Света Макрина се роди у Кападокији за царовања Константина Великог. Родитељи јој беху Василије и Емелија; она им беше прво дете, и најстарија сестра Василија Великог, Григорија Ниског и остале браће и сестара. Ови честити родитељи имађаху десеторо деце: четири сина и шест кћери. Овој првој кћери пре рођења би дато име Текла, по Божјем откровењу њеној матери у сну; јер баш пред само рођење њено мати њена заспа и виде себе како носи у рукама још нерођено дете; и приступи јој неки светао и честан човек, умиљато погледа на дете и трипут је назва Теклом, дајући тиме на знање да ће та девојчица бити подражатељка целомудреног живота свете првомученице Текле и добровољна мучевица без крви.

Пробудивши се после тог виђења, Емелија одмах роди ову девојчицу и надену јој име Текла. Али домаћи и сродници вишс вољаху да јој се да име Макрина, по имену њене бабе са очеве стране, свете Макрине, која у време цара Максимијана Галерија претрпе гоњење за Христа заједно са својим мужем и седам година скиташе се по пустињама, трпећи крајњу оскудицу, док не престаде гоњење. И тако, новорођеној девојчици беше име: Текла по откривењу, Макрина по назвању. И то не узалуд, јер она потом би наследница богоугодног живота обеју ових угодница Божјих, пошто као и оне имађаше она у срцу свом пламену љубав к Богу. Међутим код људи преовлада навика да је зову Макрином, те неки и не знађаху њено прво име, и сви је називаху другим именом. Верује се да је под оба ова имена записана на небу у књизи живота ова невеста Христова.

Када детенце би одојено и порасте толико да се могло учити, мати је стаде васпитавати и учити књизи, почињући не са незнабожачким баснама (као што су то обично радиле друге мајке) и песничким стиховима, у којима је било много штошта недостојно чистог девојачког слуха, него она одабираше из књиге Премудрости Соломонове и из Псалама Давидових и из осталих књига Светога Писма погодне стихове, који садрже у себи или молитве или славословља Божја или добра наравоучења. Способна, девојчица успеваше брзо у учењу, и стално јој беху у устима речи књижне, и молитвено појање у свако доба дана: када устаје из постеље, када се прихвата ма ког посла, када седа за трпезу и када устаје; подне и вечер она не пропушташе без псалмопојања, и пред спавање увек обављаше молитве одређене за то. Поред тога мати је учаше ручним радовима, својственим девојкама, и не дозвољаваше јој да проводи време у нераду и дечјим играма, него се стално бавила или читањем књига или ручним радом.

Када девојчица наврши дванаест година, она се толико пролепша, да јој по лепоти не беше равне; чак ни уметници живописци не беху у стању да достојно изобразе лепоту њенога лица. Због тога многи богаташи и знатни људи узнемираваху њенога оца, јер је сваки желео да њоме ожени свога сина. А Макринин отац, као благоразуман човек, изабра међу свима једнога младића који је све друге превазилазио не само пореклом него и памећу и добром нарави. За њега он обручи прекрасну кћер своју Макрину, али свадбу одложи док девојчица не одрасте и постане пунолетна. Младић заручник се успешно бављаше изучавањем наука, очекујући свадбу. Али Бог који све мудро устројава, по промислу Свом пресече његов временски живот и пренесе га у живот бесмртни. Тада блажена девица Макрина, која у младим годинама својим имађаше разум старице, тврдо реши да се ни за кога другог не удаје, него да девство своје чува у чистоти до краја живота. А када многи просци стадоше тражити Макрину, њени родитељи и сродници саветоваху јој да ступи у брак. Но она као нека старица одговараше им паметно и разборито: Није лепо да девојка, обручена једном веренику, иде за другога, јер је безаконо нарушити једном извршено обручење; по природном закону супружанство треба да буде једно као што је једно рођење и једна смрт. А вереник мој кога називају умрлим, ја у нади на васкрсење верујем да је он жив Богу, и није умро него је само отпутовао далеко у другу земљу до времена општег васкрсења. Грех је и срамота да супруга, када јој супруг отпутује некуда, не сачува супружанску верност.

