Моли се док обављаш своје послушање: „Господе Исусе Христе, помилуј нас! ”, како би твоја молитва помогла свим људима. Ово „помилуј нас” обухвата све људе, чак и оних пет или шест „великих” од којих зависи судбина целог света… Моли се да Бог просветли зле па ће чинити мање зла, или да ће Бог потпуно уклонити зло. Моли се да просветли добре па ће помагати људима. Моли се за оне који желе да раде, али због болести не могу; моли се за оне који су здрави, али не могу да нађу посао и у потреби су. Размишљај о различитим случајевима и моли се за њих. Када ум стреми ка свим људима, срце бива рањено болом, и молитва постаје искрена. Толико је људи којима је потребна молитва цео дан! Не губи време…”

Овде се многи могу запитати: Ко сам ја да се молим за све људе, за цео свет? Мени самом је потребна милост Господња, избављење од власти греха и спасење од вечне погибије. Кад бих бар могао да заслужим спасење заједно са својим најближима својим молитвама. Светитељи су могли усрдно да се моле за цео свет, али колико им је времена требало да стекну ту молитву! Ја сам ништа пред силом њихових душа!

Истина је, ми нисмо светитељи и немамо њихове дарове. Али да разјаснимо да ли ми, обични верници, треба да обухватимо свет молитвом или не. Чиме треба да буде покренута та велика молитва? Љубављу према људима. То је темељ сваке молитве за некога. Љубав је искрена жеља за добробит наших ближњих, а највише добро за сваког од нас је останак у Богу и спасење наших душа од вечне погибије.

Стога, морамо молити Господа да спасе све људе. Пре свега, да утврдимо да ли је то воља Божија и да ли Му је угодно да Га то молимо. Свето Писмо каже да Бог хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине (1. Тим. 2,4). Ако Господ то жели, утолико више то треба и ми да желимо – и да желимо спасење својим ближњима и свим другим људима. Стога, све што хоћете да чине вама људи, чините и ви њима (Мт. 7,12). Желиш ли да будеш спасен? Моли за спасење других људи око себе, моли за спасење свих.

У јутарњем молитвеном правилу постоји следећа молитва: „О, пребогати милостиви и свемилостиви Боже, Господе Исусе Христе, због велике Своје љубави си сишао и оваплотио се да би спасао све.”

Да ли се Христос добровољно попео на Голготу само ради оних који су веровали у Њега? Ради оних који ће Га следити? Не! Христос је распет за све нас и васкрсао за све нас! Друга је ствар да ли поједина особа дође да верује у Христа и жели да се спасе у Њему или не. То је лична ствар свакога, али наш задатак је да се молимо да сви поверују и да се сви спасу.

Стога, молити се за све је угодно Богу, али захтева веома озбиљан умни напор, и што је најважније, нашу жељу. И ту се појављују разне препреке. Из овога би произашло да треба да се молимо за убице, силоватеље, ратне злочинце којима туђи живот нема никакву вредност, дилере дроге, разбојнике, рекеташе, као и за наше личне непријатеље и злонамернике, за оне које не волимо и који својим постојањем загорчавају наш безбрижан живот. Лако је формално изговорити: „Господе, помилуј нас све, спаси нас све!” Али покушај да се молиш са стегнутим срцем за оне који су ти попут трна у оку!

На то кротки Спаситељ каже: А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас вређају и гоне; Да будете синови Оца својега који је на небесима (Мт. 5,44-45).

И Господ такође каже: Благо миротворцима, јер ће се синови Божији назвати (Мт. 5,9).

Молећи се за своје ближње, ми сејемо мир у овом свету у којем је оскудица добра. Један ће се молити из дна своје душе, па други, трећи, десети – и цео свет ће постати мало бољи, лепши; и што је најважније, ми сами ћемо бити ближи Богу, угоднији Богу својом смиреном молитвом, постајући Његови синови и кћери по благодати.

Што се тиче молитве за злочинце, борце против Бога, атеисте, секташе и „друге отпаднике”: управо за њих треба посебно усрдно да се молимо. Тешко нам је да такве људе ставимо на исти ниво са собом, јер гордост у нама говори: „Ја нисам злочинац, ни блудник, ни напасник, ни дилер дроге, ни атеиста – они очигледно имају више грехова од мене.” Не можемо ни себе да приморамо да се прекрстимо и помолимо за такве.

Дакле, да ли заиста треба да правимо изузетке за неке у нашој молитви за цео свет? Ко нам је дао право да судимо другима: ко је бољи, а ко гори? Чинећи то, ми задиремо у прерогатив Бога, јер само Он има моћ да суди људима о којима зна апсолутно све. А шта је са Њим? Да се присетимо епизоде из Јеванђеља када су књижевници и фарисеји довели Христу жену ухваћену у прељуби.

Рекоше Му: Учитељу, ова жена је ухваћена сад у прељуби. А Мојсије нам у закону заповеди да се такве камењем побију; ти шта кажеш?… Он се подиже и рече им: Ко је од вас без греха, нека први баци камен на њу (Јн. 8,4, 5, 7).

Након ових речи, фарисеји, осуђени својом савешћу, одоше један за другим, оставивши Христа и жену саме. Након тога Исус, Који, будући без греха, имао право да изрекне оштру пресуду, изненада рече: Жено, где су они који те тужаху? Није ли те нико осудио? А она рече: Нико, Господе. И рече јој Исус: Ни ја те не осуђујем; иди, и од сада више не греши (Јн. 8:10, 11).

Морамо да се угледамо на Христа, оличење човекољубља, милосрђа и снисходљивости према слабостима и недостацима Његовог створења – људи. Ако безгрешни Спаситељ није осудио некога ко је по закону требало да буде осуђен, зар не бисмо и ми, који чинимо многа сагрешења, исто тако требало да поступамо са ближњима?

Овде је уметност свих уметности!

Не судите, и неће вам се судити; не осуђујте, и нећете бити осуђени; опраштајте, и биће вам опроштено (Лк. 6, 37).

Склони смо да опраштамо своје грехе, а не туђе. Не видимо своје грехе због свог самољубља, али видимо грехе у другим људима до најситнијих детаља; ми их осуђујемо и сматрамо их инфериорним у односу на нас. Али ми као хришћани треба да радимо супротно: да видимо лоше ствари у себи и да се покајемо за њих, и да не примећујемо зло у другима, већ да све посматрамо као добре, иако слабе. Код једних је више грехова, код других мање, али свима треба спасење од њих, спасење од вечне погибије.

Овде не можемо а да се не подсетимо речи апостола Павла: Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов (Гал. 6, 2). Молитва за друге, посебно за оне које мрзиш, је носити њихова бремена по закону љубави, закону Христовом. Преболимо себе, сећајмо се ближње у молитви срцем, сетимо се апсолутно свих и покријмо их љубављу. И Господ ће се помиловати на нас и сетити нас у Царству Своме.

Ако се овако ускладимо, онда ће бити лакше, једноставније и спасоносније молити се за друге. Прво, наравно, треба да принесемо покајничку молитву Богу за себе; затим за наше најближе; и следеће — за спасење свих људи. И нека нас у овој молитви покреће љубав према људима. Морамо да волимо Христа у људима, и да волимо људе у Христу. И тада ће нам Господ подарити као велику даровну молитву којом ћемо загрлити цео свет, молитву која ће донети мир и радост у наше душе...