Медицинска пракса познаје овај феномен*: особа са парализом, са потпуним губитком говора, када не може да изговори ни „да“ ни „не“, може, ипак, потпуно слободно да изговори читаве изразе који се састоје искључиво од опсцености. Феномен је на први поглед веома чудан, али много говори.
Испоставило се да такозвана опсценост пролази дуж потпуно другачијих нервних ланаца од свих осталих нормалних говора. Какви су ово ланци? Шта (или ко) стоји иза њих? Ко на овај начин показује своју моћ над парализованим телом? Покушаћемо да одговоримо на ово и многа друга питања у вези са тако наизглед „невиним“ грехом као што је псовање у овом чланку.
Сви знају да је прва реченица Јеванђеља по Јовану: У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог“. Речју је Бог створио све ствари. Али врло брзо и ђаво је речју искушао Адама и Еву, и први људи изгубили су рај који им је Бог створио. Тако се, већ на почетку постојања, реч показала и стваралачком и деструктивном. Од тада је овако.
У Библији многи пророци, апостоли и сам Исус Христос говоре о посебном односу према речи. У Изрекама Соломоновим се каже: „Ко чува своја уста, чува своју душу; али ко широм отвори уста, биће у невољи“. Такође се каже: „Усне праведника теку од мудрости, а језик зла ће се одсећи.
Апостол Петар нас упозорава да не враћамо зло за зло, нити увреду за увреду. Напротив, он саветује да благосиљамо оне који нас увреде. Зашто? Јер, ко жели да живи дуг и срећан живот мора пазити на свој језик и чувати се од злих речи. Апостол Павле је још директнији: никада не псујте! Из наших уста треба да излазе само добре речи, а псовке, као и свака нечистота, не смеју се ни спомињати. Они који говоре зло, према Павловим речима, неће наследити Царство Божије.
Међутим, можда апостол Јаков најјасније пише о сили речи. Његове речи су толико јаке да их је немогуће не навести у целости: „Јер сви грешимо много пута. Ко не греши речју, савршен је човек, способан да заузда цело тело. Гле, коњима стављамо узда у уста да нас послушају, а ми контролишемо цело тело њихово. Бродови, ма колико били велики и ма колико јаки ветрови дували, вођени су малим кормилом где год кормилар хоће; тако да је језик мали део тела, али снажно оруђе које има велику моћ.
Псовање је као мала ватра која може запалити велики пожар. Тако и језик може бити као пламен, украс неистине; Њиме благосиљамо Бога и Оца, и њиме проклињемо људе, створене по подобију Божијем. Са истих усана долази благослов и проклетство: не би требало тако, браћо моја. Браћо моја, смоква не може родити маслине, нити лоза да роди смокве. Исто тако ни један извор не може излити слану и слатку воду...“ (Јак. 3:2-12).
Руски православни свештеник Сергије Николајев верује да мистични корени псовки сежу у далеку паганску антику. Псовка, пише отац Сергије, је језик општења са демонским силама. Није случајно што се ова појава зове паклени речник. Речник из подземног света.
Представници злих духова сежу до паганских богова код Словена, а псовке сежу до паганских молитава, завера или чини.
Лако се уверити да је псовка језик сатане и демона током такозваних егзорцизама у Руским Православним црквама. Подсетимо се да је укор обред истеривања демона из човека. Овакви људи се зову демони. Током укора многима се деси нешто страшно.
Људи почну да лају, кукуричу, младе девојке одједном почну да вриште грубим сељачким бас гласом. Када их дотакне крст, такви људи почињу да се изобличавају на сваки могући начин. И што је најважније, скоро сви страшно псују. Они користе непристојне речи да вређају свештеника и Цркву. Али они који спроводе ритуал укора знају: не вришти сам човек, већ демон који плаче у њему. Он вришти непристојности. Није добро, али демонско.
Руски народ од давнина назива псовке богохулникима. Сама чињеница псовке је хула на Свемогућег. Творац Универзума дао је људима лепе, богате изражајности, дивне језике. И тако одбијамо овај језик. И често користимо патетичан скуп подлих, а не Богом даних речи. Речи „подстакнуте“ вечитим непријатељем људског рода.
Да не говоримо о недостатку духовне културе међу љубитељима снажног израза. Истакнимо још нешто: они који се заклињу намерно сакате лик Божији у себи, то је почетак отпадништва. Једном речју, Бог је створио све. Запамтите: „И рече Бог: нека буде светлост! Реч је алат и за људе. Реч мора донети благодат — добре дарове, доброту и служити за изграђивање у вери. Другим речима, приближавајући нас Богу, а не удаљавајући нас од Њега. Ружни језик само сеје мрак.
Александр Оконишников
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Петар Волков
Извор: Газета МИР
*Афазија је поремећај говора који се јавља као последица оштећења мозга. То може утицати на способност особе да разуме говор других људи, говори, чита и пише. Постоје различити типови афазије, а честа је појава да особе са афазијом могу да изговарају само псовке. Афазија је сложен поремећај који може утицати на говор на много различитих начина. Псовке код особа са афазијом могу бити симптом фрустрације, али и начин да се изразе емоције и да се комуницира са другима.