Сусрет са светитељем: Приче које лече душу

Живот и дела светог Гаврила (Ургебадзеа) су прича о вери, љубави и преданости Богу. Овде износимо сведочаства о његовим саветима и молитвеној помоћи својој духовној деци.

07.09.2024. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Успомене на великог светог Гаврила (Уургебадзеа) и даље су живе међу нама. У времену када се суочавамо са све већим изазовима, његова мудрост и духовна снага настављају да инспиришу православне вернике широм света и данас, подсећајући нас на важност вере, љубави и доброте.

старац ГаврилоМаја Ебралидзе (духовно дете старца Гаврила):

По занимању сам биолог. Крштена сам када сам била у деветом разреду. Када сам завршила факултет, Христос је ушао у мој живот. Још од малена сам увек имала осећај да ме неко усмерава и увек сам се трудила да се понашам тако да се не стидим пред овом влашћу. Постепено сам се приближавала Богу, редовно одлазила у цркву, правила прве кораке према Православљу, али сам имала неку врсту унутрашњег незадовољства. Једног дана је рођак понудио да ме „одведе у манастир Самтавро код великог монаха“. Пристала сам и кренули смо за Мцхету.

Када смо ушли у келију старца Гаврила, осетила сам такву милост, као да је љубав постала опипљива, као да сам у другом свету, другој атмосфери. Осећала сам се стидљиво, али у исто време, осећала сам се као да сам са неким ко ми је веома близак. Тако је старац Гаврило знао да придобије људе, а што је најважније, приближи их Господу.

Једног дана током вечерње молитве, када сам се молила за своје ближње, помислила сам у себи: „Не могу више да се молим за толико људи; кад бих само могла да спасем своју душу“. Сутрадан сам отишла у Самтавро. Пришла сам старцу, поклонила сам се пред њим, али ме није благословио. Рекао је: „Мораш да се молиш не само за људе које познајеш, већ и за све страдалнике, болеснике, затворенике...”

Наравно, сећамо се завета старца Гаврила о молитви:

„Прво се молите за оне које највише волите, на пример за своју децу. Затим се помолите за остале чланове своје породице, након тога и за све своје комшије и рођаке. Молите се за све. Благослови град у коме живиш, али не само Тбилиси: Благослови све становнике Грузије. А Грузија није сама — окружена је другим земљама. Замолите Бога да људи немају непријатељства. Сада када сте се молили за све, остаје само ваш непријатељ, и не заборавите га – молите се за свог непријатеља. Замолите Бога да испуни његово срце добротом и његов ум мудрошћу. Тако се можете молити за свог непријатеља. Молите се са страхопоштовањем, свесни Пред ким стојите. Христос је невидљиво са нама увек.“

Једном смо седели за малим дрвеним столом са старцем испред његове келије. Одједном је старац рекао: „Па, ко ће да наздрави?“ Иако је тамо било неколико мушкараца, нико није смео да устане. Скупила сам храброст и рекла: „Наздравићу, старче Гаврило. Уз његов благослов, подигла сам чашу благословећи његову духовну децу. Старац је рекао: „О, она разговара са мном као мајка много деце. Тада нисам имала деце. Данас, као што је старац рекао, имам неколико.

Једног дана је старац упитао: „Шта то значи да ће се пост урачунати у грех?“ Рекла сам да не знам. Тада је старац сам одговорио на своје питање: „То значи када неко треба да једе мрсну храну због неког здравственог проблема, а ипак одбија због поста.” Иако старац Гаврило није јео готово ништа. Неколико година касније, прекршила сам благослов свог духовног оца да једем месо (тада сам дојила) и одбила сам да једем мрсну храну. Неколико дана касније, толико ми је позлило од посне хране, а моје дете се толико разболело од мог млека да ми је било јако жао. Тек тада сам се сетила старчевих речи.

Сећам се како би се старац шалио са мном. Често сам га посећивала, онда бих одлазила и убрзо се опет враћала да га видим, а он ме је звао „Тамо-тамо“.

Био је велики старац, који се свим силама трудио да људе приведе Богу.

Како је старац показао колико су гордост и сујета страшни

Константин Церцвадзе, аутор филмова о старцу Гаврилу:

Да бих се надовезао на Мајина сећања, желео бих да испричам како ми је свети старац помагао.

Пре 10-ак година на Баку славистичком универзитету одржана је међународна научна студентска конференција. Учествовао сам у дискусији о проучавању руског језика и књижевности. Да би се дошло на конференцију било је потребно проћи две квалификационе фазе. Чим сам предао пријаву за први круг, помолио сам се старцу Гаврилу. Прочитао сам акатист посвећен њему, молећи га за успех. Моје молитве су услишане и прошао сам први круг.

Време је да се иде у други круг. Поново сам прибегао молитвеном заступништву старца Гаврила са акатистом. Слава Богу, стигао сам до финала и позван сам да одржим презентацију. Толико сам се обрадовао што ћу присуствовати међународној конференцији да сам потпуно заборавио и на молитву и на акатист старцу. Заокупио сам се сујетним пословима – паковањем кофера, бирањем одела, куповином поклона – и потпуно заборавио на старца, чијим сам молитвама требало да се нађем на конференцији.

Одлетели смо у Баку, где смо били свечано дочекани. Онда је дошао дан мог излагања. Попео сам се на бину и прочитао свој рад који је заслужио поштовање. Публика је аплаудирала, а моја сујета није имала границе. Мислио сам да овде неће наћи бољег студента филологије и да ћу победити. Изашао сам да се поклоним пред публиком – и случајно се саплео, запео ногом за гајтан и пао са бине главом. Велики звучник је пао на мене, а светла на бини су се делимично угасила. Службеници обезбеђења су притрчали, покушавајући да ме подигну, али су прво морали да ме отпетљају од жица. Неки људи су били огорчени, док су други праснули у смех.

Лежећи на поду док су ме службеници обезбеђења одмотавали, отворио сам очи и видео да ми је из џепа испала мала фотографија старца Гаврила. На фотографији се и старац смејао. А онда сам и ја почео да се смејем, фотографисао и одмах схватио: овако је мене, грешног и сујетног човека, понизио старац Гаврило, који је још једном показао да су гордост и сујета страшни.

Али он је то урадио на њему својствен начин – са хумором, тако да смо се и он и ја насмешили. И што је најважније, схватио сам да светитељима треба да захвалимо не само када су нам потребни, већ увек. Заборавио сам да прочитам акатист захвалности старцу, чијим је молитвама Господ дозволио мој успех, и нашао сам се у веома незгодној ситуацији. Овако ме је старац научио. Захвалан сам му што је био са мном и што ме стално подсећа: „Шта год да се деси, никада не остављај Бога!“

Константин Тсертсвадзе
За Фондацију Пријатељ Божији са енглеског: Никола Животин
Извор: orthochristian.com



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.