СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА КАРПА, ПАПИЛЕ, АГАГОДОРА И АГАТОНИКЕ
Веома је корисно сећати се оних који за Христа страдаше, јер само сећање на њихова мучења може побудити мисао нашу на љубав к Богу и нашој тежњи ка врлини дати као нека крила, да бисмо, ради будуће награде, душом претрпели она иста страдања која они поднеше телом. Таквим страдалцима, који на земљи извршише мученичке подвиге, припадају Карп и Папила, велики стубови и темељи Цркве. Обојица се родише у славном граду Пергаму од благочестивих родитеља и својим врлинским животом обелоданише врлине својих родитеља, јер света грана расте из светог корена, добар плод указује на добро дрво, а чист поток слава је извора. Они обојица даваху телу од хране само најпотребније, одбацујући све излишно и разноврсно; па и најпотребније употребљаваху у тако малој количини да се од анђела разликоваху само телом, пошто по свом великом уздржању изгледаху скоро бестелесни. Када таквим животом постадоше савршени у врлинама, њима би, као достојнима, поверена црквена управа: Карп би постављен за епископа и тајанства вере проповедаше житељима Тијатире, а Папила, кога Карп почаствова ђаконским чином, показиваше ревност, сагласно своме звању, у доличним трудовима.
Слава ове двојице угодника Божјих рашири се по свим околним покрајинама, као што обично и бива са врлином, која се не може сакрити него се увек обелодани. Због тога стаде к њима стицати мноштво људи, који се под утицајем њихове проповеди обраћаху у хришћанство. Разуме се да исконски мрзитељ добра, ђаво, видећи шта се збива, не могаше остати равнодушан. Зато се даде на посао и, када нађе усрдне служитеље својој злоби, нашапта им да свете ревнитеље вере оптуже незнабожном цару Декију. И они оптужише Карпа и Папилу да се не клањају њиховим боговима него их, напротив, проклињу и следују хришћанском учењу.
Цар Декије, чувши то, силно се разгневи и посла у Азију саветника свог Валерија, ревносног многобошца и љутог човека, који уживаше царево потпуно поверење. При томе цар каза Валерију све што му беше познато о Карпу и Папили и даде му пуну власт над њима. Валерије, добивши наређење, хитно крену на пут. Дошавши у место где живљаху свети Карп и Папила, он зажеле да принесе жртве својим боговима. Зато одмах издаде наређење у све крајеве Тијатирске области да сви њени житељи дођу на место жртвоприношења ради поклоњења боговима. Тако овај безбожник не само боловаше од идолођаволије него жељаше да и друге зарази њоме.
Када се сви слегоше на место жртвоприношења, међу њима се не обретоше два хришћанска проповедника, Карп и Папила, јер они на другом месту приношаху истинитоме Богу истиниту жртву, то јест молитву. Не нашавши их на овом скупу, мучитељ нареди да их пронађу. А кад их нађоше и доведоше пред њега, он их гордо упита:
„Зашто се ви не јависте заједно са другима да принесете жртве боговима? Хајде, пред мојим очима исправите своју погрешку, да би се мржња оних који су вас оптужили сручила на њихову главу, а ваша слава тиме постала још већа него пређашња.“
На то светитељи, не бојећи се страха и не иштући славе људске, смело одговорише:
„Не треба, о судијо, да разгневљујемо Бога нашег и да будемо неблагодарни за Његова доброчинства према нама! Та и сама стока би нас изобличила због наше неблагодарности, јер и она зна свога господара, а ми бисмо показали да не знамо свога Створитеља ако бисмо одали поштовање лажним боговима, оставивши истинитог Господа нашег.“
Док они ово говораху, Бог потврди речи њихове следећим знамењем: земља се изненада страховито затресе и сви идоли попадаше и у прах се расуше. Но Валеријева злоба беше силна и непоколебљива. Када је требало да се задиви неисказаној сили Божјој и да се наруга страховитој ништавности лажних богова, он се, напротив, показа још безумнији и неразумнији. Постиђен благородством и кротошћу Божјих људи, уздржа се да их тада подвргне најтежим мукама и нареди да им око врата ставе синџире и да их наге воде по граду. И тако сјајни подвижници, достојни високе части, бише вођени по улицама с бешчашћем; достојни безбројних похвала, бише подвргнути подсмесима и поругама.
