Христос је дошао у свет као Искупитељ и Спаситељ. Ипак, две хиљаде година после Његовог доласка, Он остаје готово непознат свету, искривљен, измењен и прилагођен представама људи. Једни Га замишљају као строгог судију који само чека да казни човека, док други у Њему виде благог учитеља чије речи радо прихватају – све док се не сукобе са њиховим навикама и жељама. Али какав је заправо Христос о Коме сведочи Јеванђеље? Онај који је дошао међу људе, разговарао са грешницима, праштао одбаченима и прихватио да буде распет за оне који су Га осудили? Монах Мојсије Светогорац позива нас да поново откријемо Његово истинско лице и запитамо се колико се наш живот заиста подудара са Његовим Јеванђељем.
Христос кога смо сами створили
Христос је још за време земаљског живота био погрешно схваћен. Називали су Га изјелицом, винопијом и бесомучним, нарочито књижевници и фарисеји, представници тадашње верске власти. Обичан народ био је одушевљен Учитељем који је најпре Сам живео оно чему је учио. Његове речи пратиле су чудесне силе исцељења, а људима је прилазио без надмености и заповедничког тона. Посебно је саблажњавао оне који су сматрали недопустивим да се разговара са цариницима и грешницима.
Христос није испуњавао њихова очекивања. Нису желели да исцељује у суботу, да се приближава одбаченима и да разобличава њихово лицемерје. Желели су да буде моћни владар, уништитељ њихових непријатеља и заштитник њихових привилегија. Због тога су Га осудили, оптужили и распели, а потом наставили свој немирни живот као да су се решили Онога ко је угрожавао њихов углед и власт.
И данас људи желе Христа по сопственој мери. Бирају делове Јеванђеља који им одговарају, тумаче их према својим интересима, схватањима и времену у коме живе. Тако стварају слику Христа која све мање одговара истинском Богочовеку. Неки Га виде као строгог судију који може да се разгневи, окрене од њих и казни их, па покушавају да Га умилостиве даровима и различитим обичајима. Други Га прихватају као доброг учитеља све док од њих не затражи пост, уздржање, милостињу, жртву и смирење.
Христос је постао сметња потрошачком друштву управо зато што говори о једноставности, уздржању, доброчинству, служењу и смирењу. Његова љубав не може се свести на људску корист, материјалну сигурност или психолошко благостање.
За искривљавање Његовог лика одговорни су многи, али и ми сами сносимо свој део одговорности. Христос говори о љубави, слободи и смирењу, док свет непрестано делује надмено, похлепно, себично и властохлепно. Када се и хришћани боре за почасти, богатство, власт, славу и признање, они не сведоче духовно узрастање, јединство и лепоту Христову. Њихов живот постаје најбоља проповед равнодушнима – али, нажалост, проповед која одбија људе од вере.
Махатми Гандију приписују се речи: „Волим Христа, али не волим хришћане, јер не личе на Христа.“ Ова мисао треба озбиљно да нас замисли. Данашњим хришћанима потребно је поновно јеванђелско просвећење, јер су и сами својим поступцима искривили Христово пресвето Лице. Посебан проблем представљају лажни хришћани, лажни клирици, проповеди без живота и добротворна дела без љубави, која се чине ради показивања пред људима.
Христос љубави и жртве
Христос са љубављу прима чак и оне који су Му непријатељи. Обедује са грешним цариницима и разговара са женама које су други презирали. Иако је Учитељ, сагиње се и пере ноге својим ученицима. Не жели да човек остане заробљен у греху, већ се нада његовом покајању. Његова љубав не прави разлике међу људима, али од свакога тражи истинску промену живота.
Љубав се не показује само речима. Она је милосрђе, праштање, служење и спремност да уступимо своје место ближњем. Господ нас учи да волимо непријатеље, благосиљамо оне који нас проклињу и молимо се за оне који нас вређају (Мт. 5, 44). Ако волимо само оне који нас воле, шта чинимо више од осталих људи?
Он нас упозорава да милостињу не чинимо пред људима ради њиховог дивљења и похвала (Мт. 6, 1–4). Праштање ближњима неодвојиво је од наше молбе Богу да опрости нама. Позива нас да не сабирамо земаљска блага, већ да богатимо срце добрим делима, јер где је наше благо, тамо ће бити и наше срце (Мт. 6, 19–21).
Христос није дошао да свету обезбеди само привремено благостање, већ да му подари вечни живот. Себе је принео на жртву за живот света, да би човеку отворио пут ка вечном животу. Свемогући је добровољно прихватио слабост људске природе, како о томе говори Свети Јефрем Сирин. Богат је постао сиромашан да бисмо се Његовим сиромаштвом обогатили, пише Свети апостол Павле (2. Кор. 8, 9). А Свети Атанасије Велики подсећа да је Бог постао човек да бисмо ми постали богови по благодати.
