Касно увече, отац се вратио са посла – уморан, гладан и раздражен. Цео дан провео је у послу, а у глави су му се већ низале обавезе које га чекају сутра. На вратима га је дочекао мали син.

– Тата, могу ли нешто да те питам?

– Наравно, шта је? – одговори отац расејано.

– Колико зарађујеш за један сат рада?

Отац га погледа изненађено:

– Зашто те то занима?

– Само бих волео да знам...

– Није важно колико зарађујем. Иди, спреми се за спавање.

Дечак спусти главу:

– Само ми реци, молим те.

Отац, желећи да што пре заврши разговор, изговори износ. Дечак заћута на тренутак, па тихо упита:

– Можеш ли да ми позајмиш део тог новца?

Отац се наљути.

– Зар зато питаш?! Да купиш још неку играчку? Зар не видиш колико радим?! Цео дан сам на послу, а ти ме дочекујеш питањима о новцу! Ако ти је само до тога да добијеш новац за неку играчку или другу бесмислицу, иди у своју собу и размисли о томе.

Дечак ништа није одговорио. Тихо је отишао у своју собу и затворио врата.

Отац је остао сам у дневној соби. У почетку је и даље био љут.

„Како је могао да ме пита тако нешто само да би тражио новац? Зар не види колико се трудим?“

Али како је време пролазило, љутња је полако попуштала. Почео је да размишља другачије.

Можда му је новац заиста потребан. Дечак није често тражио новац. Можда је овога пута постојао неки важан разлог.

После сат времена, отац је устао и отишао до синовљеве собе.

– Сине, јеси ли будан?

– Јесам, тата.

Отац седе поред његовог кревета.

– Извини што сам се наљутио. Имао сам тежак дан и нисам смео тако да разговарам с тобом. Ево новца који си тражио.

Дечак се насмеши и узе новац.

Затим посегну испод јастука и извуче малу кутију са својом уштеђевином. Пажљиво преброја новчанице, додаде им оно што му је отац управо дао, па погледа оца.

Отац се изненадио.

А онда се поново наљутио.

– Зашто си тражио још новца ако си га већ имао?

Дечак је мирно погледао оца.

– Зато што нисам имао довољно. А сада имам.

Отац је и даље био збуњен.

Дечак је тада тихо изговорио речи које отац није очекивао:

– Тата, сада имам довољно да купим један сат твог времена.

Отац је занемео.

Дечак је наставио:

– Молим те, сутра дођи раније кући. Хоћу да се мало играмо заједно.

Очев бес у једном тренутку се претворио у тишину.

Схватио је да син није тражио новац због играчке. Није желео ништа што се може купити у продавници. Сакупљао је новац за нешто што му је било много вредније – за време свог оца.

Отац је узео сина у наручје и дуго га држао. У том тренутку схватио је нешто што му ниједна зарада није могла показати.

Године пролазе тихо. Дете које нас данас чека на вратима, сутра ће порасти. Доћи ће време када више неће питати када долазимо кући, а тада никакав новац неће моћи да врати пропуштено.

Посао је потребан и обавезе су стварне. Човек треба да ради и брине о онима које му је Бог поверио. Али постоји опасност да у бризи за живот заборавимо сам живот. Време није само нешто што нам пролази кроз прсте – то је дар који нам је поверен на управљање. Свако јутро добијамо нови дан, али нико од нас не зна колико му их је преостало.

Можемо зарадити још новца, купити бољи ауто или већу кућу. Али не можемо вратити јучерашњи дан. Не можемо купити пропуштено детињство, разговор који се није догодио, загрљај који смо одложили, ни молитву коју смо заборавили.

Зато је понекад потребно застати. Оставити посао за сутра. Сести за сто са породицом, послушати дете, посетити родитеље, назвати пријатеља.

На крају живота човек можда неће највише жалити за оним што није зарадио, већ за оним што није поклонио – за својим временом, пажњом и љубављу. Понекад је за некога довољан само један сат, један разговор и једно искрено: „Ту сам.“

Зато тај сат не треба остављати за сутра.

Приредила редакција сајта Пријатељ Божији