Тако одговараше благоразумна девица Макрина свакоме који јој говораше о браку и саветоваше да се уда, и чуваше себе у беспрекорном девству. Она стално живљаше код своје мајке као код будног стражара живота свог, и служаше јој усрдно са смирењем, не стидећи се и оних послова које обављаху робиње, него све рађаше заједно са њима као да је и сама робиња. Нарочито пак када јој отац отиде ка Господу она постаде својој обудовелој матери неодступна служавка, и утешитељка у свима њеним невољама и тугама, и мудра водитељка целе куће. Као најстарија, она осталој браћи и сестрама својим бејаше учитељица и наставница, као друга мајка, а нарочито најмлађем брату Петру који се роди у време очева умирања; јер када се он јави на свет из утробе материне, отац оде из света. Овог најмлађег брата сама света Макрина научи књизи, свакој благоразумности, доброј нарави и целомудреном животу, те он потом постаде светитељ, не најмањи међу угодницима Божјим.

Када се брат свете Макрине Василије, рођен иза ње, врати кући са наука које је много година изучавао по разним земљама, и стаде се као млад гордити својом ученошћу, света Макрина га својим кротким и богонадахнутим речима за кратко време приведе таквом смиреноумљу, да он убрзо презре све житејско и изабра себи монашки живот. Ова права слушкиња Христова и другога брата свог, по имену Навкратија, још младог, душекорисним разговорима својим обрати к љубави Божјој и к чистом животу. И Навкратије, оставивши све, оде у пустињу, и служећи престарелим пустиножитељима заврши свој живот још у младим годинама.

По савету ове благоразумне девице и мати њена, блажена Емелија, пошто чесно удоми остале кћери и даде слободу робовима и робињама, остави вреву и бриге овог сујетног света и оде у женски манастир, те се обадве заједно, мати и кћи, уневестише Христу, примивши монашки образ. И неке од њихових робиња добровољно се заједно са њима одрекоше света и ступише у манастир; и све им беше заједничко: једна келија, једна трпеза, једне хаљине, и све потребно за живот добијаху подједнако; и служаху Господу једнодушно, у смирености, кротости и љубави; и не беше у њих ни гњева, ни зависти, ни мржње, ни охолости, нити ишта такво што не би било угодно Богу; оне се потпуно ослободише таштих жеља и сујетног хвалисања. Њихова слава беше у томе - да их нико не зна, њихово богатство - у сиромаштву, храна - у уздржању; све земаљско отресавши као прах од тела, оне сав ум свој устремише ка Богу, и усрдно се мољаху и псалме појаху и књиге читаху дан и ноћ. У њих беше један непрекидан посао, и одмор од посла: свагда се бавити богоразмишљањем и молитвом. А брига и труд око онога што је потребно телу, то за њих беше нузгредица.

Који језик може изразити њихово богоугодно живљење у испосничким подвизима, којим се оне уподобљаваху анђелима? Оне беху као нека средина између анђела и људи: превазилажаху телесне људе, а чистотом и уздржањем досезаху до бестелесних анђела. Само у једноме оне не беху равне анђелима: у томе што су анђели бестелесни, а оне имађаху тело. Ако би их ко и сравнио с анђелима, не би погрешио: јер, будући у телу, оне подражаваху бестелесне анђеле, богољубивим срцем предстојећи с њима на небу Богу. Такав живот оне вођаху не за кратко време, већ до саме старости и смрти.

Када блажена Емелија зађе у дубоку старост, она изнеможе телом и приближи се к блаженој кончини својој, к њој дође најмлађи њен оин Петар, који добро напредоваше у богоугодном животу, и заједно са светом Макрином служаше матери у болести њеној. При самом пак разлучењу њеном од тела, са обадве стране њене самртничке постеље сеђаху њена чеда, Макрина и Петар, и спомињаху поименце осталу браћу и сестре, а она им свима остављаше свој матерински благослов као ризницу. Затим, положивши једну руку на Макрину а другу на Петра, она обраћајући се Господу рече: "Теби, Господе, дајем првину и десетак од плода утробе моје: првина - то је ова прворођена кћи, а десетак - овај најмлађи син! Јер си Ти у Старом Завету наредио да се Теби приноси првина и десетак од плодова: стога нека ови буду на жртву благопријатну Теби, и нека на њих сиђе светиња Твоја!"

Рекавши то, она предаде свету душу своју у руке Божје. И деца чесно погребоше своју матер, положивши тело њено у гроб оца свога, крај моштију мужа њена, јер она тако нареди пред смрт своју. После тога након извесног времена свети Василије Велики би постављен за архиепископа Кесарије Кападокијске, и свог брата Григорија, званог Ниски, постави за презвитера, а такође доведе к себи и другог брата, Петра, и причисли га црквеном клиру. Дознавши о томе, света Макрина се обрадова у души. Девет пак година после тога она опет чу о светом Василију да се преставио ка Господу (1 јан. 379 г.), и веома се ожалости, тугујући не због смрти рођеног брата, него што се угаси такво светило Цркве и паде такав стуб побожности. Затим се и самој светој Макрини приближи време одласка к Богу. О чесном престављењу њеном свети Григорије, епископ Ниски, брат њен, пише следеће.

