У време римског цара Диоклецијана живела је хришћанска девојка по имену Рипсимија, изузетне лепоте, која се још у младости заручила за Христа и посветила девственичком животу. Живела је у женском манастиру под духовним руководством игуманије Гајаније, која ју је од детињства васпитавала у хришћанској вери и учила да чува чистоту и верност Господу.
Када је цар Диоклецијан пожелео да се ожени девојком изузетне лепоте, његови људи су му показали Рипсимијин лик. Задивљен њеном лепотом, цар је пожелео да је узме за жену. Али Рипсимија није желела ни царску славу ни земаљску власт, јер је себе већ била посветила Небеском Женику, Христу.
Сазнавши за цареву намеру, она је са својом духовном мајком Гајанијом и сестрама тајно напустила манастир и побегла у Јерменију. Укупно их је било тридесет седам. После дугог и тешког пута стигле су до подножја планине Арарат, где су се склониле у једном месту близу винограда. Живеле су у сиромаштву и оскудици, а снажније међу њима одлазиле су у град да раде како би зарадиле нешто хране за остале сестре.
Диоклецијан је убрзо сазнао да је Рипсимија побегла у Јерменију, па је писао јерменском цару Тиридату, с којим је био у великом пријатељству. Замолио га је да пронађе девојку и пошаље је у Рим, а ако му се допадне, могао је и сам да је узме за жену.
Када је Тиридат сазнао да се у његовој земљи налази девојка о чијој је лепоти слушао, послао је људе да је потраже. Када су је пронашли, предали су јој цареве поклоне и драгоцености и саопштили јој његову жељу. Рипсимија је одбила понуду, објаснивши да је већ заручена за Христа и да не може припасти другом женику.
Тада је игуманија Гајанија објаснила царевим посланицима да су све девојке заручене за Небеског Цара и да ниједна од њих не може пристати на земаљски брак. У том тренутку, према житију, зачуо се громогласан глас с неба:
„Будите храбре и не бојте се, јер сам ја с вама!“
Посланици су се препали. Неки су пали с коња и погинули, а остали су се вратили цару и испричали му шта се догодило.
Разгневљен због одбијања, Тиридат је послао војнике да побију све девојке, а Рипсимију да доведу пред њега. Када су војници стигли, Рипсимија их је замолила да поштеде њене сестре, а сама је пошла с њима, спремна да прими страдање ради Христа.
Изведена пред цара, она се усрдно молила Господу, подсећајући на дела Његове силе и избављења: како је избавио израиљски народ из руку фараона, пророка Јону из утробе кита и три младића из ужарене пећи, као и како је сачувао чистоту Сузане од неправедне осуде.
Тиридат је покушао да је силом примора на грех, али није успео да савлада њен отпор. Био је то цар који је, према житију, без мача победио готског кнеза, а затим потукао и Персијанце, али сада није могао да сломи једну немоћну девојку која се уздала у Бога.
Тада је позвао Гајанију и наредио јој да убеди Рипсимију да се покори његовој вољи. Гајанија је знала латински, па се обратила Рипсимији на језику који цареви људи нису разумели. Уместо да је наговори на попуштање, бодрила ју је да остане верна Христу до краја:
„Боље ти је, девственице Христова, овде умрети времено неголи тамо вечно.“
Подсетила ју је и на речи Господње:
„Не бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити“ (Мт. 10, 28).
Када су цареви људи сазнали шта Гајанија говори, разбеснели су се и почели да је камењем бију по устима, сломивши јој зубе.
У међувремену, Рипсимија је успела да побегне из царевог дворца и врати се својим сестрама. Испричала им је шта се догодило и посведочила да је, Божијом помоћи, остала чиста. Те ноћи су све заједно провеле у молитви, предајући своје животе Господу.
Следећег дана војници су поново пронашли Рипсимију и ухватили је. Овога пута била је изложена страшним мукама. Одсекли су јој језик, свукли одећу и привезали удове за четири стуба, затим јој тело палили свећама. Расекли су јој трбух, извадили утробу, ископали очи и на крају јој тело исекли на комаде.
После њеног страдања ухватили су и тридесет три девојке које су биле с њом. Погубили су их мачем, а њихова тела оставили да буду храна дивљим зверима.
Затим су ухватили и игуманију Гајанију са још две сестре. Њих су мучили на посебно свиреп начин: сврдлом су им пробушили ноге, обесили их наглавачке и живе им одрали кожу. Потом су им пробили задњи део врата, извукли језике и одсекли их. Оштрим камењем расекли су им трбухе, извадили утробу и најзад им одсекли главе.
Тако су Рипсимија, Гајанија и њихове саподвижнице окончале земаљски живот, остајући верне Христу до последњег даха.
Шестог дана после њиховог страдања Тиридат је изненада изгубио разум. Према житију, постао је налик дивљем вепру, а исто се догодило и његовим заповедницима и војницима који су учествовали у убијању светих девојака. Они су трчали по пољима и шумама, цепали одећу и у лудилу јели сопствено месо.
Тада је Тиридатова сестра Кусародукта уснила сан у којем јој је неки човек открио да цар неће оздравити све док из тамнице не буде ослобођен Григорије, кога су држали у дубокој јами.
Свети Григорије, касније просветитељ Јерменије, провео је у тој јами четрнаест година. Био је окружен блатом, шкорпијама, гмизавцима и црвима, а живот му је одржавала једна удовица која му је тајно доносила хлеб.
Када је Григорије ослобођен, замолио је да се сакупе тела пострадалих девојака и да им се пружи достојан хришћански погреб, јер су већ девет дана лежала непокопана. Њихови остаци су сакупљени и часно сахрањени.
После тога Григорије је проповедао Тиридату и народу покајање и веру у Христа. На месту страдања светих мученица подигнута је црква, а њихове свете мошти положене су у њој. Тиридат се молио пред њиховим моштима и, према житију, поново задобио људски лик. Оздравили су и други који су били обузети злим духовима.
Тако је страдање Рипсимије, Гајаније и њихових саподвижница постало један од догађаја који су претходили обраћењу Јерменије у хришћанство. Њихова верност Христу, јача од царских претњи и најстрашнијих мука, остала је сведочанство вере која ни пред смрћу није одступила од Небеског Женика.