ВРЛИНА је огњена и чудесна ствар, у стању да распири жар љубави божанске и да сву душу преради у огањ; она је такође у стању да окрили ум и да га са земље узнесе на небо, и да целог човека начини Богом по благодати. Пошто дакле и овај велики Симеон, о коме је сада реч, свим срцем заволе врлину и као нико други узиђе на славне висине њене, потребно је испричати његове подвиге, његова преимућства по роду и постојбини, и шта све он постиже својим подвижничким знојем и трудом, својим војевањима и борбама за врлину.
Овај свети Симеон роди се у Пафлагонији, у месту званом Галата; родитељи му беху племићи и богати, отац Василије, мајка Теофанија. Још као малишана, родитељи одведоше Симеона у Цариград код својих рођака који онда беху веома виђени на царском двору. Ови га с радошћу примише, и дадоше му учитеља да га учи основним стварима. Паметан и мудар измалена, Симеон се озбиљно даде на учење; није волео дечје игре, избегавао је њихове несташлуке; и тако веома напредовао у наукама. Са узрастом, расла је и његова ревност у учењу. За кратко време он постаде изврстан краснописац, о чему сведоче књиге писане његовом руком. Он такође изучи у знатној мери световну философију и друге науке.
Симеонов стриц, брат његовог оца, видећи да се Симеон одликује лепотом и изузетном отменошћу и да све друге младиће превазилази својим дивним особинама, намераваше да свог братанца спријатељи са ондашњим царевима, Василијем и Константином Порфирогенитима, јер сам беше утицајни дворјанин и великаш. Али сузе Симеонове одбише план његовог стрица: он не жељаше да ступа у везу са властодршцима, да не би изгубио Бога добијајући ништавне ствари. Но на упорно наваљивање стричево, Симеон пристаде да буде спаторокувикулар и члан Сената. И он то постаде. Али изненадна смрт знаменитог стрица пружи му прилику, те он одбеже свет и отиде у чувени Студитски манастир. У манастиру он тражи свог, још од детињства, духовног оца и учитеља, Симеона Богобојажљивог, који такав надимак доби зато што бејаше велики врлином и савршеним бестрашћем - την άκραν άπάθειαν. Нашавши га, он му излаже своју намеру и моли га да га уврсти у монахе. Али отац, искусни познавалац монашког живота и ђаволових замки, саветује му да се стрпи док не стигне у зрелије доба, пошто му је сада четрнаест година.
Млади Симеон послуша свог духовног оца и врати се дому свога стрица. Од тада, огањ божанске љубави, који се од детињства тајио у његовој души, још јаче се разгоре, те се он са крајном ревношћу одаваше молитви и читању. Једнога дана он доби од свог духовног оца књигу светог Марка Подвижника. Отворивши је он прочита ово место: "Ако тражиш користи, марљиво пази на своју савест и чини све што ти она каже, па ћеш наћи тражену корист". - Читајући ове речи, њему се учини као да долазе из Божјих уста, и он се одмах стаде брижљиво бавити својом савешћу. Савест, божанска стихија у људима, саветоваше сваки дан Симеону у његовој духовној загрејаности све корисније и корисније по његову душу ствари и потстицаше га на непрестано узрастање у добру. И он стаде све до поноћи проводити време у молитви и изучавању Светога Писма. Сходно томе он узимаше од хране само најнужније. Иако још у свету, он млада и нежна тела пригрли живот Бестелесних бића. Зато му нису биле потребне многе године да се потпуно одвоји од видљивих ствари и стане созерцавати невидљивости Божје. Јер после мало времена благодат Светог Духа, нашавши његову душу ослобођену од ствари овога света и запаљену љубављу према Творцу, подиже је са земље окриљену жудњом за духовне ствари и узнесе у виђења и откривења Господња.
