Данас се молитвено сећамо Нерукотвореног Лика Господа нашега Исуса Христа. Ова молитва – по древном поретку, требало би да нам буде прва молитва када уђемо у храм:

„Пречистоме  Лику  Твоме  клањамо се,  Благи,
молећи  за  опроштај  прегрешења  наших,
Христе Боже, јер си благоволео да телом узиђеш на Крст
како би избавио творевину Своју од деловања вражијег.
Стога Ти вапијемо:  Господе Боже, Спаситељу мој,
дођи к мени који гинем и исцели болести моје неисцељиве!”

Пре почетка Божанствене Литургије, свештеник пред иконом Спаситеља изговара ову молитву. Ове речи пуне вере изговарали су и свети мученици у време гоњења Цркве од стране иконобораца.

Сам празник Нерукотвореног Лика Спаситеља, као што знамо, повезан је са догађајем који се збио још за време Његовог земаљског живота. Према Православном црквеном предању, лик Господњег лица појавио се на платну у време болести едеског владара Авгара. Чувши предања о чудесном израелском исцелитељу, Авгар Му је написао писмо тражећи помоћ. Међутим, његови гласници нису могли да приђу Исусу јер је непрестано био окружен народом, све док их Он сам није позвао. Спаситељ је обећао да ће послати једног од својих ученика у Едесу, а затим се умио, обрисао лице платном на коме је остао Његов отисак и предао Авгару овај први Нерукотворени Лик као дар. Касније му је послао и апостола Тадеја, преко кога је владар заиста задобио исцељење.

Пред светим иконама дарује нам се исцељење, како телесно тако и духовно. Најважније је да се очистимо од губе греха и смрти којом смо сви прекривени од главе до пете. Као што Писмо каже: „Зашто да будете још бијени, кад се све више одмећете? Сва је глава болесна и све је срце изнемогло. Од пете до главе нема ништа здрава, него убој и модрице и ране гнојне, ни исцијеђене ни завијене ни уљем ублажене.” (Ис. 1:5-6)

Само обраћањем Христу остварује се наше спасење. Само гледањем у Његово Пречисто Лице можемо очистити своје лице; само живећи у истини и савести, по заповестима Божијим, можемо стећи људско достојанство. А ако грех победи, ако се прихвати као нешто нормално и уобичајено, људи у најбољем случају постају безлични, а у најгорем – кроз њих почиње да се прозире лик звери.

Како да стекнемо ово људско лице по Лику Христовом, како да постанемо они за које нас је Бог првобитно створио, призване да учествујемо у Божанском животу? Успенски пост започели смо Недељом Крстопоклоном. У средишту поста био је празник Преображења, у којем је лице Христово засијало као сунце и у којем нам се открила слава Господња, а овај пут крунишемо празником Трећег Спаса – поклоњењем Лику Спасовом, Лику који није људском руком начињен.

Света Црква нас подсећа да су слава Преображења Господњег и сјај лица Христовог, као и сјај сваког човека који буде са Христом, тајна будућег века, која нам се понекад открива већ овде на земљи. Али да би се то догодило, морамо пре свега својим животом и својим ликом показати шта значи ова слава – шта значе љубав Христова и верност Његовим заповестима, како бисмо живели у складу са славом Крста Христовог.

Господ каже: „Све је мени предао Отац мој, и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме казати.” (Мт. 11:27) Он жели свима да открије ову тајну несхватљиве славе Христове и све нас позива да живимо у истини. Шта треба да учинимо да бисмо спознали ову Христову љубав у свету и зашто је свет не прихвата?

Апостоли су, чувши за одбацивање Христа, подстакнути огњеном ревношћу, запитали: „Господе, хоћеш ли да речемо да огањ сиђе с неба и да их истреби, као и Илија што учини?” (Лк. 9:54) Морамо имати ову ревност за славу Божију – пре свега веру у Господа какву су имали апостоли, верујући да ће се на Његову реч све догодити и да ће огањ сићи с неба. Друго, потребно је потпуно предање вољи Божијој – да прихватимо Његову вољу и онда када није онаква какву бисмо ми желели. А данас свуда видимо равнодушност према ономе што се дешава у свету, према подсмеху Господу и Његовом одбацивању.

И Господ одговара апостолима: „Не знате каквога сте ви духа; јер Син Човечији дође да спасе душе људске.” (Лк 9:55-56) Љубав о којој Христос говори открива се када наш поглед буде уперен у Господа који иде на страдање и прихвата смрт – ради оних који Га познају, али и ради оних који Га одбацују.

Дај Боже да чујемо ову реч Христову! Да не сањамо о љубави која може бити само самообмана, ако се најпре не научимо ревности за истину и славу Божију, ако немамо истинску веру у Господа и не уздамо се у Њега. Своје патње, макар у малој мери, треба да поделимо са Његовим страдањем на Крсту, где Господ пројављује своју љубав до самог краја. Тада и наше страдање добија смисао у светлости Његовог Крста.

Нека свако од нас има јасан и чврст став у чувању истине, како је и речено у Јеванђељу – у лице Онога који одлучно иде у Јерусалим. У Јерусалим на земљи, где се битке воде до самог краја историје како би се што већи број људи покајао и пришао Господу, али и у Небески Јерусалим – у Пречисто лице љубави Христове, увек окренуто Светој Цркви Његовој и целом роду људском.

Протојереј Александар Шаргунов, настојатељ храма Св. Николе у Пижи, члан Савеза писаца Русије
За Фондацију „Пријатељ Божији” превео и припремио: Петар Волков