Међутим, судија, сматрајући да ће они, претрпевши такво бешчашће, изменити своје чврсто држање, намисли да их придобије благим речима и стаде им говорити:
„Када вас не бих сматрао благоразумнима, ја вам никако не бих давао добар савет, него бих вас, и против ваше воље, мукама приморао на нашу веру. Али пошто ваша благоразумност и племенитост указују на здраво расуђивање о стварима, својствено великим људима, ја и одлучих да вам будем добар саветник. Држим да вам није непознато да се слава и част одају бесмртним боговима од давнина и да тако остаје све до данашњега дана, не само код нас који знамо грчки и римски језик него и код варвара. Јер захваљујући таквом усрђу према боговима, градови се управљају добрим законима, победе се односе над непријатељима и мир се учвршћује. И откуда римски цареви и кнезови дођоше до такве славе да толике народе и градове освојише и све противнике својој власти покорише? Не отуда ли што богове поштоваху и поклањаху им се? Стога одајте и ви њима поштовање. Ако сте речима неуких људи заведени у неразумну и скорашњу хришћанску веру, сада се уразумите и окрените ономе што је боље, те да се и богови смилују на вас, да се наситите многих блага која ми поседујемо и да се од цара удостојите велике милости. Останете ли пак при првобитној непокорности, онда ћете и толика блага изгубити и нас принудити да поступимо с вама крајње немилосрдно.“
Када светитељи чуше ово, подигоше очи к небу, осенише себе крсним знаком и одговорише Валерију:
„Ти се надаш да нас као неке незналице на брзу руку обратиш у своје безбожје. Али знај: пред тобом стоје људи који нису слабићи и малоумници. Ми не сматрамо да је ваша вера достојна поштовања зато што је стародревна, јер све што је стародревно није неизоставно и поштовања достојно. Ето, и злоба је стародревна, али то не значи да је због своје древности достојна поштовања. Треба, дакле, расправљати не о томе да ли је ваша вера древна него о томе да ли је треба примити. Ми смо решили да се удаљимо од ње и да је, уколико је могуће, избацимо из своје средине као ону која припрема страшан огањ паклени свима који је љубе.
Ако хоћеш да познаш истину, размисли и наћи ћеш да богови ваши нису ништа друго до дело руку људских. Они су неми и глуви и не могу донети никакву корист не само другима него ни себи самима.
Истинити Бог је неописив по природи Својој. Њега ум наш постићи не може нити временом измерити, јер нема почетка бићу Свом. Он је створио све што је видљиво и све што је достижно уму нашем. Он је створио човека, увео га у рај и дао му заповест да би се човек навикао да буде послушан Створитељу. Но завишћу ђавола човек паде у непослушност и постаде подложан смрти. Међутим, ђаво се не задовољи таквим падом човековим него похита да и његово потомство одвоји од Бога, како би људи умирали не само телом него и душом. Тако људи, оставивши Бога и одвративши очи своје од светлости правде, западоше у таму идолослужења.
Због тога милосрдни и жалостиви Створитељ, да би избавио човека од ђаволове тираније, сиђе на земљу не одвајајући се од Оца и у свему постаде сличан нама осим у греху. Распет на крсту, Он умре да нас избави од греховног пада. Победивши смрћу Својом нашег непријатеља, ђавола, Он узиђе на небеса и нас призива тамо, учинивши нам успон к Њему лаким.