Наиме, једне ноћи када он беше на молитви и умом очишћеним сједињен са Првобитним Умом, он виде светлост одозго где се изненада лије с неба на њега, светлост чиста и огромна, која осветли све и беше видно као по дану. Обасјан и сам том светлошћу, њему изгледаше да сва кућа са келијом његовом у њој за трен ока ишчезе и нестаде, и он се обрете у ваздуху потпуно заборавивши на своје тело. У том стању, - као што је касније сам говорио и писао својим пријатељима -, огромна радост испуни му биће и топле сузе; и он, запрепашћен необичношћу овог чудесног догађаја и ненавикнут на оваква откривења, непрестано викаше громким гласом: "Господе помилуј!" - чега он постаде свестан када дође себи, а у ово време он уопште није знао да његов глас говори громко и да се његове речи чују напоље. У овој светлости дакле он доби снаге и виде на висини неба један веома сјајан облак, безобличан и неуобличен, и пун неисказане славе Божје. С десне пак стране овог облака он угледа где стоји његов духовни отац Симеон Богобојажљиви и предано се моли према овој божанској светлости. Налазећи се тако у вансебности доста времена, и посматрајући свога духовног оца где стоји с десне стране Божје, он не осећаше да ли је у телу или ван тела, као што касније сам рече и потврди. Дуго затим, пошто се ова светлост најзад мало - помало повуче, он опет виде себе у телу свом и у келији својој, и нађе срце своје препуно неисказане радости и уста своја где громко вичу: "Господе помилуј!" и свега себе заливена сузама, слађим од свакога меда. И од тог тренутка он осети како му тело постаде танано и лако и као духовно; и ово осећање потраја дуго време.
После овог виђења душа се дивног Симеона још јаче распали божанским огњем, и он упорно мољаше свог духовног оца да га постриже. Али старац, као провидац, не хте да га замонаши тада, пошто је сматрао да нежно тело младог Симеона није у стању издржати суровости подвижништва. Након шест година од оног необичног виђења, Симеон намисли да неким послом отпутује у свој завичај, зато оде своме духовном оцу да узме збогом од њега. А чудесни старац чим га виде рече: Чедо, сада је време да промениш, ако хоћеш, и одећу и живот. - Ова реч би као жар за младићево срце, и он упита: А зашто ми то, оче, раније не рече, мени, чеду твоме? Али ево, ја се и сада одричем света и свега што је у њему, само морам извршити један царев налог и отпутовати у мој завичај. Тамо ћу покупити сву своју имовину, и по повратку предати је сву у руке твоје светости, а са њом и себе сама.

После тога млади Симеон отпутова хитно у свој завичај. Пошто беше време Великог поста он се сав предаде борбама за врлину. Како близу куће његових родитеља беше црква, и крај ње једна мала келија, он се настани у њој; и провођаше и дане и ноћи у молитви и у читању Светог Писма и светих књига. Радо је читао и Лествицу светог Јована Лествичника, коју нађе у књижници свога родитеља. Једном он у Лествици прочита ове редове: "Неосетљивост је умртвљење душе и смрт ума пре смрти тела". - У овим речима он нађе лек који је тражио: стога се стаде молити међ гробовима бдећи, и ликове мртваца сликајући у срцу свом; и непрекидно вођаше унутрашњи рат, појачавајући своје постове и своја бдења и бавећи се размишљањем о смрти и о суду.
Једне ноћи када се Симеон мољаше у једном куту цркве крај једног сандука пуног мртвачких костију, а врата цркве беху по обичају затворена, наиђе мноштво демона и нададоше тако страшну пику, да је Симеону изгледало како разваљују врата и траже њега да ухвате. Захваћен великим страхом он подиже руке к небу призивајући отуда Божју помоћ. А када зли дуси видеше њега где сатима тако непокретан стоји на молитви, они се побеђени повукоше. Но руке се Симеону од толиког напора беху тако страховито укочиле, да их је он са великом муком и уз велике болове једва савио и спустио. Затим, видевши да су врата затворена, он би запрепашћен. Од тада он задоби велику храброст против демона, и ниушта не сматраше њихове нападе, уверен да они никакву моћ немају против нас, сем ако нисмо остављени од Бога.
Тако живећи, млади Симеон одбаци сваку животну бригу, и бављаше се само молитвом и читањем. А кад би понекад наишло на њега униније, чамотиња, он би одлазио на гробље, и севши крај неког гроба он би у мислима разговарао са сахрањеним мртвацима; некад би туговао, а некад јаукао и сузе лио. Такве, и сличне ствари радећи, он се довијао да покривало неосетљивости скине са срца свог. Таква беше од почетка борба чудеснога Симеона, такво беше његово војевање још као мирјанина. Благодат Божја тако делаше у њему, да посматрање мртваца упечатљаваше у његовом уму као неку слику насликану на зиду. Не само то, него се и сва осећања његова изменише, те стога он лице сваког човека и сваку дражесну лепоту и свако живо биће гледаше стварно као мртве, као мртваце.
