КАДА безбожна јерес Аријева, раширивши се, изазва велике раздоре у Цркви Христовој, тада настаде гоњење верних хришћана како од стране аријанаца, тако и од стране идолопоклоника.
У то време биваху мржени, мучени, гоњени и убијани сви који исповедаху да је Христос Творац, а не твар, учовечени Бог, а не прост човек. Нарочито се аријанци осилише од онога времена када и сам цар Констанције, син Константина Великог, паде у јерес и на своме двору приближи себи два велика достојанственика, Јевсевија и Филипа, аријанце, који огорчено гоњаху православне и кињаху Цркву Христову.
Ова двојица бише виновници прогонства и смрти светог оца нашег Павла Исповедника, патријарха Цариградског. Пославши га у Јермевију, они наговорише своје једномишљенике да га удаве, што ови и учинише. А на његово место узведоше на патријаршијски престо Македонија. И многе друге исповеднике и учитеље вере они такође погубише на разне начине.
Међу тим ревнитељима вере Христове беху и ова двојица: Маркијан и Мартирије, који својим учењем и списима украшаваху Цркву Христову и, „као две црквене дојке, млеко учења точећи, напојаваху духовна чеда“. Раније, у време поменутог светог исповедника Павла патријарха, Маркијан беше чтец, а Мартирије ипођакон.
Уз то, обојица беху нотарији, који записиваху све патријархове поуке и дела, којима се утврђиваше побожност. Осим тога, и сами они беху велики проповедници речи Божије и поборници Цркве, коју као два штита заштићаваху од јеретичких стрела. Јер им Господ, као верним ученицима Својим, даде уста и премудрост којој се не могаху противити ни одговорити сви противници њихови – аријанци (ср. Лк. 21, 15).
После прогонства и смрти светог исповедника Павла, јересиначалници окренуше свој отров против његових ученика, Маркијана и Мартирија. Но најпре, сакривши своју злоћу у лукавству као искру огња у пепелу, они покушаваху да их вештом обманом одврате од православља и приведу своме зловерју: угодницима Божјим предлагаху много злата, обећаваху им да ће им издејствовати велику цареву благонаклоност, да ће их узвести на архијерејске престоле и учинити власницима огромних имања, само ако пристану уз њихову јерес.
Али угодници Божји презреше све то као ништарије: злато не примише, обећаване им почасти одбацише и лукавству се њиховом насмејаше, више волећи да ради вере приме ругање, срамоћење, муке, па и саму смрт, него да, живећи у јереси, имају богатство, славу и почасти.
Тада јеретици, видећи да ничим не могу ове свете исповеднике придобити за своје зловерје, осудише их на смрт, коју ови светитељи ради Христа више жељаху него живот. А када их ухватише и на место погубљења одведоше, они измолише мало времена за молитву. Уперивши очи к небу и подигавши руке, мољаху се:
„Господе Боже, Ти си невидљиво створио срца наша, Ти знаш сва дела наша, прими у миру душе слугу Твојих, јер нас Тебе ради убијају и сматрају нас као овце које су за клање.“
Пошто се тако помолише, они приклонише под мач свете главе своје и бише посечени од зловерних аријанаца због исповедања Божанства Исуса Христа.
Неки од верних узеше чесне мошти њихове и погребоше их код Меландиске капије у Цариграду. Доцније им свети отац наш Јован Златоуст подиже цркву. У њој се молитвама светих мученика даваху исцељења разним болесницима, у славу Бога, слављеног у Тројици вавек. Амин.