А ти, о судијо, можеш ли нам ишта слично рећи о својим боговима? И није ли те стид да их називаш боговима? Што се пак тиче ваших богатстава и почасти код цара, које ви називате својим благом, ми их ниушта не сматрамо, јер сву наду нашу полажемо у Бога, за кога смо чврсто решени да пострадамо и умремо.“
Чувши то, Валерије се страховито разгневи и разбесни, збаци са себе лицемерну кротост и испољи своју унутрашњу свирепост. Нареди да оптужитељи најпре опљачкају имање мученика, а да затим мученици буду привезани за коње и тако одведени у Сард. Коње, са мученицима привезаним за њих, тераху врло брзо и без одмора, да би за један дан стигли из Тијатире у Сард. За храбре страдалце то беше тежак пут, јер они не беху у стању да трче брзо као коњи, па их насилно вуцијаху, те се удараху о земљу и трпљаху силне муке.
За њима иђаше и слуга светих мученика, блажени Агатодор, састрадавајући и сапатећи са својим господарима. А кад стигоше у Сард, они се не одморише после тешког пута, него највећи део те ноћи проведоше у молитвама и божанственом певању. Када пак мало заспаше, анђели Божји их у виђењу утешаваху и укрепљаваху за трпљење. Пробудивши се, они испричаше један другоме шта видеше и веома се радоваху, благодарећи Бога што их утеши у тузи и обећа им помоћ у мукама. Ватрено жељаху да пострадају за Христа.
Валерије допутова у Сард с надом да ће страдалце, после толиких мука претрпљених на путу, лакше приволети на своје безбожје. Безаконик не знађаше да се светитељи још више укрепише за подвиг благодаћу Божјом, даном им у виђењу. А када Валерије угледа да су им лица светлија него раније, да су духом крепки и срцем неустрашиви, изгуби наду да ће их мучењем победити, па поново прибеже лукавству, желећи да их благим речима и разним ласкама преласти и одврати од вере у Христа.
Призор беше овакав: лисица се бори с лавовима, али ништа не успева својим лукавством, јер не може да победи оне које укрепљује помоћ Свевишњега. Када Валерије увиде да тиме ништа не постиже, поступи овако: Карпа и Папилу, људе тврде и одабране, даде под стражу, а дивнога Агатодора, слугу светих мученика, који и сам беше савршен мученик и својом љубављу њихов пријатељ и сапатник, простре на земљу и нареди да га без милости бију воловским жилама.
И надметаху се судија и мученик: судија хоћаше да победи мученика задајући му мноштво рана, а мученик с таквом радошћу примаше ударце да је изгледало као да се боји да се не уморе они што га бију и тако престану са бијењем. Из мученика, страшно и дуго бијеног, тецијаху потоци крви као из неког извора, отпадаше му месо, провиђаше му се унутрашњост, а удови му се ишчашиваху. Бол у сјајноме мужу морао је заиста бити велики. Међутим, он тако јуначки подношаше толике муке као да уопште не осећа бол. Ћутке трпљаше тешке ране, а сама помисао да страда за Христа беше му довољна утеха усред страховитих страдања.
Када сустаде Валерије, сустадоше и они што бију, а Агатодору мучења увећаваху радост. Христос, гледајући с неба на његов подвиг и спремајући му награду, виде сјајно трпљење слуге Свога и позва га к себи да се одмори после толиких трудова. И он тог часа предаде дух свој у руке Господа свог, оставивши своје мртво тело мучитељима. По наређењу Валеријевом, тело мучениково би остављено неукопано, на поједење зверима и птицама. Али када наступи ноћ, неки од верних узеше тело светог мученика и тајно га погребоше.
После тога Валерије позва свете мученике Карпа и Папилу и рече им:
„Безумни слуга ваш прими смрт достојну својих дела, јер не хте да принесе жртву бесмртним боговима. А ви, мудри људи, зашто не изаберете оно што је за вас корисно, него хоћете да будете слични човеку заиста несрећном, који безумно претпоставља насилну смрт животу и радости?“
Чувши то, светитељи укорише Валерија и назваше га безумним. Похвалише јуначку смрт светог Агатодора и рекоше да и сами усрдно желе такву смрт за Христа.
