СВЕТИ мученици Јован, Саверије, Исакије и Ипатије беху епископи у разним градовима земље Персије. А када незнабожни огњепоклоник Сапор, цар Персијски, стаде приморавати хришћане да се клањају сунцу и огњу, онда ови светитељи сокољаху верне да буду чврсти следбеници Христови, и обраћаху ка Христу незнабожне Персијанце. Они изобличаваху заблуде огњепоклоника убеђујући их да сунце и огањ нису богови већ само творевине, саздане ради прослављења Творца и ради служења људима.
Када глас о њиховом учењу дође до цара Сапора, он посла војнике и своје велможе у оне градове где иви светитељи проповедаху, и нареди да их ухвате. Ухваћени, они без икаквог страха предстадоше цару на суд. Цар их врло строго упита: Зар вам је непознато да ја водим порекло од богова, молим се сунцу и обожавам огањ? А ви? ко сте ви што устајете против мојих наређења, унижавате сунце и ниподаштавате огањ? - Светитељи једногласно исповедише веру у Једнога Бога. Притом говораху: Ради наше користи Бог је наредио да постоје сунце и огањ. А Истинити Бог је Један: Он је створио све и Њему Јединоме приличи поклоњење и слава. - На то цар повика: Који је бог славнији од Ормузда или страшнији од Аримана? И ко се може називати мудрим човеком ако се не клања сунцу?! - Епископ Саверије поново потврди у име свих исповедање вере: Ми не знамо, царе, другога Бога осим Сатворившег небо и земљу, сунце и месец и све видљиво и невидљиво; и верујемо у Сина Његовог, Исуса Назарећанина.
Тада цар нареди да светитеља бију по устима, и то тако бездушно, да му поиспадаше зуби. - Цар на то подругљиво добаци: Дозови Исуса да ти метне зубе! - А када Саверије због тога назва цара безбожником, бичеваше га страховито, па полумртва бацише у тамницу.
После тога мучитељ позва Исакија и упита га с претњом: Јеси ли ти истог мишљења са Саверијем, те треба и твоју крв да пролијем? - Одушевљен тврдим примером и исповедањем вере Саверија, свети Исакије одговори цару: Једномисленост наша, царе, јесте највиша мудрост коју ти не постижеш. - Раздражен чврстином хришћана цар прећаше Исакију да ће му одрезати језик ако продужи говорити таке речи. Затим цар пређе на оптужбе персијских мага против Исакија и затражи од њега објашњење ради чега он подиже храмове хришћанске. На то Исакије одговори: Ако бих то престао радити, како би се име Божије славило и међу незнабошцима?
Тада се цар обрати к угледним грађанима, који се пред тим, видећи свирепост цареву, одрекоше хришћанства. Он их силно грђаше и прећаше им смрћу ако се буду повратили хришћанској вери. Он се кунијаше да док он царује неће трпети у своме царству ниједног хришћанина. Затим нареди отпадницима, који дрхтаху од страха, да Исакија заспу камењем. И сами велможе - вероодступници засуше камењем свога епископа изван града.
После тога сви Персијанци, нарочито знатни грађани и начелници, устадоше против хришћанства. Тако Селевкијски епископ Јован, који тамноваше у тамници при замку Бет-Гасцита, би умртвљен по наређењу начелника Гадиапског. Свештеник пак Гулсале Исак би засут камењем. Исповедник Саверије кроз два дана умре у тамници од нанесених му рана. Када о томе известивши цара он, по злоби својој, не поверова том извештају и нареди да умрломе епископу одрубе главу и донесу му је.
Без обзира на вероодступнике - велможе цара Сапора, уплашене његовом бездушношћу, многи хришћани из мирјана показаше се тврди у вери и по угледу на своје пастире чврсто иђаху на муке за Христа. Тако Азат, евнух намесника Гадиапског, би са другим хришћанима одвучен у идолиште где Персијанци приношаху жртве. Али, од детињства васпитан у хришћанској вери, он заједно са осталим верницима изобличи незнабошце и одби да принесе жртву сунцу, знајући да "незнабошци ђаволима жртвују а не Богу" (1 Кор. 10, 20). Зато их ставише на разне муке. После тога Азат би удављен рукама једног вероодступника. С њим заједно би мучен и убијен Сасаније. Једном хришћанину, по имену Авраму, очи бише ишчупане помоћу усијаних клинаца, од чега он након два дана умре у страшним мукама, не престајући призивати име Христово. А Симеона хришћанина Персијанци закопаше живог у земљу до прсију, па му стрелама изрешеташе део тела што беше над земљом.
За време овог гоњења у земљи Персији засијаше венцима мученичким и многе жене и девојке из хришћанки, такмичећи се са споменутим светим мужевима у љубави према Христу. Тако, девице Текла и Ана и с њима Ваута (Богута), високородна жена, Мамија, Татона, Мама и Нана, и многе друге, које неустрашиво изобличаваху безбожје Персијанаца, бише искасапљене мачевима. Земља, орошена крвљу ових мученица, произведе исцелитељну смокву, као неку врсту осуде гонитељима. А јеретици и манихејци после извесног времена, не подносећи ово чудо којим сама земља речито говораше о истинитости вере исповедница Христових, уништише ову смокву. Но због тога бише кажњени опаком болештином.
Тако и у земљи Персији Господ одгаји многобројни сабор мученика и исповедника, који пострадаше за Господа Христа.