Полтергајст у Москви: Када се предмети сами запаљују пред очима ватрогасаца

Телевизор који није био прикључен на струју, мокар пешкир који се запалио пред очима ватрогасаца, душек који је плануо чим је дежурни напустио стан и марама која је изненада букнула на глави једне жене. О овим необичним догађајима деведесетих година извештавале су московске новине, преносећи сведочења припадника ватрогасне службе. Архивска анализа обухватила је чак 1.310 новинских текстова о полтергајсту, међу којима су били и извештаји о необичним самозапаљивањима. Једно сведочење митрополита Тихона Шевкунова открива шта се догодило када је породица дечака око кога су предмети изненада горели потражила помоћ Цркве.

18.11.2026. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Понекад стварност подсећа на сцене из хорор филмова толико да би, да их гледамо на филмском платну, деловале као плод маште сценаристе. Међутим, шта када о таквим догађајима говоре људи који су се нашли на месту пожара, покушавајући да утврде шта се дешава? И шта када су међу њима и ватрогасци који су, према сопственом сведочењу, необична запаљења посматрали сопственим очима?

У Москви су 90-тих година забележени управо такви случајеви. О њима су писале новине, а у појединим извештајима пренете су и изјаве запослених у градској Државној противпожарној служби. Посебно су необични догађаји у којима су се предмети палили без очигледног извора ватре, чак и у присуству људи који су дошли да угасе пожар.

Марама која се запалила пред ватрогасцима

Један од најнеобичнијих случајева поменут је у тексту „Загонетни пожар у Москви – Ватрогасци не искључују уплитање оностраних сила“ („Загадочный пожар в Москве – Пожарные не исключают вмешательства потусторонних сил“), објављеном 20. јула 1994. године у руском листу „Комерсант“  („Коммерсантъ) бр. 133. Аутори текста били су Максим Варивдин и Александар Голубев.

Чланак се првенствено бавио трагичним пожаром у стану у Новопешчаној улици у Москви, у којем су живот изгубиле Ина Архипова и њена шестогодишња ћерка Катја.

Околности пожара биле су необичне чак и за искусне ватрогасце. Када су стигли на лице места, затекли су закључана врата, затворене прозоре и вентилационе отворе. Инино тело пронађено је у ходнику, док је девојчица страдала од гушења димом у једној од просторија коју ватра није захватила. Намештај није био оштећен, а под ходника био је само делимично нагорео. Још необичније, када су ватрогасне екипе стигле, пожар се већ сам угасио.

Према изјавама запослених у московској противпожарној служби које је пренео лист, приликом прегледа стана нису пронађени трагови кратког споја на електричним инсталацијама нити цурења гаса из шпорета. Стручњаци су разматрали и могућност да је у стан намерно унет запаљиви гас, чије би паљење изазвало нагли пораст температуре, али у стану нису пронађени његови трагови.

Међутим, за нашу причу посебно је значајан део у којем новинари преносе речи запослених у московској Државној противпожарној служби о једном ранијем случају из 1993. године.

У једном московском стану тада је забележено више необјашњивих запаљења. Палиле су се завесе, намештај и врата. А онда се догодило нешто што је, према сведочењу ватрогасаца, било посебно тешко објаснити: један од пожара избио је пред њиховим очима. На глави домаћице изненада је планула марама.

Узроци тих пожара, како је наведено у извештају, никада нису утврђени. Новинари су забележили и необичну изјаву ватрогасаца: нису искључивали могућност да је реч о самозапаљивању изазваном појавом која се не може објаснити са становишта науке.

Телевизор који није био прикључен на струју

Само два месеца касније, 22. септембра 1994. године, „Коммерсантъ“ је објавио још један текст, овога пута под насловом „Полтергајст у Москви – ватрогасци се нису уплашили натприродних сила“ („Полтергейст в Москве – Потусторонние силы пожарных не испугались“). Извештај Максима Варивдина и Александра Голубева говорио је о догађајима који су се током два дана одигравали у стану у згради број 16 у Студенческој улици у Москви.