Тада мучитељ, разбесневши се, нареди да Карпа и Папилу опет привежу за коње и брзо их гоне пред њим из Сарда у Пергам. И опет светитељи, гоњени путем и вучени, трпљаху велике муке и страдања. Сваки од њих говораше са Давидом: „Ради речи уста Твојих држим се путова оштрих“ (Пс. 16, 4).
Ноћу се њиховим боловима од рана придружише тесни окови и сурова тамница. Но свети мученици, после тешког пута, проведоше сву ноћ у молитвеном бдењу, узносећи молитве Богу. И Господ благоизволе поново да их посети: јави им се анђео Господњи, исцели их од рана и срца им испуни Божанском радошћу, укрепљујући их за већи подвиг.
Када свану, мучитељ, мислећи да мученици после јучерашњег пута не могу уопште стајати на ногама и ходити, нареди да их доведу пред њега како би видео њихове патње. Но угледавши их здраве и чиле, светлих и радосних лица и како брзо ходе, он, сам пун злодуха, приписа то њиховим мађијама и зато им приреди још већа страдања: окова свете мученике у тешке окове и потера их на још даљи пут.
За време тог путовања он на једном месту принесе жртву идолима, седе на судишту, па дозва к себи Карпа и стаде му пријатељски говорити, као да га истински сажаљева:
„Ето, богови, имајући сажаљења према твојој старости, помогоше ти да толики пут пређеш без муке. Зашто си онда незахвалан својим добротворима, подвргавајући их руглу? Послушај мој добронамерни савет: хајдемо заједно к боговима, јер ја поштујем твоју старост, сажаљевам те и плачем због невоље у којој си, као да сам и сам у њој. Но шта да радим? Ти знаш да си ме силно увредио и ја више не могу да подносим. Зато, ако сада не послушаш мој добри савет, ја то отрпети нећу, не зато што ме омаловажаваш него због богова.“
На то свети Карп одговори:
„Твој савет, који од светлости води у таму и од живота у смрт, нико не може назвати добрим, већ варком и замком. А ако поштујеш моју старост, зашто онда не верујеш мени када те очински саветујем? Јер ја више жалим твоју погибао него ти моје патње и веома тугујем због твоје невоље, јер си сву наду положио на бесмислице и поштујеш такве богове који те не могу избавити од вечних мука. Та они су бездахни, руком људском саздани и не могу се уистину назвати боговима, јер су идоли ништавни и непотребни.“
Валерије, не могући више да слуша срамоћење својих богова, нареди џелатима да узму светог Карпа, свуку хаљине с њега, обесе га и љуто бију трновим прућем. Док тако бијаху светитеља, цело му се тело претвори у рану, а месо му отпадаше и одлеташе у ваздух. Али мучитељу и то беше мало, па дозва друге џелате. Једни Карпу свећама паљаху ребра, а други му ране сољу посипаху. Земља се крвљу светитељевом натапаше, жиле му се кидаху и изазиваху тешке патње. Но мученик се, уколико га јаче мучаху, утолико снажније утврђиваше у љубави Божјој и трпљењу.
Висећи тако, он се усред мука осмехну, а кнез га упита:
„Зашто се, Карпе, осмехну?“
Свети Карп одговори:
„Зато што видех благодат Христа мога, дану ми.“
Јер светитељ виде небеса отворена, Господа где седи на престолу и Херувиме и Серафиме око Њега.
Тако Господ утеши слугу Свога у мукама и благодат Божја надјача све његове болове. Светитељ заборави на страшне болове и тешке муке које јуначки трпљаше. Свети Карп би мучен све док се џелати не уморише. После тога бацише га у тамницу, а он благодараше Бога што га удостоји да страда за Њега.