Девет месеци након кончине Василијеве би сазван у Антиохији сабор епископа, на коме бејах и ја, вели Григорије. После сабора имао сам намеру да посетим и видим нашу сестру Макрину; давно се нисмо били видели, чему су биле разлог многе невоље и опасности, које су ме сналазиле, јер сам осам година био свуда гоњен од аријанаца. Ја дакле кренух к њој, и када већ бејах превалио веома дугачак пут и приближих се к назначеном месту на дан хода, ја ноћу имадох у сну овакво виђење: изгледало ми је да на рукама носим мученичке мошти, из којих излажаше светла луча, као из чистог огледала изложеног сунцу, и ја не могох гледати очима на тако силно блистање. Такво виђење ми се три пута понови те ноћи, и ја нисам могао да га разумем. Али ми у души бејаше нека туга, и ја продужих пут очекујући како ће се збити онај сан. Када се приближих месту где блажена Макрина провођаше анђеоски и небески живот, многи ми изићоше у сусрет поздрављајући ме с чешћу и љубављу, ја упитах једнога познаника о мојој сестри Макрини; он ми рече да је она тешко болесна. Ја онда тужна срца похитах. Стигавши у обитељ, ја најпре уђох у цркву где нас све монахиње очекиваху. После молитве и благослова ја видех да међу монахињама не беше њихове игуманије, моје сестре Макрине, и срце ме заболе. Ја онда пођох у њену келију и нађох је где тешко болесна лежи не на постељи него на земљи, на дасци прекривеној врећом; и дрвено узглавље беше прекривено другом врећом. Угледавши ме где улазим на врата она се подиже и паде на руке, јер устати није могла, него, уколико јој беше могуће да се подигне на постељи, она ми се поклони; ја је брзо подигох, положих је на истом месту и са сузама је целивах. А она, подигавши руке к Богу, рече: Благодарим Ти, Владико Боже мој, што ми учини и ово добро и испуни ми жељу, пославши слугу Свога да посети слушкињу Твоју.

Затим она стаде разговарати са мном, скривајући своју болест. Јер, не желећи да ожалости душу моју, она ретко и лако уздисаше, и употребљаваше велики напор да задржи често уздисање, а према нама показиваше спокојно лице. Говорећи речи мудре и корисне, она спомену Василија Великог, и мени би тешко на души због Василија, и не могох се уздржати од суза. А она, угледавши моје горке сузе, одмах престаде говорити о Василију, и поче говорити о дивном промислу Божјем, о будућем веку, о томе ради чега би саздан човек, и како он постаде смртан, и како кроз привремени прелази у вечни живот; и збораше друге богонадахнуте речи, веома корисне по нас, а њеној души причињаваху радост, јер она бејаше пуна Духа Светога: из уста њених тецијаше благодат као из неког извора, и сав ум њен беше у небеском.

Завршивши разговор, она ми рече: "Време је, оче, да се мало одмориш од дугог пута и да тело поткрепиш храном". А ја, иако нисам желео да се удаљим од ње и прекинем пријатни разговор њен, ипак се не усудих да се успротивим њеној жељи, и одох од ње. А било нам је спремљено за одмор дивно место у оближњем врту, у хладовини дрвећа; но мене не могаше ништа развеселити, срце ми је патило, јер видех да је моја сестра на умору, и очекивах на који ће се начин збити моје сновиђење, које већ почех разумевати, тумачећи га себи овако: мошти мученичке, то је сестра Макрина, која стварно у току толиких година свакодневно мучећи себе испосничким подвизима из љубави к Богу; умртви тело своје као мученица и потпуно умре греху; а света луча што излажаше из моштију означава благодат Духа Светога који обитава у њој.

Док ја тако размишљах и туговах, блажена дознаде то Духом, и посла ми извештај да је болест њена попустила и да јој је боље. А ово она учини, да ја не бих туговао и губио наду на њено оздрављење. Међутим, она ме тиме тешаше, говорећи у преносном смислу не о телесном већ о душевном здрављу свом. Обрадован тако добром вешћу ја узех храну и мало се одморих. После тога опет одох к њој, и она поново поче душекорисну беседу, спомињући сва доброчинства учињена њој и целој нашој породици; и велику благодарност за све то узношаше Господу. А ја, наслађујући се њеним речима, помишљах у себи: Када би се овај дан продужио, да бих се што више насладио њеним речима! - Али како дан нагињаше к вечеру, то нас време призиваше к вечерњој служби у цркви. Стога нас болесница отпусти, а сама се стаде усрдно молити Богу.

