„Нису, вели, Турци разрушили манастир Преображење, него Срби. Лењирска мудрост неразумних и неодговорних ударила је трасу посред манастира Преображења.“
Овим речима владика Николај Велимировић започео је причу о једном од најтужнијих догађаја у историји Овчарско-кабларских манастира. Почетком XX века, на месту где се вековима узносила молитва, требало је да прође железничка пруга. Манастир Преображење, смештен на левој обали Западне Мораве, нашао се на путу новог железничког правца. Одлука је донета, а вековна светиња осуђена на рушење.
Људи су покушавали да спрече несрећу. Молили су да се траса помери свега двадесетак метара изнад манастира. Толико је, говорили су, било довољно да се црква сачува. Али њихове молбе нису услишене. Планери су остали при својој одлуци, а пред зидовима светиње појавили су се они који су дошли да је сруше.
Пред рушење, народ је долазио да се последњи пут опрости од манастира. Људи су улазили у цркву, целивали иконе, додиривали зидове и плакали. За њих то није била обична грађевина коју је требало уклонити да би се направио пут. Био је то дом молитве, место где су се крштавали, венчавали, исповедали и сахрањивали њихови преци. Сада је требало да гледају како се руши оно што су генерације чувале.
Када је сунце касније обасјало клисуру, на месту где се некада налазио манастирски олтар лежала је железничка пруга. Владика Николај је тај призор описао речима које су звучале као оптужба: људи су уклонили светињу да би кроз њено место провели воз.
Али оно што се догодило током рушења, а затим и са појединим људима који су у њему учествовали, оставило је још страшније сведочанство.
Они који су подигли руку на олтар
Када је дошло време да се манастир сруши, око двадесетак домаћих радника одбило је да учествује у послу. Нису хтели да руше цркву. Извођач радова их је отпустио и потражио друге људе. На крају је нашао двојицу странаца, који су пристали да обаве оно од чега су се домаћи радници склонили.
Један од њих попео се на кров да скида шиндру. Али, док је био горе, изненада је изгубио разум и скочио са крова. Када су га подигли са земље, био је сав крвав. Одвели су га одатле и више се није вратио на посао.
Други је ушао у цркву и почео да удара пијуком по олтару. Тада се догодило нешто од чега се човек сломио од страха. Почео је да виче да га нешто стеже са свих страна, као да су га обухватили гвоздени обручи. Није могао да се ослободи тог притиска. Убрзо се онесвестио и пао. Ни он се више није вратио да доврши посао.
Олтар је, међутим, требало срушити. Извођач радова нашао је другог човека, несрећника који је за сто динара пристао да обави оно што други нису хтели. У то време сто динара представљало је велики новац. За ту суму прихватио је да доврши рушење цркве.
Касније је тај човек радио на пробијању пута кроз стену, на десној страни Мораве. Посао је био опасан. Требало је бушити стену на великој висини, а радник је конопцима био привезан за камену литицу, око тридесет метара изнад пута. Радио је са ћускијом, ударајући у стену и припремајући је за пробијање.
А онда се, док посао још није био ни допола завршен, стена изнад њега обрушила. Огромна маса камена пала је на човека и смрскала га. Његово тело остало је на путу, под стеном која га је затрпала. Ћускија којом је радио остала је забодена у камену и годинама је вирила из стене као неми сведок погибије. Нестала је тек када је пут прошириван ради изградње железничке пруге нормалног колосека, у близини данашњег железничког моста изнад манастира Никоље.
Украдени предмети и празник који се понављао
Страшна је и прича о човеку из Пожеге који је из напуштеног манастира однео читав џак црквених предмета. Узео је оно што је припадало светињи, однео кући и наставио да живи као да се ништа није догодило.
Прва година прошла је без видљивих последица. Али када је стигао празник Преображења, нешто се у његовом животу променило. Обузео га је страшан немир. Читавог дана трчао је око своје куће, викао и понашао се као да бежи од нечега што га гони. Није могао да се смири.
Следеће године, када је поново дошао празник Преображења, све се поновило. Опет је трчао око куће, опет викао и био обузет истим ужасом. Као да се нешто враћало у исти дан, сваке године, не дозвољавајући му да побегне од онога што је учинио.
А онда је дошла и трећа година. На исти празник, истог дана када Црква прославља Преображење Господње, човек је поново запао у страшно стање. Овога пута није се завршило као раније. Обесио се.
Три године, три празника Преображења и три пута исти страшни призор. Човек је однео оно што је припадало светињи, али од онога што га је потом обузимало није могао да побегне.
