У време римског цара Прова, када над Антиохијом началствоваше неки Атик, звани још и Илиодор, једном Антиохијци светковаху празник у част Аполона Дафниског, и по свом обичају цео тај дан провођаху у приношењу жртава идолима, у пијанству и игри, и у сваковрсним мрским делима. У то време допутоваше у Антиохију из друге земље два непозната човека, Трофим и Саватије, људи побожни, поклоници истинитога Бога. Видевши ослепљеност и погибао тако многих душа, они дубоко уздахнуше, и обраћајући се Богу они се са сузама мољаху говорећи: „Боже, Ти си речју Својом из ничега саздао сав свет, и створио човека по образу Свом! Погледај с неба и ишчупај људе ове из руку противника.”

Када они говораху ову молитву, идолопоклоници познаше да они нису њихове идолопоклоничке вере, ухватише их и одведоше своме властелину и судији Атику Илиодору. Угледавши их, овај нареди да их раздвоје, и да му најпре приведу светог Трофима. И стаде он испитивати га о имену, животу и вери.

Свети Трофим одговори: „Име ми је Трофим; рођен сам од слободних и високородних родитеља; али, павши под власт греха, ја најпре живљах безбожно, док кроз свето крштење не добих истинску слободу и високородност.”Судија га упита: „Које си вере?”

Трофим одговори: „Већ ти рекох, али још ћу ти јасније рећи, чуј: ја сам хришћанин, слуга Христов, и желим да будем жртва Христу.

”Судија упита: „Јеси ли иностранац или римски грађанин?”

А светитељ, који заиста беше туђ, стран свету, одговори да је странац. На то га судија упита: „Јеси ли читао царске наредбе односно хришћана?” Светитељ одговори: „Прочитао сам; но шта су оне за нас? Између вере и демонске обмане постоји таква разлика, као између дана и ноћи.”

Ове речи разгневише мучитеља, и он нареди да светог Трофима нага простру по земљи и бију без милости. И мученик би дуго бијен, да се земља зали његовом крвљу. Затим судија нареди да престану са бијењем, и рече: „Трофиме, принеси боговима жртву! Не урадиш ли то, послаћу те у Фригију мучитељу Дионисију.” A тај Дионисије беше свуда познат по својој свирепости и бешчовечности.

Свети Трофим одговори: „За мене није важно да ли ћеш ме убити ти или неко други, да ли ће ме уморити Илиодор или Дионисије: једна ми смрт предстоји; јер је у вас обојице једна намера: убијати оне који служе истинитоме Богу.”

Судија се још јаче разгневи од ових речи, па нареди да светог мученика обесе на дрво и кидају му тело. И мученика одмах окружише џелати са оштрим оруђима: резаху му тело, и стружући му месо до костију они досезаху до саме изнутрице његове. А он трпећи, тихо и кротко говораше: „Господе, помози слузи Твоме!” Судија пак упита страдалца: „Где је твој Христос, Трофиме?”

Он одговори: „Мој Христос је са свима који Га истински призивају; Он се и од мене не одваја. А очигледан знак Христове присутности са мном јесте то што лако подносим муке које природа људска не би могла подносити да јој сам Бог не помаже.”

После ових мучења свети Трофим би вргнут у тамницу.

Тада би изведен на суд блажени Саватије, и судија му рече: „Не питам те јеси ли хришћанин, него ми прво реци каквога си звања.” Јер за незнабожног судију сама реч „хришћанин” беше тако мрска, да је он није хтео ни чути; као што болестан очима не може да гледа светлост, која је пријатна свима здравима, тако он помраченим очима душе своје не могаше гледати светлост имена Христова; због тога и рече: „Не питам те јеси ли хришћанин”.

Свети Саватије одговори: „Судијо, моје звање, и достојанство, и домовина, и слава, и богатство јесте Христос Син Божји, вазда живи, чијим промислом васиона стоји и управља се.”

Смели одговор мучеников схвативши као увреду, судија се разјари и удари светог мученика по образу, говорећи: „Одговарај на оно што те питају! И пре но што те мукама погубим, приступи боговима и принеси им жртву.”

Међутим, свети Саватије изружи богове њихове, исмеја безумље идолопоклоника, и изобличи њихово безбожје. Зато мучитељ нареди те мученика обесише и гвозденим ноктима стругаше дотле док се голе кости не указаше, јер му отпаде месо и изнутрице му беху покидане. Пошто отпаде цело тело и само кости висијаху, то џелати немаху више шта да муче на мученику. Зато га одвезаше од дрвета, и свети Саватије тог часа предаде душу своју у руке Господу.