Како су новинари навели, у стану су се спонтано запаљивали уређаји, електричне инсталације и различити предмети. Пожари нису престајали чак ни када су ватрогасци остали у стану како би надгледали ситуацију.

Прва дојава о пожару стигла је 20. септембра у 14 часова и 50 минута. Ватрогасци су стигли за свега два минута, али се пет минута после њиховог доласка запалио телевизор који уопште није био прикључен на електричну мрежу.

Следеће запаљење догодило се у 22 часа и 31 минут. У соби су плануле завесе, а затим и одећа у ормару. Потом се у кухињи запалио мокар пешкир. Наредна запаљења дешавала су се пред очима ватрогасаца, који су покушавали да утврде шта се дешава и спрече нове пожаре.

У стан је дошао и дежурни старешина градске противпожарне службе. И он је постао непосредни сведок необичног догађаја: видео је како отпадају врата ормара. Покушавајући да спречи нова запаљења и установи шта се дешава, оставио је у стану два ватрогасца и једног старешину ватрогасне службе, а затим изашао. Међутим, пре него што су се врата за њим затворила, запалио се душек на кревету.

Ватрогасци су уочили још једну необичност. Пожари су избијали управо у просторијама у којима се налазио тринаестогодишњи Иља, син власнице стана. Извели су дечака на степениште и запаљења су престала. Ипак, код њега нису пронашли ни шибице ни упаљач.

Иљина мајка испричала је новинарима да су се сличне појаве у истом стану дешавале још од априла. Различити предмети су се палили и померали сами од себе. Стан је кропљен освећеном водом, а дечака су водили у цркву, али, према њеним речима, необичне појаве нису престале.

Према подацима московске Државне противпожарне службе, био је то већ шести случај необјашњивог пожара у становима руске престонице од почетка те године.

Ови извештаји не дају одговор на питање шта је заправо изазивало описане пожаре. Не располажемо комплетним истражним записницима нити налазима вештака за сваки од наведених случајева. Ипак, остаје чињеница да су московски новинари пренели сведочења припадника противпожарне службе о догађајима који су и њима самима били необјашњиви.

Хиљаду триста десет новинских извештаја

Ова два текста нису једина сведочанства о необичним пожарима која су се појављивала у штампи. Пројекат „Уфоком“ објавио је анализу новинских публикација о полтергајсту и самозапаљивању предмета у периоду од 1990. до 2002. године.

Истраживачу Михаилу Герштејну био је доступан архив од чак 1.310 новинских чланака, који су затим разврстани према темама и појавама о којима су извештавали.

Међу прикупљеним публикацијама издвојено је око двадесет текстова који се посебно баве необичним самозапаљивањем предмета.

У њима се помињу пожари на намештају, одећи, завесама и душецима, као и случајеви у којима су ватрогасци или други присутни наводно посматрали запаљење предмета без видљивог извора ватре.

У неким случајевима накнадна испитивања изгорелих предмета указивала су на присуство запаљивих хемијских материја. У другим, према наводима из новинских текстова, такви трагови нису пронађени. Анализа наводи и различита тумачења истраживача који су се бавили овим појавама, али не нуди јединствено објашњење за све забележене случајеве.

Овај архив показује да су необична запаљења предмета током деведесетих година и почетком двехиљадитих привлачила значајну пажњу јавности, а да су неки од описаних случајева привукли пажњу и самих ватрогасаца.

Дечак око кога се све запаљивало

Једно од најнеобичнијих сведочења о самозапаљивању предмета налазимо у књизи митрополита Тихона Шевкунова „Несвети, а свети и друге приче“. За разлику од новинских извештаја, ова прича води нас до конкретне породице и догађаја који су, према сведочењу митрополита, добили неочекиван завршетак.

У то време Тихон је служио у Донском манастиру у Москви. Једног дана посетио га је човек од око четрдесет година, потпуковник милиције Валериј Иванович Постојев. Дошао је са својим десетогодишњим сином Валеријем.