Када сутрадан дођох к њој, вели свети Григорије, ја одмах познадох да ће она свршити: јер видех да су је све телесне силе напустиле; и то ме силно ожалости. Она разумеде моју жалост и стаде ме тешити разноврсним богонадахнутим речима и душекорисним повестима, а сама беше пуна духовне радости: у њој не беше ни страха од смрти, нити икакве смутње, већ велика нада у Бога. У подне она још више изнеможе и престаде разговарати с нама, а стаде молитвом разговарати с Богом, подигавши руке к Њему. Она се мољаше тако тихим гласом, да смо ми једва могли чути. У молитви њеној беху ове речи:

"Ти си, Господе, удаљио од нас страх омрти; Ти си устројио тако, да крај овог временског живота буде за нас почетак вечног бољег живота. Ти тела наша упокојаваш сном смрти на кратко време, па ћеш их опет пробудити последњом трубом. Ти земљано тело наше, саздано Твојим рукама, повераваш земљи као ризници; и то што јој дајеш, опет ћеш тражити од ње, преобразивши наше смртно и обезобличено тело у бесмртно и благољепно. Ти си нас избавио од проклетства и греха; Ти си смрскао главу змије и ишчупао из чељусти њених прогутаног човека. Ти си развалио врата ада и, срушив силу онога који има државу смрти, отворио нам пут ка васкреењу. Ти си дао онима који се боје Тебе знамење, Крст Твој свети, за победу над противником, и за утврђење и очување живота нашег. Боже вечни, Теби се предадох од утробе матере своје; Тебе свом снагом заволе душа моја; Теби и душу и тело поверих од младости своје, - Ти ми пристави анђела светла, да ме води на место светло и прохладно, где је вода одмора и окриље светих отаца! Ти који си уклонио пламени мач што спречаваше улазак у рај, и отворио рај разбојнику што беше распет с Тобом и повери себе милосрђу Твом, помени и мене, слушкињу Твоју, у царству Твоме! јер и ја сам се сараспела Теби, прикивајући страхом Твојим тело моје и свагда испуњујући заповести Твоје. Нека ме она страшна провалија не одели од изабраника Твојих и нека ми завидљивац не препречи пут! Нека се не обрету пред очима Твојим греси моји, које по немоћи природе наше учиних пред Тобом или речју, или делом, или помислом! Прости ми, јер Ти имаш власт отпуштати грехе. Дај да душа моја, свукавши са себе тело, предстане Теби непорочна без греха и прљавштине, и нека буде као кандило пред Тобом!"

Говорећи тако, блажена прављаше десном руком својом крсни знак на очима, на устима, на срцу, и са молитвом предаде душу своју у руке Божије. И изгледаше као да је заспала обичним сном: очи беху затворене, уста затворена, руке на грудима прекрштене, и цело тело тако добро одевено да му ништа није требало од руку људских. А ја, гледајући је, плаках горко. Тако исто и монахиње, које дотле задржаваху сузе, бојећи се да плачем не ожалосте своју духовну матер, и скриваху у себи бол срца свога, када видеше да она више не дише, тог часа громко заплакаше и горко заридаше. И једва сам успео после дугог времена да их усаветујем да престану плакати и почну уобичајено појање и молитву.

После тога ја их замолих да на кратко време изађу из собе, а ја остадох поред покојнице са неколико њих, које јој за живота беху ближе и служаху јој; међу њима беше једна, по имену Вестијана. Она беше сенаторског рода, и, удавши се, поживе кратко време у браку, јер јој муж убрзо умре. Оставши удовица она се не хте по други пут удавати већ презре славу, богатство, лепоту и уживања овога света и оде к блаженој Макрини, и у њој нађе нежну чуварку свога удовиштва. И проведе поред ње много година, монахујући добро. Тој Вестијани ја рекох: Треба сада ово мртво девичанско тело обући у чисте хаљине. - Вестијана се обрати питањем другој монахињи, Лампадији: Шта је наредила духовна мати наша односно свога погреба? - Расплакавши се, Лампадија одговори: Кончина ове преподобне матере наше украси се чистим животом, а телесне украсе, као што у временском животу не требаше, тако не уготови ни за свој погреб. Ево суре власенице, ево искрпљене расе, ево старе мандије, ево подераних сандала, - то је сво њено богатство, и ништа нигде није сакривено, ни у сандуку, ни у ризници: јер у ње беше ризница и скривница - небеска обитељ, тамо она све своје положи, а на земљи не остави ништа.