Затим Валерије изведе преда се светог Папилу и стаде га испитивати као да га први пут види:
„Каквог си порекла, одакле си и каквог си занимања?“
„Теби је већ познато“, одговори светитељ, „да сам рођен од високородних родитеља у граду Пергаму. По занимању сам лекар, али моје лекарство не зависи од биља што расте на земљи, него ми се даје одозго, од Бога. То лекарство лечи не само тело него исцељује и душевне бољке.“
На то судија рече:
„Лекарске вештине не може бити без изучавања онога што су написали Гален и Хипократ, којима је знање лекарства дато од богова.“
Папила одговори:
„Гален, Хипократ и њихови ученици могу излечити болесника само када Христос мој, по неисказаном милосрђу Свом, благоволи да му подари Своје лекарство. Без тога је лекарско знање узалудно, а искуство у лекарском звању некорисно. А они које ти називаш боговима, како се могу побринути о ма чијем здрављу када ни сами себи не могу ни у чему помоћи? Ако хоћеш да дознаш истину, пробај на делу. Ето, видиш да је онај што поред тебе седи слеп на једно око. Нека му твоји богови даду да прогледа, па после тога немам шта да приговорим.“
Валерије на то рече:
„Може ли постојати неко ко би га исцелио?“
Светитељ одговори:
„Не само ту болест него и све друге неизлечиве болести лако ће исцелити онај који призове Христа, Исцелитеља свих болести.“
Валерије рече:
„Хајде онда да видимо то о чему говориш. Ако имаш силу, учини пред нама да овај прогледа на слепо око.“
Папила одговори:
„Нећу то да учиним овог часа. Бојим се да не почнеш да приписујеш то чудо својим бесима. Нека најпре ваши врачеви и лекари призову ма кога од својих богова, па ћу после тога и ја показати силу Христа мога.“
Тада Валерије сазва своје жреце и нареди им да призову богове како би исцелили слепо око његовог саветника. Жреци стадоше вапити ништавним боговима својим, дозивајући сваки свога бога: један Аполона, други Асклипија, трећи Зевса, четврти Хермеса. И збиваше се ствар достојна смеха: цео дан се мољаху онима који им не могаху пружити никакву помоћ, викаху ка глувима, жртве приношаху бездахнима и, пошто сами беху ослепљене душе, не добијаху оно што искаху, нити беху у стању да врате вид једном телесном оку.
А шта ради слуга Христов? Он подиже к небу телесне и душевне очи и призва милосрдног Господа. Затим руком својом додирну слепо око, осени га крсним знаком и човек тог часа прогледа. И то прогледа не само телесним оком него и очима душе, јер се Божанска светлост косну срца његова. Пробудивши се као из сна, он познаде немоћ ништавних богова и увиде силу Јединога Бога, Исуса Христа, Светлости истините која обасјава свакога човека који долази на свет (Јн. 1, 9), и поверова у Њега.
И не само тај човек него и мноштво других људи дође тим чудом до познања истине. Јер кога то преславно чудо не задиви и не приведе вери? Сваки који то виде и чу говораше:
„Заиста је велика сила Христова и Он је истинити Бог!“
Али иако сви слављаху истинитога Бога, безакони Валерије не усхтеде да Га позна, него се са још већим бесом окоми на светог Папилу. Уместо да буде захвалан за такво доброчинство, он нареди да светог мученика привежу за дрво и немилице бију.
Док тако бијаху светог Папилу, он страдаваше, али туговаше због тога што га не стављају на најтеже муке. Валерије пак, видећи да мучениково јунаштво побеђује муке, све се више распаљиваше јарошћу и додаваше мучење мучењу. Испод слабина светог Папиле наложи огањ и нареди да бацају камење на њега. Међутим, мученик подношаше огањ трпељиво, а камење падаше на друго место, као да указује поштовање телу које страда за Христа. Не наносећи светитељу ни најмању повреду, камење се, напротив, враћаше на оне који га бацаху и падаше на њих.