Када дође време да крене натраг у Цариград, Симеон се стаде припремати за пут. А отац га са сузама мољаше да остане код њега. И говораше: Чедо моје, не остављај ме у старости мојој, преклињем те. Ти видиш да се крај дана мојих ближи. Када тело моје будеш спустио у гроб, онда иди путем који си . изабрао. Ти знаш да си ми ти једина потпора старости моје и утеха душе моје; лишити се тебе, то је смрт за мене. - Говорећи то, отац се купаше у сузама. Али син, душом изнад закона наложених природом, претпостављајући Небеског Оца земаљском оцу, одговори: Мени је немогуће, оче, више остати у свету, ни за најкраће време, јер ми не знамо шта ће нам донети сутрашњи дан, и претпоставити ишта служењу Господу, за мене је ризично и опасно.
Рекавши то, он се писмено одрече родитељског наслеђа, узе само оно што је било његово, узјаха коња, и са својим слугама журно крену пут Цариграда, ношен пламеном љубављу према Небеском Оцу. После путовања од осам дана он стиже у Цариград, и оде право к своме божанском старцу, паде пред ноге његове као пред ноге самога Господа Христа, и предаде му сву своју имовину. Видећи његову дубоку смиреност и веру, старац одмах ослободи свога ученика земаљских брига раздавши сиромасима сву његову имовину. Онда га одведе у манастир, предвиђајући, као провидац, искушења која су га имала снаћи због свог искушеника. Давши манастиру две литре злата, старац га приведе игуману Петру, а игуман га опет повери овом изврсном духовном оцу - Симеону Богобојажљивом.
Примивши од игумана новог искушеника, преподобни старац му одреди да станује испод степеница у једној малој и уској као гроб келијици. Ту се млади Симеон предаде вишим трудовима у вежбању врлина под руководством искусног старца, који га упућиваше у правила ове уметности. И рече му мудри наставник: Чедо, ако хоћеш да се спасеш и избегнеш замке Нечастивога, ради на себи, не разговарај за време богослужења, не ходај од келије до келије, него буди туђ и стидљив према целоме свету, размишљајући о својим гресима и њиховим вечним казнама; чувај ум свој да не лута тамо-амо. Будеш ли се држао тога, обрешћеш велику корист.

Симеон саслуша ове речи као да долазе из Божјих уста, и држаше их се неотступно. А његов духовни отац руководилац, желећи да му осигура најлепше венце, налагаше му да врши најнижа послушања. Симеон пак, једном засвагда потчинивши себе старцу, беше готов да са радошћу и усрдношћу послуша старца, ако би му овај наредио да се баци у усијану пећ или у дубину морску. Извршујући послушања најниже врсте и замарајући се много, он не занемариваше ни поетове ни бдења, него знајући колика је корист од њих, он их свом снагом упражњаваше. Међутим старац, да би сломио његову вољу, често му нарећиваше да чини супротне ствари: примораваше га да једе и да спава. То силно жалошћаше Симеона, али он ипак подношаше те разноврсне вежбе, јер у својој божанској мудрости старац га час навођаше да искуси понижења и замор, час да доживи почаст и одмор, те му тако с обе стране осигураваше награду супротећи се његовој вољи.