Пошто свети Саватије отиде ка Господу, у рукама мучитеља остаде сам блажени Трофим. Атик, изгубивши сваку наду да ће га приволети на идолопоклонство, реши да га пошаље у Фригију мучитељу Дионисију. Он написа Дионисију писмо обавештавајући га о Трофиму, колике је муке поднео и показао се јачи од својих мучитеља, и како он једино Христа обожава, а све богове исмева и низашта не сматра. Пошто написа такво писмо, Атик изведе светог мученика из тамнице, и нареди да му обуку гвоздене чизме, свуда изнутра начичкане оштрим ексерима, и да га тако воде у Фригију. Војници узеше светог мученика и поведоше, приморавајући га да иде упоредо с њима: они јежђаху на коњима, а мученик иђаше пешке у гвозденим чизмама, са ногама испробаданим ексерима, претичући пешке и коњанике и напајајући крвљу својом сав пут. То заиста беше мучан пут који води у живот вечни: сваки нови корак беше мученику нова рана на ногама његовим, а свака нова рана бејаше нови бол и мука. Но сам Господ укрепљаваше слугу Свога на овоме путу, и за сваки корак припремаше му награду.

Тако путујући три дана, војници са светим мучеником стигоше у фригијски град Синад, и тамо војници предадоше Дионисију писмо Илиодорово. Прочитавши писмо, Дионисије нареди да одмах светог Трофима доведу пред њега.

Угледавши мученика, Дионисије га упита: „Јеси ли ти Трофим?”

Мученик одговори: „Ја сам Трофим, а слуга сам Христа истинитога Бога; који верују у Њега, неће се никада постидети. ”Дионисије рече: „Остајеш непокоран, а призиваш ништавног и штетног Христа, због кога многи изгубише главе. Али ако се ти раније ниси хтео одрећи Њега, сада остави наду коју си имао у Њега, па принеси боговима жртву, да би избегао љуте муке и смрт и проживео у миру живот свој. ”Храбри Трофим одговори: „Када бих ја чак и хтео да избегнем смрт, то је немогуће: јер ако ме ти не убијеш, сама моја природа људска мора свакако умрети. Но смрћу ваља стећи живот вечни, који је неизмерно бољи и већи од овог краткотрајног и препуног зала живота; а блага будућег живота не може наше земно око гледати, ни ухо чути, ни срце људско наслутити. Ја сам обузет великом жељом за тим животом, и радујем се слушајући од тебе о смрти којом ми претиш.”

Тада Дионисије, сав дишући бесом, нареди да светога Трофима бију дебелим жилама. А када га бијаху, мучитељ говораше: „Трофиме, само језиком изговори: ’принећу боговима жртву’, па ћеш одмах бити ослобођен мучења. ”А он, не обраћајући никакву пажњу ни на ране ни на речи мучитељеве, ћуташе. Онда слуге, по наређењу мучитеља, помешаше сирће са слачицом, па налише мученику у нос. После тога обесише светога мученика на дрвету, па му резаху слабине правећи му дубоке и дугачке ране, и из ребара његових тецијаху потоци крви. Трпећи то, свети мученик говораше себи: „Многе невоље има праведник, али га од свију избавља Господ” (Пс. 33, 20).Чувши то, Дионисије рече: „Узалуд је твоја нада, Трофиме, и ништавне твоје помисли: јер ко ће с неба доћи к теби и избавити те од ових страдања? Стога ти саветујем: принеси боговима жртву, па ћеш помоћи себи.”

А светитељ, насмејавши се мучитељeвом безумљу, рече: „Никада се одрећи нећу Бога мог истинитог и живог.”

Тада Дионисије с радошћу рече слугама: „Мучите га бездушније!”

И слуге га стадоше мучити страховито. А свети се мученик мољаше: „Погледај с неба, Боже мој, и избави ме од замке безакоња, јер си Ти, Господе, трпљење моје.”

Мучитељ пак нареди да на ране светог мученика лију сирће са сољу, чиме му веома повећа болове. Тада блажени рече судији: „Ти сада само очвршћујеш моје тело, да не иструне од рана које му задајеш.”