Много тога у животу узимамо здраво за готово и не умемо да ценимо док то не изгубимо. Тако је и са љубављу родитеља. Њену дубину често схватимо тек када и сами остаримо или постанемо родитељи. А тек када их више нема, постајемо свесни колико су нас волели, колико су се жртвовали и одрицали свега да би нам пружили најбоље што су могли. А понекад су нас, из чисте љубави, чак и лагали.

Моја мајка није увек говорила истину. Слагала ме је осам пута, у најважнијим тренуцима мог живота.

ПРВА ЛАЖ – ПРВА ЖРТВА

Све је почело оног дана када сам се родио. Био сам син јединац у веома сиромашној породици – толико сиромашној да смо повремено једва имали шта да једемо.

Када бисмо имали мало кромпира у кући, мајка би припремила скроман оброк и увек би свој део пребацила на мој тањир: „Једи, сине. Ја нисам гладна.” То је била њена прва лаж.

ДРУГА ЛАЖ – БАКШИШ ЉУБАВИ

Када сам мало порастао, мајка је после свих кућних послова често силазила до реке, надајући се да ће од рибара успети да купи бар неку рибу како бих имао здравију храну и одрастао као и сва друга деца.

Једног дана донела је две рибе. Пожурила је кући, спремила их и изнела преда ме. Док сам јео, приметио сам да она са костију скупља оно мало меса што је остало за мном. Срце ми се стегло. Узео сам другу рибу и пружио јој је.

Она је само одмахнула главом: „Сине, поједи и њу. Знаш да ја не волим рибу.” То је била њена друга лаж.

ТРЕЋА ЛАЖ – УМОР КОЈИ НЕ ПОСТОЈИ

Дошао је и дан када сам кренуо у школу. Пошто нисмо имали новца за моје школовање, мајка се договорила са једним трговцем да продаје одећу по кућама имућнијих људи.

Једне хладне, кишовите вечери није се враћала. Забринуо сам се и пошао да је потражим. Угледао сам је како носи тешку торбу и куца на туђа врата.

Повикао сам: „Мама, хајде кући! Касно је и хладно, наставићеш сутра.”

Она се насмешила и тихо рекла: „Сине мој, нисам ја уморна.” То је била њена трећа лаж.

ЧЕТВРТА ЛАЖ – ЖЕЂ ПОД ВРЕЛИМ СУНЦЕМ

На дан завршних школских испита, иако је била страшна врућина, мајка је желела да пође са мном. Док сам полагао, стрпљиво ме чекала у школском дворишту, на највећем сунцу.

Када сам изашао, дочекала ме је загрљајем. У руци је држала хладан сок који је купила за мене.

Док сам пио, приметио сам да јој се зној слива низ чело. Пружио сам јој чашу: „Мама, попиј мало.”

Она се само благо насмешила: „Само ти пиј, сине. Ја нисам жедна.” То је била њена четврта лаж.

ПЕТА ЛАЖ – ОДРИЦАЊЕ ОД СОПСТВЕНЕ СРЕЋЕ

После очеве смрти, мајка је остала сама. Сав терет пао је на њена леђа. Живот је постао још тежи и често смо гладовали. Моја туга имала је сузе, а мајчина није имала времена ни за њих.

Ујак, добар човек, повремено нам је доносио храну. Комшије су, видећи колико нам је тешко, саветовале мајку – која је још била млада – да се поново уда, како би неко бринуо о нама.

Она би сваки пут одговорила: „Мени љубав више није потребна.” То је била њена пета лаж.

ШЕСТА ЛАЖ – САМОСТАЛНОСТ ПО СВАКУ ЦЕНУ

Када сам завршио факултет и добио добро плаћен посао, решио сам да преузмем бригу о кући. Али мајчино здравље је већ било нарушено. Више није могла да продаје одећу по кућама, па је почела да продаје поврће на пијаци.

Желео сам да престане да ради. Дао сам јој део своје плате, али је одбила: „Чувај ти те паре, сине. Ја имам довољно за себе.” То је била њена шеста лаж.

СЕДМА ЛАЖ – ДОМ ЈЕ ТАМО ГДЕ ЈЕ КОРЕН

Наставио сам школовање, магистрирао и напредовао у послу. Убрзо сам добио понуду за одличан посао у Немачкој.

Када сам се тамо скућио, назвао сам је и позвао да дође да живи са мном.

Одбила је: „Сине, нисам ја навикла на лагодан живот.” То је била њена седма лаж.

ОСМА ЛАЖ – ПОСЛЕДЊИ УТЕШНИ ОСМЕХ

Године су пролазиле, а мајка је све више слабила. На крају се тешко разболела.

Иако су између нас биле хиљаде километара, оставио сам све и вратио се кући.

Затекао сам је у постељи. Када ме је угледала, покушала је да се насмеши. Срце ми се ломило – била је исцрпљена и немоћна. Није то више била она снажна жена из мог детињства.

Сузе су ми саме кренуле, а она је, и у таквом стању, покушала да утеши мене: „Сине, не плачи. Мене ништа не боли.” То је била њена осма и последња лаж.

Након тих речи, затворила је очи. Више их никада није отворила.

Ако још увек имаш благослов да су ти родитељи живи, чувај ту драгоцену благодат. Не чекај дан када ће ти остати само успомене.

А ако си своју мајку већ испратио на вечни починак, сети је се с љубављу и захвали јој за сваку жртву, за свако одрицање и за сваку „лаж“ којом је покушавала да те заштити и усрећи.

Приредила редакција сајта „Пријатељ Божији“