О јединствено српском обичају, СЛАВИ, писано је пуно, и на све стране. Ја намеравам да се ограничим на најучесталије неспоразуме и погрешна схватања о слави.
Најчешће се чује да неко не слави јер му отац “није предао славу“. То је потпуно погрешно схватање, највероватније, преостало из времена тзв. задруге, када се живело заједно, у задрузи, по неколико генерација, од прадеда до праунука. Разуме се да су, тада, сви заједно славили. То је било природно стање у околностима у којима се живело.
Међутим, и онда, ако се син, из ко зна којих разлога, делио, изводио своје из задруге, онда је он, под својим кровом и новим огњиштем, почињао самостално да слави. Било је нормално да му отац благослови да почне да слави.
Слава се не предаје. Србин слави докле дише; једино се форма мења.
Патријарх Димитрије исприповедао је Проти Чворкову, као младом богослову, какав је обичај био када је нови домаћин заснивао дом и самостално почињао да слави.
Са претходне славе, у старој кући, стара домаћица, мајка, извадила би из колача и сачувала оне делове који су, крстолико, били преливени освећеним вином. Ти би се делови остављали уз кандило и славску икону и сушили и, у неко време, мајка би их у авану ситно издробила, истуцала, и, као брашно, сачувала за синовљев колач. На исто место похрањивао би се и остатак старе славске свеће.
Родитељи би, уочи славе, окупили неколико најугледнијих људи из села и пошли би, сви заједно, до синовљеве куће. Пред кућним вратима би застали па би отац упитао угледне људе шта они мисле, да ли је његов син достојан да отпочне самостално да слави. Након потврдног одговора сви би, свечано, ушли у нови дом. Стара домаћица би, у већ припремљено брашно за нови колач, усула остатке старог колача; стара свећа би била упаљена па би млада домаћица умесила свој, нови колач. Тако се везивао стари колач са новим, пламен старе свеће са пламеном нове. Нови домаћин би отпочео да слави у свом дому а отац је настављао да слави као што је и до тада славио.
Данас се практикује да отац и син заједно, у цркви или у старом дому, са свештеником, преломе колач; отац да сину половину освећеног колача, он то понесе својој кући и идуће године почне и он да слави.
Уза све, дужно, поштовање родитеља, синови треба да нагласе своју жељу да и они, за своју децу, најпре, па онда и за кумове, рођаке и пријатеље желе да славе и да њихов дом, такође, треба да буде закриљен славом и заштитом кућног свеца.
Однекуд се уврежило, погрешно схватање да се за неке свеце, Светог Архангела, на пример, не спрема жито. Из претходно реченог види се у коју сврху жито се спрема па и за Светог Архангела, живог свеца, жито се приправља.
Свеци су зато свети јер су живи. Пред Господом нема мртвих. “Неће те мртви хвалити, Господе.“ (Пс. 115, 17) “Еда ли ћеш на мртвима чинити чудеса или ће мртви устати и тебе славити?“ (Пс. 88, 10)
У новије време, опет, водећи више рачуна о споредним неголи о суштинским стварима, неки померају славу кад је њима, или гостима, најподесније.
Са светињом се не треба играти. У Цркви се ништа “кобајаги“ не чини. “Славо моја, твој дан, од Цркве ти дарован, био је прошао а ми ћемо претендовати и одглумити као да си нас данас походила.“
“Какав дан, таква част.“ Ако је слава пала у посни да, посно се припрема. Боље је не славити него свеца и Бога грешењем срдити.
У скорије доба уврежио се обичај да се на славу иде са поклонима и пакетима како се некада на свадбе ишло. Ако је то сада постао наш обичај, доскора, свакако, није био. На славу се поклони нису носили. Старије би жене најмлађој чељади доносиле понеку бомбону, „шећерку“, јабуку или нешто слично. Моје је мишљење да су нам тај, несрпски, обичај подвалили они који су своје славе заметнули, па да се искупе, почели су да доносе поклоне. На гостопримство се узвраћало гостопримством, и то је било све.
Те новотарије прилично оптерећују кућне буџете. Због тога што неко помисли да није у стању да са „одговарајућим“ поклоном неком у кућу пође, и не иде томе у кућу па му ни тај, послије, не може узвратити. Отуда су нам славе с гостима све тање а издаци, ипак, већи.
Слава, и у најрадоснијим околностима није пијанка и теревенка него, пре свега, молитвени чин и домаћинско сабрање честитих људи.
Понегде је ушло у обичај да се у жалости не слави. Како нас учи Свети Владика Николај, то долази од збрке појмова. „Само они не славе који славу сматрају весељем као и свадбу“, вели он.
„Ако се не свадбује у жалости, слави се слава у жалости. И баш, нарочито у жалости. Баш када је жалост и мука, онда треба са већим усрђем славити и припадати свецима Божјим на молитву. Тада и свеци, односно, Бог кроз свеце, више и хитније помаже. А када нам је све на месту и све по вољи, онда се мање опажа помоћ од славе. Јер већ имамо што желимо“, закључује Свети Владика.
Да су славски обреди освећења жита и резања славског колача вршени на народном, српском језику, боље би се схватило да је слава породични помен умрлима. То се из молитве благосиљања жита најбоље види. „Јер слуге Твоје принесоше ово теби у славу твоју и у част светога (који се слави) и у спомен оних који помријеше у благочестивој вјери“. Прекидајући слављење, ускраћујемо нашим преминулим помен и молитву која је спасоносна за душе њихове.
Разлог више да у жалости славимо је у чињеници да славско жито изражава нашу веру у васкрсење. „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенице, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, многи род доноси“, (Јн. 12, 24) учи нас Господ наш. Као и зрно пшенично, и ми се разлажемо да бисмо за вечност оживели.
Једном несрећном оцу, који је био сахранио јединца сина, па објавио да више не жели славити, Свети Владика шаље писмо, теши га и учи, па и прекорева, и наводи му пример да наши преци, ни у најтежим тренуцима, нису престајали славити. „На дан свог крсног имена војник је у рову запалио свећу и прилепио на чело погинулог друга поред себе. На прси му стави хлеб и вино. А он, гологлав, продужи да пуца, по наредби. ‘Шта ти ово значи’, упита га старешина. ‘Слава ми је, господине! Па рекох, нека буде у исто време и даћа мом земљаку; он ми ето служи уместо трпезе у овој мочвари.’
Протојереј Василилје Томић