Када се Валерије умори и више не знађаше каквом би мучењу подвргао свете мученике, одлучи да обустави мучење. Сматраше да ће се за неко време ране мученика погоршати и још их страшније болети, те да ће их тако потпуно раслабити за мучења која ће им касније приредити. Међутим, мученици, имајући Христа за свог лекара, ради кога добровољно примаху ране, бише исцељени не само од болова него и од рана и модрица, те на њима не остаде ни трага од повреда. А то је безумног мучитеља уводило у још већи бес: уколико се њихове патње умањиваху, утолико више паћаше Валеријево срце и пламћаше јарошћу као огњем.
Након мало времена мучитељ поново седе на судишту, дишући свирепошћу и гледајући крвнички. Свети мученици стадоше пред њим радосних лица и светлих погледа, као да су на пир позвани. Безаконик хоћаше да их самом својом јарошћу уплаши, али из њиховог неустрашивог срца и одважних уста зачу овакве речи:
„Зашто, о мучитељу, замараш себе и своје слуге, често нас доводећи и одводећи, мучећи нас и не изричући нам последњу пресуду? Надаш ли се да нас одвратиш од Христа и од истине? Пре ћеш нас угледати мртве него што ћемо се покорити твом безбожном наређењу.“
После тога мучитељ нареди да на земљи наместе парчад цигала и гвоздене клинце. На њих ничице положише наге свете мученике и стадоше их вући, жестоко их при томе бијући. Али ни у тим мукама Господ не остави слуге Своје, него им притече у помоћ, надахњујући лица њихова и отклањајући од њих муке. Цигле и гвоздени клинци изненада нестадоше без трага, а светитељи остадоше неповређени. То још више разјари судију, па он нареди да им бријачима режу слабине. Свети мученици све то јуначки трпљаху, славећи Бога.
После тога мучитељ сабра љуте звери и приреди призор на гледалишту. Доведоше мученике и пустише на њих медведицу. Сви мишљаху да ће их она сместа умртвити и растргнути им тела, али она не показа никакву крвожедност. Напротив, као да указује светитељима поштовање, леже крај ногу њихових и грљаше их.
Затим би пуштен лав, који се не само показа кротак као и медведица него се преко њега још чудесније обелодани Божја сила. Ричући, он проговори људским гласом, ружећи гонитеља и његову свирепост. Међутим, они запушише уши своје, све то приписујући мађијама светих мученика.
Судија нареди да мученике баце у јаму пуну негашеног креча. Али узалуд се безумник труђаше да се супротстави Богу, који свуда чуваше слуге Своје неповређенима. Провевши три дана у том кречу, свети мученици изађоше здрави и читави.
Валерије, уколико се више увераваше да светитеље не може победити, утолико више беснијаше гневом на њих. После свега, обу их у гвоздене чизме начичкане гвозденим клинцима, па их натера да трче у њима. Али ни тиме не могаде победити непобедиве војнике Христове.
Затим мучитељ страховито ужари пећ и врже у њу свете мученике. Са њима заједно у пећ уђе и блажена Агатоника, сестра светог Папиле, желећи да узме удела у њиховим подвизима и умре за Христа. Али огњена пећ их не само не опече него се силом Христовом претвори у прохладно место, јер паде велика киша, угаси огањ и охлади пећ. А када светитељи изађоше из пећи неповређени, поново их одведоше у тамницу, у којој они као у цркви певаху Богу.
Мучитељ, не знајући шта да ради и стидећи се што је побеђен, изрече коначну пресуду мученицима: да им се одсеку главе. Вођени заједно са Агатоником на место погубљења, свети мученици се радоваху. Подижући очи своје и руке к небу, мољаху се не само за себе него и за своје убице. Тако завршише свој подвиг, посечени мачем.
Света тела њихова, с поругом бачена и остављена, верни узеше тајно и чесно погребоше, славећи Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом припадају част и поклоњење у векове. Амин.