Отац није био крштен и није веровао у Бога, али је био очајан због онога што се дешавало у њиховој породици. Више није знао коме да се обрати. Око дечака су се, наиме, палили предмети. Фрижидери, јастуци, столови, кревети, комоде – пожари су избијали на различитим местима, а породица није успевала да пронађе објашњење.

Родитељи су престали да одлазе у госте, јер би се, према очевим речима, у року од двадесетак минута од њиховог доласка појавио пожар. Дечак из истог разлога више није могао редовно да похађа школу.

Покушавајући да пронађу објашњење и помоћ, Валерија су прегледали лекари, екстрасенси, припадници Федералне службе безбедности (ФСБ) и других државних безбедносних служби. Међутим, ништа није помогло.

О њему су писале и новине, објављујући сензационалне репортаже са фотографијама дечака и пожара у породичном стану. Породица је била изложена великом притиску и страху, а родитељи су одлучили да, за сваки случај, крсте сина. Међутим, пожари нису престали.

Очајни отац тада је отишао у Донски манастир. Неко му је саветовао да се помоли код тек откривених моштију светитеља Тихона, патријарха московског. Тамо је упознао архимандрита Тихона Шевкунова.

Тихон је сазнао да је дечак већ био крштен. Међутим, крштење је обављено необично брзо – за мање од пола сата. То га је навело да посумња да свештеник који је обавио крштење можда није прочитао све молитве предвиђене црквеним чином.

Реч је о четири молитве заклињања, које се читају над оглашеним пре самог крштења. У њима Црква моли Бога да човека ослободи власти и утицаја зла. Оне су део чина оглашења и припреме за примање Свете Тајне Крштења.

Пошто није био сигуран како да поступи, архимандрит Тихон обратио се старцу Јовану Крестијанкину и затражио његов савет. Старац му је одговорио да над дечаком треба прочитати молитве које су претходно биле изостављене. Тако су и учинили у храму Донског манастира.

Према сведочењу митрополита Тихона, од тог дана необична запаљивања су престала.

Отац Валериј Иванович се потом и сам крстио, а породица је почела да долази у цркву и да учествује у њеном животу. Дечак Валериј је касније одрастао, постао мајор милиције и предавао у Московској вишој школи милиције, односно академији милиције. Према казивању митрополита Тихона, породица је сачувала фотографије предмета који су се палили.

У књизи је објављена и фотографија дечака, са потписом: „Валериј Постојев, од кога се све около запаљивало“.

Невидљива борба

Пожари о којима су извештавали московски новинари остају необјашњени у оквирима података којима се располаже.

Међутим, случај Валерија Постојева другачији је по томе што нам га преноси митрополит Тихон као лично сведочење.

Ова прича подсећа нас на стварност духовног света о којој говори Православна Црква. Крштење није магијски обред, већ Света Тајна у којој човек умире за грех и рађа се за нови живот у Христу.

Апостол Павле нас подсећа да се „Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју.“ (Еф. 6, 12). А апостол Јован сведочи да се Син Божији јавио „да разори дјела ђавола“ (1. Јн. 3, 8).

У причи митрополита Тихона најважније је и то што су пожари престали и то што је једна породица, суочена са невољом коју није умела да разуме, кроз тај догађај дошла до вере и црквеног живота.

Јер, ма колико се понекад чинило да зло има велику моћ, хришћанин зна да оно нема последњу реч. Његова нада почива у Господу Исусу Христу, Који је једини Господар живота и смрти.

За Фондацију Пријатељ Божији: Иван Попов
Извори: 
„Коммерсантъ“, 22. септембар 1994, „Полтергейст в Москве“ 
„Коммерсантъ“, 20. јул 1994, „Загадочный пожар в Москве“
митрополит Тихон (Шевкунов), „Несвети, а свети и друге приче“, поглавље „Отчитке“, стр. 425–426, четврто издање, 2012.

 



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.