У години 1238. хан Татарски цар Бати удари са огромном војском на Руску земљу, победи руске кнезове и завлада Руском земљом. Много градова би тада разорено, и земља Руска мачем и огњем опустошена.

У то време живљаше благочестиви Михаил, кнез Черњиговски. Он се измлада одликовао врлинским животом; заволевши Христа, служаше Му свим срцем. Из њега зрачаше незлобивост душе; беше кротак, смирен, пун љубави према свима и веома милостив према сиромасима. Свагда угађајући Богу молитвом и постом, те сваковрсним добрим делима украшавајући своју душу, начини је прекрасним обиталиштем Бога, Творца свога. Овај благочестиви кнез имађаше омиљеног бољарина Теодора, који му по свим врлинама беше сличан. Заједно с њим кнез Михаил пострада од нечестивог Батија, положивши душу своју за Христа.

Руски кнезови су плаћали данак цару Батију и одлазили му на поклоњење. У цара Батија бејаше овакав обичај: кад би који од руских кнезова дошао да му се поклони, жреци и врачи татарски проводили су га кроз огањ, а од дарова које би доносио цару бацали су у огањ као жртву идолима. Проводећи кроз огањ, приморавали су га да се поклони сунцу и идолима, па су га после тога пуштали код цара. Многи од руских кнезова, из страха пред царем и да би остали на власти, испуњаваху све то: прохођаху кроз огањ и поклањаху се идолима, те зато добијаху од цара оно што тражаху.

Чувши да су се многи руски кнезови, прелашћени славом овога света, поклонили идолима, благочестиви кнез Михаил силно туговаше због тога. Запаливши се ревношћу за Господа Бога свог, реши да отиде к неправедном и злом цару, да неустрашиво исповеди пред њим Христа и пролије крв своју за Господа. Ову одлуку каза свом верном саветнику, Теодору бољарину. А он, благоразуман и тврд у вери, похвали овакву одлуку свога господара и обећа да га неће напустити до саме смрти, те да ће заједно с њим положити душу своју за Христа.

Кнез Михаил и Теодор бољарин спремише се за пут, па опростивши се са свожима кренуше са молитвом Богу, жудећи за венцем мученичким. Када стигоше до места у коме борављаше безбожни цар Бати, о томе одмах би обавештен цар. Он дозва своје враче и жреце и нареди им да черњиговског кнеза по обичају проведу кроз огањ и приморају да се поклони идолима, па да га после тога изведу пред њега. Дошавши кнезу, врачи и жреци му рекоше: „Зове те велики цар”, и поведоше га. За њим, као за својим господаром, пође и бољарин његов Теодор. Убрзо стигоше до места где беше размештен огањ, а по средини беше пут којим су већ многи пролазили; тим путем жреци хтедоше да проведу и кнеза Михаила. Тада кнез рече: „Не доликује хришћанима да пролазе кроз тај огањ, који незнабошци сматрају за бога, а ја сам хришћанин; стога нећу поћи кроз огањ, нити ћу се поклонити твари, јер се ја поклањам Творцу, Оцу и Сину и Светоме Духу, Једноме Богу у Тројици, Саздатељу неба и земље.”

Чувши ове кнежеве речи, врачи и жреци се напунише стида и гњева, па га оставише и одјурише да известе цара. Цар онда посла кнезу Михаилу једног од својих првих доглавника, по имену Елдега, са оваквом поруком: „Велики цар овако говори теби: зашто се не покораваш мојој наредби и не поклањаш боговима мојим? Ево пред тобом је сада живот и смрт: бирај једно или друго. Ако извршиш моје наређење, те прођеш кроз огањ и поклониш се боговима мојим, ти ћеш не само остати жив, него ћеш и велику милост добити од мене и бићеш потпуни господар у својој кнежевини.”

