Када се говори о чудесном умножењу хлебова, готово свима прво на ум пада позната јеванђељска сцена: пет хлебова и две рибе, пет хиљада људи и дванаест пуних котарица преосталих комада. То је једно од најпознатијих Христових чуда и једино чудо пре Његовог Васкрсења које су забележила сва четири Јеванђеља. Међутим, само неколико глава касније у Матејевом и Марковом Јеванђељу налази се још једно чудесно храњење великог мноштва. Овога пута било је више од четири хиљаде људи, хлебова је било седам, а после обеда сакупљено је седам котарица преосталих комада.

Ова друга прича лако прође непримећено. Толико је слична првој да читалац, поготово ако брзо чита Јеванђеље, може помислити да поново чита исти догађај. Ипак, Јеванђеље јасно сведочи да су то била два различита чуда, а најбољу потврду за то даје сам Христос.

Занимљиво је да и ми данас лако превидимо ово друго Христово чудо, иако је записано у Јеванђељу. А шта тек рећи за Његове ученике, који су били непосредни сведоци првог умножења хлебова и сами делили народу хлеб који је Христос умножио? Када су се недуго потом поново нашли пред гладним мноштвом, као да су заборавили оно велико чудо у коме су и сами учествовали.

Ту се открива нешто дубље од саме људске заборавности. Човек може да доживи Божију помоћ и да је види пред собом, а да у новој невољи његова вера ослаби и да поново почне да гледа само на оно што му недостаје. Оно што је раније доживео као Божију помоћ више му није тако близу, јер страх и брига поново заузму место у његовом срцу.

Та слабост вере остаје жива и за сваког од нас. Лако је веровати док гледамо како се пред нама отвара пут, док примамо помоћ и док видимо да се оно што смо сматрали немогућим ипак решава. Тешкоћа долази касније, када се појави нова невоља и када поново погледамо у оно што немамо. Тада се показује да вера није само сећање на једно давно чудо, већ способност да у новом страху не заборавимо Ко је са нама.

Три дана са Христом

Када је Христос видео народ који је дошао код Њега, рекао је ученицима: „Жао ми је народа, јер већ три дана стоје код мене и немају шта да једу. А ако их отпустим гладне кућама њиховим, малаксаће на путу; јер су неки од њих дошли издалека.“ (Мк. 8, 2–3)

Ученици, међутим, не виде решење: „Откуда нам у пустињи толико хљеба да се насити толики народ?“ (Мт. 15, 33)

Њихово питање је људски разумљиво. Пред њима је огромно мноштво, а оно што имају изгледа смешно мало. Само седам хлебова и неколико малих риба.

Само што су ти исти ученици већ једном видели нешто слично.

И управо ту прича постаје много занимљивија.

Они су већ били присутни када је пет хлебова и две рибе било довољно за пет хиљада људи. Видели су народ који је јео и наситио се. Видели су и дванаест котарица преосталих комада. Па ипак, када се поново појавила глад великог мноштва, поново су пред собом видели само оно што недостаје.

Два чуда и једна поука

Христос, међутим, види оно што они још не виде. Узима седам хлебова, захваљује Богу, ломи их и даје ученицима да их раздају народу. Исто чини и са рибицама. Ученици деле, а народ једе.

„И једоше сви и наситише се; и накупише комада што претече седам котарица пуних.“ (Мт. 15, 37)

Оно што је изгледало недовољно било је довољно за све. И не само довољно: после свих који су јели остаје још седам котарица.

Матеј затим додаје: „А оних што су јели бијаше четири хиљаде људи, осим жена и дјеце.“ (Мт. 15, 38)

После овог другог чуда, Христос разговара са ученицима и подсећа их на оно што су већ видели. Тада изговара речи које готово приморавају читаоца да се врати на обе приче:

„Зар још не разумијете, нити памтите пет хљебова на пет хиљада, и колико котарица накуписте? Ни оних седам хљебова на четири хиљаде, и колико котарица накуписте?“ (Мт. 16, 9–10)

Сам Христос овде говори о два различита догађаја.

Ученици су већ видели Божију помоћ и то пред собом. Били су део тог чуда. У својим рукама су носили оно што је Христос умножио и сами су га делили народу. Па ипак, када се појавила нова потреба, поново су гледали у оно што немају.

Зато Христос подсећа ученике на оно што су већ видели. Оно што је Христос желео да разумеју било је колико је њихова вера још увек мала: „А Исус разумјевши рече им: Шта помишљате у себи, маловјерни, што нисте хљеба узели?“ (Мт. 16, 8)

Када заборавимо оно што је Бог учинио

Народ је одавно препознао ту слабост људског срца. Када му је тешко, човек уме да се сети и Бога и људи који су му некада помогли. Када невоља прође, оно што му је тада било драгоцено лако почне да се подразумева. Зато је и наша народна изрека тако горко прецизна: „Кад ми требаш, кумим те; кад ми прође, не знам те.“

Добро које нам неко учини много пута брзо заборављамо, док и мала, чак и случајна увреда може остати у нама годинама. Човек се често враћа ономе што га је заболело, а оно што му је донело добро временом престане да му буде у првом плану.

Таква је често и наша вера. Човек лако заборави Божију помоћ. Док траје невоља, свестан је сваког дара и сваког излаза који му се отвори. Када невоља прође, живот се настави, страх се удаљи и заборављамо и Бога и Његову помоћ. А када дође нова невоља, поново постајемо верници.

И ту се народна изрека готово неочекивано сусреће са речима које Христос упућује Својим ученицима:

„Зар још не разумијете, нити памтите?“ (Мт. 16, 9)

Он их враћа на оно што су већ видели, јер су пред новом невољом поново гледали само оно што немају. Христос их подсећа на два чуда у којима су и сами учествовали. Оно што су тада видели није требало да остане само успомена на нешто што се једном догодило, већ да им буде ослонац када поново дође невоља.

Исто важи и за нас. Божија помоћ коју смо једном примили није само део прошлости. Она треба да постане део нашег поверења у Бога. Када се поново нађемо пред оним што нам изгледа велико, тешко и нерешиво, добро је да се сетимо свега што смо већ примили из Његове руке.

Јер човек у невољи лако види седам хлебова који му недостају, а заборави све оно што је већ било умножено Божијом милошћу.

За Фондацију Пријатељ Божији: о. Јован М.