Тајна Богочовека Исуса не може се спознати само разумским разматрањем. Она се доживљава у богослужењу, Светим Тајнама, Светој Евхаристији и пламеној молитви. Свети Оци Православне Цркве јасно су говорили о томе ко је Христос, о величини Његове Богочовечанске личности и смислу Његовог учења. Сами су живели Његове речи, тумачили Његове приче и удубљивали се у Његова чудеса.
Али шта се догађа са нама? Данас празнујемо Господње празнике, а често у души немамо истинске радости. Наше интересовање исцрпљује се у куповини, украшавању, чишћењу домова, посетама и размени поклона. Очекујемо Христа као друштвеног реформатора, идеолога или земаљског обновитеља који се родио у сиромаштву и умро за своје идеје. Прослављамо Божић, а одсутан је Онај у чију част празнујемо – Христос.
Догмат о оваплоћењу Сина Божијег јесте тајна коју људски ум не може до краја да обухвати. Али истина да је Бог постао човек да би човек постао бог по благодати темељ је нашег спасења. Она се не може свести на лепу идеју, историјско сећање или сентиментално расположење.
Вратити Христа у своје срце
Ако нам се чини да је Христос непознат, далек и скривен, не треба да се плашимо. То не значи да Га нема, да нас не види, не чује или не познаје. Искусити Његово привидно одсуство може бити почетак откривања Његовог присуства. Онај за кога мислимо да је одсутан заправо је свуда присутан и све испуњава.
Позвани смо да, попут оних који обнављају оштећене иконе, очистимо помрачени лик Христов у себи и поново откријемо првобитну лепоту и сладост Његовог божанског Лица. То је Лице Богочовека, Господа, Брата и Пријатеља, које у нама буди истовремено дубоко страхопоштовање и велико поверење. Христа не треба да тражимо само на владичанском престолу, иконостасу, куполи или икони. Треба да Му отворимо своје срце и дозволимо да се у њему зацари.
Треба да Му приђемо искрено, да признамо своје поразе, престанемо да се оправдавамо и да непрестано одлажемо покајање. То не може бити површна или тренутна одлука, већ дело целог срца и целе душе. Христос остаје непознат, насликан на зиду или икони, док човек и даље носи помрачени лик у себи.
Свети Григорије Богослов нас поучава да најпре очистимо себе, па тек онда друге. Свети Серафим Саровски говори о миру који треба да стекнемо у срцу, а који може донети спасење хиљадама људи. Овде није реч о психолошком усавршавању или философском самопознању, већ о животу у нераскидивој заједници са живим Христом, у Његовој ослобађајућој истини и спасоносној љубави.
Не смемо мислити да морамо имати мишљење о свему, нити да Црква треба непрестано да иступа оштро, претећи и постављајући свакога на његово место. Потребно нам је расуђивање и у речи и у ћутању. Ћутање не сме бити плашљиво, лицемерно и равнодушно, а реч не сме бити горда, празна, груба и лишена љубави.
Нећемо ми спасити Христа, нити ћемо ми исправити Његову Цркву. Само Христос може да нас спасе, а Његова Црква да нас исцели благодаћу Светих Тајни.
Свети Јефрем Сирин подсећа нас да се наше име поистовећује са Христом: Он је Христос, а ми се називамо хришћанима. Зато је потребно да поново откријемо живог, истинског и личног Христа, а не само Христа историје, религије или идеологије. Треба да Га примимо у своје срце. Он куца на његова врата тихо и стрпљиво, тражећи место где ће се одморити и где ће човека изнова препородити.
Људско срце је створено за то сједињење и неће пронаћи своје испуњење док не доживи сусрет са небеским Жеником. Оно жуди за Христом непромењеним, немодернизованим и несекуларизованим, за Оним који је „јуче и данас и у векове исти“ (Јев. 13, 8).
После две хиљаде година остаје питање које свако од нас мора лично да постави себи: да ли смо заиста са Христом? Да ли смо хришћани истинског Христа или Христа кога смо створили према својој машти, самоугађању и сопственим мерилима?
Потребан нам је искрен, јасан и срдачан одговор. У супротном, време ће пролазити у пријатној рутини, а ми ћемо остати хришћани без Христа.
Христос је проповедао љубав, али ју је и непрестано живео. Ходао је земљом исцељујући, чинећи добро и чудеса. Није био само добротвор, философ или учитељ лепих речи, већ истински Лекар наших душа и тела, једини Спаситељ и Искупитељ света.
Зато не тражимо Христа који ће потврдити наше жеље и оправдати наше поступке. Тражимо Христа који ће нас преобразити. Јер само истински, распети и васкрсли Христос може да нас избави од наших заблуда и спасе кроз покајање.
монах Мојсије Светогорац
За Фондацију Пријатељ Божији са грчког превела и прилагодила: Елена Костопоулос
Из књиге „Миротворац, Животодавац и Светлодавац Христос“, Атина, 2004.
