Замислимо свет у коме се тек појављује хришћанство. Људи тог времена верују у многе богове. Ти богови су моћни, бесмртни и далеко изнад обичног човека.

Нико не очекује да ће се Бог родити као беспомоћно дете, живети скромно, претрпети мучење и на крају умрети на крсту.

А онда хришћани излазе пред свет и говоре управо то: да је Бог дошао међу људе као човек. Да се родио као дете, далеко од царских дворова. Да је живео међу сиромашнима и обичним људима. Да је био ухапшен, исмејан, бичеван и разапет као злочинац. А затим да је умро, био сахрањен и трећег дана васкрсао.

Човеку оног времена то није звучало као лепа и узвишена прича о Богу. Звучало је као нешто што је човеку било готово немогуће да замисли.

И ту се отвара кључно питање: ако су хришћани сами измислили Христа, зашто су измислили баш таквог Христа?

Зашто би неко измислио Бога који је понижен и распет, уместо да створи слику моћног цара, победника и освајача пред ким сви дрхте?

Рани хришћански писац Тертулијан управо у томе види нешто важно. Христова прича била је толико супротна ономе што су људи очекивали од Бога да је тешко објаснити зашто би је неко измислио.

„Верујем јер је апсурдно“

Вероватно сте некада чули реченицу: „Верујем јер је апсурдно“ (Credo quia absurdum).

Често се приписује Тертулијану, хришћанском писцу из другог и трећег века. На први поглед, делује као да он поручује: „Заборавите на разум. Верујте чак и када нема никаквог смисла.“

Али Тертулијан то никада није написао.

Ова фраза настала је као поједностављена и сажета верзија много дубљег текста из његовог дела О телу Христовом. Тертулијан је ту бранио истину да је Христос заиста постао човек од крви и меса. Суштина његовог аргумента могла би се овако препричати: ко би, ако сам измишља нову религију, смислио овакву причу – да је Бог постао човек, био распет и умро на крсту?

Смисао његових речи могао би се пренети овако:

„Син Божији је распет – и ја се тога не стидим, иако је распеће срамна смрт. Син Божији је умро – то је веродостојно управо зато што је људима изгледало невероватно. И био је сахрањен, а затим је васкрсао“ – то је, за Тертулијана, управо зато поуздано јер је људима изгледало немогуће.

Тертулијан не позива на слепи ирационализам. Његова мисао је много дубља: Христова прича је толико супротна свим људским представама о Богу да је тешко поверовати да је плод људске маште. Јер, ко би измислио Бога који умире на крсту?

То је питање које стоји у средишту Тертулијанове мисли.

Бог Који умире на крсту

Данас је крст најпрепознатљивији симбол хришћанства. Носимо га око врата, постављамо на храмове и пред њим се молимо. Међутим, у Христово време крст није био свечан знак. Био је то суров инструмент погубљења – средство којим су Римљани јавно понижавали и кажњавали осуђене злочинце.

Зато је хришћанска порука од самог почетка била необична.

Хришћани нису говорили: „Погледајте нашег Бога, он је победио све своје непријатеље.“ Говорили су: „Погледајте Христа на крсту.“ А онда су тврдили нешто још невероватније: тај распети човек је Син Божији.

Апостол Павле је управо због тога говорио да је проповед о крсту људима тога времена изгледала као лудост: „Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо.“ (1. Кор. 1, 18)

Људи су очекивали Бога на свој начин. Једни су тражили знаке и чуда, нешто велико и моћно. Други су тражили мудрост која би одговарала њиховом разуму. А хришћани су им показивали Човека прикованог за крст.

То је била потпуно другачија слика Бога.

Када Бог делује мимо људских очекивања

Хришћанство не одбацује разум. Апостоли неуморно разговарају, објашњавају и позивају људе да чују њихово сведочанство. Али истовремено подсећају да Бог није дужан да се уклапа у наше калкулације.

Много векова пре Христа пророк Исаија преноси речи које говоре о томе како Божије дело може бити другачије од људских очекивања: „Погубићу мудрост мудрих и разум разумних одбацићу.“ (в. Ис. 29, 14)

А апостол Павле касније сумира: „Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи.“ (1. Кор. 1, 25)

Порука није да човек треба да постане неразуман. Порука је много једноставнија: Бог није ограничен оним што човек може да замисли. А Христов живот је најјачи пример за то.

Када човек замишља бога који треба да буде величанствен и моћан, природно је да га замисли као силног, недостижног и нерањивог. Хришћанска вера, међутим, сведочи о Богу који:

– долази као нејако дете;

– живи скромно и служи другима;

– добровољно прихвата хапшење и крст;

– побеђује смрт управо онда када свима изгледа да је коначно поражен.

Више од обичне историје

Тертулијан нас не позива да верујемо у бесмислице, већ да застанемо пред великом тајном.

Зато питање „Ко би измислио оваквог Христа?“ носи далеко већу снагу од питања: „Да ли се хришћанство лако уклапа у мој поглед на свет?“

Хришћани нису проповедали владара који је мачем савладао непријатеље, већ Христа Бога, који се родио као човек, био распет и васкрсао из гроба. Управо зато Христос остаје једна од најнеобичнијих личности у историји.

На крају, остаје питање које превазилази историју и логику:

Ко је заиста био Христос – Човек кога су ученици називали Сином Божијим – и шта се догодило после Његове смрти на крсту? И шта је било толико снажно у њиховом сведочанству да су били спремни да због њега поднесу прогоне и страдања и положе и сопствене животе?

За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић