Моја бака је живела на сеоском имању. Свакодневно је обављала послове у домаћинству, бринући о башти, стоци, кући. Али, сваке недеље је хрлила у цркву, и обавезно би се потрудила да се окупа за ову прилику (иако није имала ни каду а ни купатило). Прљаву радну одећу би заменила свечаном хаљином и марамом. Идући у Божју кућу, на сусрет са Господом, облачила је најбоље што има за причешће!
Међутим, у наше време, став верница према одевању чудно се променио... Често примећујем да људи који су недавно пришли вери почињу да показују велику небригу по питању свог изгледа. Међутим, то се може десити и онима који сматрају да живе литургијски већ дуго времена. Изгледа да је ово један од облика јединственог схватања духовности који има везу са категоричким одбацивањем свега световног.
Ко би се осмелио да се супротстави овоме? Наш свет је заражен духом таштине и препун је нарциса. Међутим, новајлије често уче хришћанство не од основа, већ на пример, од Добротољубља; то јест, читају списе аскета и пустињских монаха који су достигли такав степен небриге не само према одећи, већ чак и према телу, да се уопште нису купали... Отуда логичан закључак: Што више духовности има у особи, то мање обраћа пажњу на своје пролазно биће (то јест, тело и одећу). Са друге стране, ми живимо у свету и имамо родбину, познанике и колеге, тако да немамо прилику, или чак не бисмо смели, да се потпуно уподобимо са одшелницима у пустињи. Ми не живимо у пустињи!
Да, треба да се дивимо подвизима великих подвижника који су били спремни да се одрекну не само свих блага света, већ чак и основних удобности и одеће. Међутим, ми нисмо као они и овакви идеали су нам далеки. Важно је разумети да духовност не захтева непрекидну аскезу. У ствари, аскетски начин живота представља само средство за достизање духовних висина и придобијање Божје благодати, како нас свети оци уче. За нас, који нисмо дубоко духовно искусни, често се дешава нас привлаче крајности. Важно је разликовати појмове „духовност“ и „аскетизам“.
Да ли је заиста неопходно претворити свој живот у манастир и постати одшелник како бисмо постигли спасење душе? Током вишегодишњег присуствовања црковним службама, стекла сам мишљење да мирјанин који налази изговоре за занемаривање свог изгледа ради постигнућа духовности мора да буде или неискрен или обманут...
Погледајте црквени календар. Светитељи нису само одшелници, јуродиви Христа ради и монаси. Ту су и кнезови и кнегиње, краљеви и краљице. Неки од њих су цели свој живот провели у раскоши краљевских одаја. Али, упркос свему томе, успели су да прихвате дарове Духа Светога и Црква их поштује као светитеље. Довољно је сетити се свете царице Јелене, једне од равноапостолних.
Такође, има и оних који су, у каснијим годинама свог живота, отишли да живе у манастир, мењајући раскошну одећу и хаљине за скромну монашку ризу, као што је велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна. Ипак, одрекавши се сјаја високог друштва и постајући аскеткиња побожности, сачувала је и никада се није стидела приказивати заиста краљевску и изабрану меру укуса којим је раније блистала у високом друштву. Све што је добило њену креативну пажњу и све што је стварала за своју милосрдну заједницу било је осмишљено с неупитном естетиком и лепотом, почевши од Цркве св. Марте и Марије и завршивши са одећом за сестре тамо.
Наравно, финансијске могућности многих православних жена нису исте као велике кнегиње. Ипак, једна наша мудра парохијанка је добро запазила: „сиромаштво је стање наших новчаника, а неуредност је, на жалост, стање наших душа“. Можете наћи пристојну, квалитетну и истовремено јефтину одећу без обзира на висину плате. Само треба да се потрудите и да је потражите. Ништа се не постиже у овом свету без рада и стрпљења. Што се тиче тражења изговора за нашу лењост, можемо пронаћи тону „побожних“ разлога.
Наравно, монаштво је увек изазивало страхопоштовање и жељу за подражавањем код људи који теже духовном животу. Али Господ је предодредио само изабранима да следе монашки пут (то је пут који се разликује од световног пута) ка Царству небеском! А пошто живимо међу људима, којима је, како се то каже, први утисак важан, онда хајде да то не занемарујемо.
Како сведочимо веру? Може ли то бити само речима? Не, ми то чинимо својом појавом у целини, и изгледом након сусрета са Господом!
Гледајући њихова тужна и уморна, чак и мрачна лица (радост не сија на њима из неког разлога), њихове чудне мараме и досадну сиву одећу (облачену по принципу „Ах, добро ми је ово!“), нико у широј јавности не би желео следити такве православце. Још мање постати један од њих...
Наравно, као хришћанке, не бисмо смеле бити манијакално зависне о моди и носити изазовну одећу у цркви. Нико нас на то не наговара. Увек је добро сетити се дивних речи апостола Петра: „Ваше украшавање да не буде споља: у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина; него у скривеноме човеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено.“ (1 Петар 3: 3-4).
Пред Богом...
Али ради љубави према ближњем, ради поштовања према њему, да не бисмо одбили од Православља оне који се још нису научили мудрости речи светог апостола, чини ми се да вреди обратити пажњу на свој изглед. Треба да научимо да комбинујемо скромност и пристојност у одевању са укусом и уредношћу. Истина, у парохијском окружењу из неког разлога постоји неписано правило да негована, са укусом одевена жена не може бити добра хришћанка. Али зашто? За њу кажу да „покушава да привуче пажњу, „збуњује” и слично. Да ли је то заиста тако? Да ли је то цела слика?
Архиепископ Артемиј (Кищенко, ☨2023), који је био познат по својој оштроумности и способности да прецизно истакне оно важно у вези са било којом темом, једном приликом коментарисао је моја забележења о изгледу „особито побожних“ парохијана:
„Уопште, духовна култура подразумева и физичку културу. Човек који је немаран у одевању, неуредан и равнодушан не може, чини ми се, бити духован. Унутрашњи склад треба да се види у свему. Све у човеку треба да буде предивно.
Видимо доста примера у аскетизму да су монаси ходали у дроњцима и нису се купали. Али, прво, то је исток, а друго, пре колико хиљада година је ово било? Ниво културе који су имали, њихов поглед на свет, њихов стан у пустињи, и на крају крајева, услови живота...
Нездрава је и чињеница да сада имамо култ тела, где људи више од половине живота проводе пред огледалом. То заузврат изазива још једну крајност – када се униште сва огледала. Нема потребе да разбијете сва огледала, оставите пар, биће вам корисна. Али не морате имати ни огледала на свим зидовима. Како каже Серафим Саровски: следи средњи пут.“
Елена Наследјшева
За Фондацију Пријатељ Божији са енглеског: Вања Ђуричанин
Извор: OrthoChristian.com