Била једном једна жена, и била је зла, много зла и себична, и умрла је. И ни једно добро дело није остало иза ње. Ђаволи су је узели и бацили у огњено језеро. А њен анђео чувар је стајао и размишљао - каквог њеног доброг дела да се сети и да каже Богу.
Онда се сетио и казао Господу: „Једном је извадила струк лука из земље и њиме гађала просјака, који је од струк затражио милостињу“.
А Бог рече анђелу: „Сада узми тај исти струк лука, пружи јој га, нека га ухвати, и ако је извучеш из огњеног језера, може у рај. " Анђео је похитао жени и пружио јој струк лука: „Ево, жено", рекао је, „узми га и ја ћу те извући!"
И почео је пажљиво да вуче, и скоро је извукао до краја. Тада су други грешници у језеру видели да је извлаче и сви су почели да је хватају за ноге како би се и они избавили. Али, жена је била зла и себична, и почела је да их удара ногама: „Ја сам та која се извлачи, а не ви; то је мој струк лука, а не ваш!"
Тек што је то рекла, струк лука се прекинуо. И жена паде назад у језеро и тамо гори до данас. И заплака анђео и оде.
А шта је поука?
Ово је прича из „Браће Карамазова" великог руског писца Достојевског.
Иако се ова прича не може узети дословно, као да се стварно десила, она нуди неке веома занимљиве увиде. Прво, Бог тражи било какав повод да нас спасе од сопствене пропасти.
Можемо живети најзлобније, али ако се покајемо (што значи ако се окренемо Богу), Он једва чека да нас загрли, као што то видимо у причи о блудном сину. Прича показује колико су чак и наши анђели чувари жељни да се спасемо.
Иначе, наша најбоља дела су нешто мало више од лука који је ова жена бацила просјаку. Говорећи из сопственог искуства, могу да кажем да су наша добра дела често натруњена сујетом: жељом да се осећамо добро, надом да ћемо бити примећени и поштовани, жудњом за прихватањем или популарношћу међу одређеним појединцима или групама, надом да ћемо „импресионирати" Бога, такмичењем са другима, настојањем да умиримо своју савест. У сваком случају, сви ми имамо скривене мотиве за већину добрих ствари које радимо, због чега кажем да наша дела нису много више од струка лука. То је и разлог зашто ћете у православним молитвама видети исказе као што су: „Ништа добро пред Тобом не учиних, Господе".
Мислим да ће на крају наша највећа дела бити она којих се и не сећамо. Неки љубазан гест или лепа реч некоме, поклончић за који нисмо мислили да је велика ствар. Сва друга дела за која замишљамо да су прилично велика вероватно ће се показати као онај струк лука. Дакле, имајмо на уму да увек будемо благи и љубазни, и да никада не презиремо ближње, нити да се уморимо од тајних дела искрене љубави и пажње према ближњем. То ће бити наш стручак лука.
Свештеник Јеремија
Прича о струку лука, по Достојевском, На стазама човечанским
За Фондацију Пријатељ Божији припремила: Н. С.