Владика Николај помиње и друге људе који су учествовали у рушењу. Неке занатлије и предузимачи завршили су у затвору или душевним болницама. А затим је изнео и казивање о двојици министара који су били најодговорнији за изградњу пруге и одобравање трасе кроз манастир. Један је себи одузео живот пуцњем из оружја, а други се обесио. Николај није желео да наведе њихова имена, из обзира према њиховим породицама и ближњима.
Монах на шинама
О рушењу старог манастира сачувало се још једно необично, језиво предање које се деценијама преносило у народу. Оно говори о првом возу који је прошао новоизграђеном пругом кроз клисуру.
Било је већ мрачно када је композиција пролазила кроз уски кањон. Пара је шиштала, точкови су одјекивали у ноћи, а тешка гвоздена машина пробијала се између стрмих планинских страна. Када је стигла до места где се некада налазио манастир Преображење, воз се изненада зауставио.
Машиновођа и железничка посада покушавали су да га покрену, али воз није хтео да крене. Стајао је као прикован за шине у тишини која је обухватила клисуру.
А онда, када је престрашени машиновођа погледао напред ка прузи, следила му се крв у жилама. Између шина стајао је монах у дугим црним одеждама, са рукама уздигнутим ка небу, као да се моли или брани свето место од челичне немани. Призор су, како се говорило, видели и остали чланови посаде, а о њему су сазнали и путници.
А онда је монах нестао. Воз је поново кренуо и наставио пут кроз клисуру.
Људи су ову причу тумачили као опомену због уклањања светиње и проласка железничке пруге преко места на којем се вековима узносила молитва. Појава монаха на шинама остала је једна од најупечатљивијих прича везаних за старо Преображење – као да је молитва последњег монаха наставила да бди над местом на којем је црква некада стајала.
Сам себе руши, а светињу прославља
Када је 1940. године освећивао обновљени манастир Преображење на другој обали Мораве, Свети владика Николај подсетио је народ на страшне догађаје повезане са рушењем старе светиње. Његове речи биле су опомена свима који заборављају шта храм значи за хришћански народ:
„Сваки који руши светињу Божју, сам себе руши, а светињу прославља.“
Човек може да обори зидове, да уклони олтар и да на месту цркве постави челичне шине. Може да помисли да је победио. Али светиња припада Богу. Ко из користи пристаје да уништава оно што је посвећено вечности, излаже опасности сопствену душу.
Предања о судбинама људи који су учествовали у рушењу Преображења подсећају нас да човек не може олако да се односи према ономе што је посвећено Богу. Божији суд остаје изнад људског разумевања, али опомена је јасна: светиња се не сме посматрати као обичан камен, земљиште или грађевинска препрека.
Ипак, прича о Преображењу нема само тужну, мрачну страну. Старо Преображење било је срушено, али манастир није заувек нестао. Владика Николај Велимировић покренуо је обнову светиње на супротној обали Мораве. Нови манастир подигнут је и освећен 1940. године, а владика је том приликом одржао беседу под насловом „Мртав би и оживе“.
Тако је светиња, коју су људи уклонили са њеног вековног места, поново оживела. Возови су наставили да пролазе кроз клисуру, али је манастир поново добио свој храм, своје звоно и своје место молитве. Рушитељи су отишли у заборав и прах, а светиња је остала да сведочи да се оно што је Божје никада не може трајно уништити.
„Манастир Преображење мртав би и васкрсе. Бог је васкрситељ и обновитељ.“
А речи владике Николаја и данас одзвањају: „Нису, вели, Турци разрушили манастир Преображење, него Срби.“
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић
Извори:
Свети владика Николај Велимировић, беседа „Мртав би и оживе“, изговорена приликом освећења обновљеног манастира Преображења, 14. октобра 1940. године.
Мртав би и оживе: 80 година обновљеног манастира Преображења, приредио Горан Вељковић, Духовни луг, Крагујевац, 2020.
Делфина Рајић и Милош Тимотијевић, „Стварање Српске Свете горе: Овчарско-кабларски манастири од XIV до краја XX века“, Зборник радова Народног музеја у Чачку, XXXII, Чачак, 2002, стр. 53–111. Погледај рад
Архимандрит Јован Радосављевић, Овчарско-кабларски манастири: монашки живот и страдања у XIX и XX веку, Приштина, 1998; друго издање, Нови Сад, 2002.
Епархија жичка – Историјат
Манастир Лепавина – запис о рушењу манастира Преображења