Тада, вели свети Григорије, рекох тим монахињама: Ја имам код себе ново одјејање, које сам спремио себи за погреб; хоће ли јој бити по вољи, ако је оденемо у то моје одјејање? - Монахиње ми одговорише: Да је жива, она ни онда не би одбила твој поклон, јер те је веома поштовала и волела: поштовала као архијереја, волела као рођака; а и уопште, што је братовље није туђе сестри. - Ја онда послах да донесу моје погребно одјејање и наложих Вестијани и Лампадији да покојницу обуку у њега.

Облачећи чесно тело свете Макрине, Вестијана скину са њеног врата гвоздени крст и гвоздени прстен, на коме бејаше изображен крст, и рече ми: Ето какав накит ношаше о врату невеста Христова! - Тада ја узех себи прстен, а Вестијани дадох крст. При томе она ми рече: Добар си део изабрао себи, оче, јер се у том прстену налази частица од животворног дрвета часног крста Господњег. - Затим ми она опет рече: Погледај, оче и ову чудесну ствар! - И откривши мало прса покојнице, она ми показа на телу њеном ожиљак од некадање ране и исприча ми оно што беше лично чула из њених уста: Када блажена живљаше још код мајке, на овом месту појави се у ње љута и неизлечива рана, коју је требало да оперишу и лече искусни лекари; иначе она се имала раширити по целом телу, коснути се самога срца и изазвати смрт. Мати ју је саветовала да рану покаже лекарима и да је они лече, јер је лекарска наука дата од Бога ради исцељивања људи. Но њој беше врло неугодно да допусти да мушке очи гледају њена обнажена прса и да је лекари додирују. И она одлучи, да радије трпи опаку болест, па чак и умре, него да се покаже лекарима. А једне вечери, када по обичају свом услужи матер своју рукама својим, она се повуче у молитвену одају, затвори се у њој и проведе сву ноћ на молитви, правећи метанија и заливајући земљу сузама, просећи исцељење од самога Бога, истинског Лекара душа и тела. Затим, узевши са земље прах, оквашен сузама њеним, стави га на своју рану. Сутрадан пак, брижна мати је стаде просто преклињати да допусти лекарима да је лече. Она на то рече: Мајко моја, за моје исцељење довољно ће бити да ти руку своју положиш на моју рану и начиниш крсни знак над њом. - И када мати завукавши руку своју у њена недра, напипа болесно место и прекрсти га, она не нађе рану: јер се Божјом силом исцели болест, и рана и болови ишчезоше, само на месту ране остаде мали ожиљак да подсећа на чудо Божије.

То Вестијана исприча, а свети Григорије записа. Он исто тако опширно описа и погреб блажене Макрине, што ћемо ми укратко изложити. Мртво лице свете Макрине беше толико лепо, да оно сијаше неким чудним зрацима. На погреб њен слеже се силан свет, ни од кога позван, већ самим Богом сабран. Дође и епископ тога краја Араксије са целим свештеним сабором. Сви наглас плакаху; народ се силно тискао, старајући се да се дотакне ковчега са моштима светитељкиним; и услед тог тискања једва донеше ковчег до гроба. Блажену положише у гроб њених родитеља, поред моштију њене матере: јер она беше тако наредила, да заједно почивају тела оних које заједно проведоше живот.

Од чудеса свете Макрине спомиње само једно свети Григорије, њен брат и писац њеног житија. И то ово чудо: за живота свог преподобна даде иецељење једној девојчици, слепој на једно око, и то пољубивши јој болесно око. Јер од пољупца светих уста њених нестаде болест, и око стаде видети јасно. А о осталим чудесима њеним исти свети Григорије каже ово:

"Многе друге ствари које чух од монахиња што су живеле са њом и добро знале сва дела њена, ја нисам записао у овој повести, јер многи људи верују само оним делима која сами могу чинити, а делима која превазилазе њихове силе не верују него их сматрају за лажна. Стога нећу причати о томе како се у време глади не смањиваху пшеница коју она својим рукама даваше потребитима, и хлеб гладнима; и о другим не малим чудесима њеним: брзом исцељивању од болести, изгнању ђавола, пророчкој прозорљивости, предсказивању будућности. Иако је све то тачно и истинито, ипак ћу преко тога прећи ћутке, да не бих био крив за грех неверја слабих људи, који будући телесни, не знају како Бог по мери вере раздељује своје даре: онима који имају малу веру даје и мање дарове, а онима који имају већу веру даје веће дарове".

Ми пак, верујући у свемогућу силу Божју, славимо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин.