас због савременог начина живота, због свакодневних неправди и погажене љубави које гледамо сваког дана и сваког часа, не треба да нас баци у очајање.
Управо супротно — то треба да нас снажно подстакне да у сопственим срцима изнова распламсамо љубав Христову.
Но, намеће се питање: како то учинити и коме се уопште таква љубав дарује?
На дар је добија искључиво онај ко усрдно испуњава заповести Христове и ко одважно ходи уским путем страдања, не скрећући с тог пута без обзира на све препреке, страдања и прогоне који му прете.
Треба ићи до самог краја тим крсним путем, и то решително, без освртања.
Треба непрестано ићи ка вечној светлости Христовој! А будемо ли упорно, бескомпромисно и без застајања ишли ка тој светлости, онда ћемо до ње сигурно и стићи.
Али, како је уопште могуће волети људе који нас мрзе?
То је могуће, ако не у потпуности, а оно макар у једној малој, али драгоценој мери. Размислите дубље о томе шта је то саосећање. То је, у својој суштини, један од најлепших облика свете љубави.
Нисмо ли сви ми дужни да свим својим срцем искрено жалимо људе који су одбацили Христа и који несвесно ходе путем сопствене погибли? Зар нисмо сви ми дужни да се сажалимо над таквим душама?!
Истина је да је изузетно тешко волети их потпуном и савршено чистом љубављу, али је и те како могуће сажалити се над њима и свим срцем туговати зато што се ти несрећници налазе на путу духовне пропасти. Уколико их не будемо презирали и проклињали, самим тим ћемо испунити Христов закон у односу на њих.
Присетите се само чудесног примера из историје цркве. Знате ли да су великог светитеља Серафима Саровског напали сурови разбојници, неколико људи из села које се налазило поред самог манастира?
На смрт су га претукли, главу му разбили и ребра поломили, тако да је изгубивши свест неколико дугих месеци провео у манастирској болници, све док сама Пресвета Богородица није дошла и чудотворно га исцелила.
А како се овај Божји угодник понео према тим истим разбојницима?
Након што су их похватали и предали суду, преподобни Серафим је са сузама молио да их не кажњавају, него да их потпуно ослободе. Светитељ Божији је плакао због њих и било му их је неизмерно жао, што је најбољи доказ да их је дубоко волео...
Ако је, дакле, могуће сажалити се чак и над убицама и тешким злочинцима, шта онда рећи о онима чији је грех много мањи — о несрећним крадљивцима и о свима онима који су се спотакли у погибељном греху? Такве људе треба много више жалити него што је преподобном Серафиму било жао оних који су директно хтели да га убију.
И зато, нека нико од вас ни у мислима не каже: „Како могу да волим те људе који нам трују живот и који брукају цео наш народ?”
Нека их нико од вас не проклиње, него нека их искрено жали, па ће тада љубав Христова сасвим неприметно, из дана у дан, све више и више испуњавати ваша срца.
Јер љубав божанска природно испуњава срце човека који се труди да угоди Богу, који се стално моли и своје тело смирава, човека који се несебично труди да помогне свима око себе.
Љубав Христова се тада благодатно улива у срце таквог човека, тако да га до краја испуни, а испуни га толико да почне и на друге обилно да се излива — управо онако како се и код преподобног Серафима изливала на хиљаде грешника који су са свих страна код њега долазили.
За такву преображавајућу љубав молите се свакодневно речима светог Јефрема Сирина:
„Господе и Владико живота мога… дух љубави, даруј мени слузи Твоме!”
И даће вам Бог дух љубави!
Свети Лука Кримски и Симферопољски