Саслушавши цареву поруку од Елдеге, свети кнез Михаил се ни најмање не уплаши, већ неустрашиво одговори: „Реци цару: овако говори теби кнез Михаил, слуга Христов: теби је, царе, уручено од Бога царство и слава овога света, и десница Вишњега нас је због грехова наших покорила твојој власти; зато смо ми дужни клањати се теби као цару и указивати поштовање које доликује твоме царском достојанству; али, да се Христа одречемо и твојим боговима поклонимо – то неће бити! Јер они нису богови, већ творевина. А наша пророчка Писма овако говоре: богови, који нису створили небо и земљу, нека пропадну! (Јерем. 10, 11). Шта може бити безумније, него оставити Творца па се клањати творевини?” На то му Елдега рече: „Ако ти, Михаило, останеш упоран и не испуниш цареву вољу, одмах ћеш бити погубљен.” Светитељ одговори: „Ја се не бојим те смрти, помоћу које ћу се удостојити вечнога боравка с Богом. И нашто много говорити? Хришћанин сам, исповедам Творца неба и земље, тврдо у Њега верујем и с радошћу ћу умрети за Њега.”

Увидевши да ни ласкама ни претњама не може приволети кнеза Михаила на извршење цареве воље, Елдега отиде к цару и исприча му све што чу од Михаила. Саслушавши Елдегу, цар побесне од љутине и нареди присутнима да одмах убију кнеза Михаила. Слуге мучитељеве полетеше као пси у лов или као вуци на овцу. У то време свети мученик Христов беше заједно са Теодором; не плашећи се смрти, певаху псалме и мољаху се Богу усрдно. А када угледаше убице који трчаху на њих, стадоше певати: „Мученици Твоји, Господе, многе муке претрпеше, и љубављу Твојом душе сјединише свети.” Када убице стигоше до места где стајаше кнез Михаил, зграбише га као звери за руке и за ноге, простреше га по земљи и немилосрдно бише дуго по целом телу, тако да се земља зали крвљу. А Михаил, трпећи то, ништа не говораше сем ово: „Хришћанин сам!”

Међу слугама царевим беше неки Доман, који је раније био хришћанин, па се одрекао Христа и примио нечестиву веру татарску. Овај одступник, видећи како свети кнез јуначки трпи муке, разјари се, истрже нож свој, дохвати кнеза за главу, одсече је и баци; а глава и даље исповеднички говораше: „Хришћанин сам!”

После тога нечестиви мучитељи приђоше благочестивом Теодору и говораху му: „Испуни царево наређење и поклони се боговима нашим, па ћеш не само остати жив, него ћеш и велике почасти доживети од цара и наследићеш кнежевство свога господара.” Но свети Теодор одговори: „Кнежевство мога господара ја нећу, нити ми требају почасти од вашег цара; желим само да идем ка Христу Богу истим путем којим оде господар мој, свети мученик кнез Михаил, јер и ја, као он, верујем у Јединога Христа, Творца неба и земље, и хоћу да пострадам и умрем за Њега.”

Видећи Теодорову несавитљивост, убице га шчепаше и мучише немилосрдно, као и светог Михаила. Напослетку му одсекоше чесну главу, рекавши: „Ко није хтео да се поклони пресветлом сунцу, тај је недостојан и да гледа на сунце.”

Тако, пострадавши чесно 20. септембра 1246. године, свети мученици Михаил и Теодор предадоше душе своје у руке Господу. Света тела њихова бише бачена псима да их поједу, али она много дана лежаху читава и никим недирнута. Благодат Христова чуваше их неповређена. Поред тога, над телима мученика појављиваше се огњени стуб који је силно блистао, и сваке ноћи виђаху се свеће где горе. Видећи све то, хришћани који се у то време десише тамо узеше тајно чесна тела светих мученика и с чешћу их погребоше.

Ускоро затим зли цар зло сконча у рату са Мађарима и доби удео у паклу, а свети мученици наследише Царство небеско и вечно славе Оца и Сина и Светога Духа. Амин.