Враг, видећи Симеона где се брзо попео на толику висину врлина, шкргуташе зубима против њега и покушаваше на све могуће начине да га искуша. Али огњени стуб молитве старчеве бејаше Симеону моћна заштита. Да би се обелоданило како је сила ђаволова зла потпуно немоћна, ђаволу би допуштено да нешто мало нападне слабост Симеонову. И враг то учини за време Симеонова спавања: приступи Симеону у сну, убаци му чамотињу у душу, помрачење у главу и изазва тромост у целом телу, тако да Симеон мишљаше да је од ногу до главе обучен у неку тешку врећу, те не могаше ни стајати, ни главу помаћи, ни уста отворити или чути појање у цркви. Знајући да је то напад врага, наш јунак му противстаде трпљивошћу и оружјем духа: не промени место где је обично стајао за време богослужења, нити уопште попусти у молитви. Не могући подносити трпељивост и велики отпор Симеонов, побеђени враг побеже из борбе на овај начин: једном у почетку јутрења Симеон стојећи осети како се она врећа повлачи од ногу и мало-помало пење ка глави, док се најзад сва не изгуби у ваздуху као неки густ облак у вихору, и светитељ се осети лак, танан и сав духован. Препун неисказане радости, он узвикну тада с Давидом: Ти скиде с мене врећу, Господе, и опаса ме весељем (Пс. 30, 11). И од тада, ојачан Богом, он више никад не сеђаше за време богослужења, него угледајући се на свога учитеља он стајаше за све време.
Пошто демон чамотиње би тако побеђен, Симеона стадоше нападати ноћу демони страха: када се молио, они потресаху његову келију, прављаху буку, навођаху страшилна привиђења; а када је одлазио на спавање, они се појављиваху као црнци, сипајући на њега огањ из својих очију и уста и дувајући му жар у лице, и у исто време испуњујући собом сву келију; понекад се они појављиваху са пламеним оружјем урлајући бојне покличе и запаљујући земљу где је лежао и зидове. И док они тако чињаху своје, он је при сваком њиховом нападу устајао на молитву, нашто су се они увек давали у бекство.
Затим демони прибегоше другој врсти борбе против Симеона, и то они најсиловитији међу њима - демони блуда, који не знају за одмор. Они почеше сваке ноћи два или три пута нападати Симеона помоћу својих сањарија, да би макар ранили срце његово слашћу телесне пожуде. Али Симеон беше добио од Бога такву благодат, да и у сну беше сав будан, или боље рећи, он им онда боље одолеваше него на јави.
Побеђени и на овоме попришту, демони се не усуђују више да нападају Симеона на овај начин. Али, луди од беса, они се лаћају оружја зависти: наоружавају њоме и дижу против Симеона оне најнемарније међу братијом, па чак и игумана Петра. Међутим, храбри борац Христов, обучен у оклоп и шлем Светога Духа, не објашњава се са својим клеветницима, избегава све не мрзећи никога, и као чедо Христово савршених осећања он хита да се одмори у духовном загрљају свога духовног божанског оца, њему исповеда помисли своје, открива му сву душу; и од њега се, сав наоружан, враћа у борбу против демона. За време богослужења он стоји као стуб, не тумарајући очима; сваки дан лије потоке суза, ни најмање се не обазирући на присутне. Међу монасима који то виде, једни се радују хвалећи Бога, - то су они најпобожнији; други пак не могу да га поднесу, јер у њему виде осуду своје немарности. Овим монасима из манастира придружују се неки мирјани из света: сви они желе да омету Симеона у његовом врлинском живљењу, са циљем: или да га расхладе у побожности и одвоје од његовог духовног оца, и тако изједначе са собом по животу, или да га из манастира отерају у свет, кога се он свим бићем био одрекао. У том смеру они употребљавају све: и ласкања и претње, и похвале и покуде, и клевете и обећања, еда би поколебали победитеља демона и остварили своју намеру.
Како се према свему томе односи храбри и мудри борац Христов? Потпуно равнодушно: њега нити ласкања заслепљују нити претње заплашују, нити похвале опсењују, нити покуде онерасположују, нити клевете разгневљују, нити обећања примамљују. При томе, њему је од огромне користи његов божанствени духовни отац. Својим богомудрим саветима он му силно ојачава, соколи и челичи душу, те је он непоколебљиво истрајан у својим духовним борбама. Дивни старац говорио је своме духовном сину: "Чедо моје, јуначки подноси искушења која ти демони приређују. То је проверавање наших врлина. Јер, знај добро, узалуд нам је јуначки се мучити у борбама за врлине, постити, бдети, и упражњавати сваку другу врсту подвига, све нам је то узалуд, ако се не боримо да душу своју начинимо безазленом, простом, нерадозналом, смиреном, кротком, благом. Јер једино у таквој души шири се, дише и обитава, као у неком врло пријатном обиталишту, благодат Светога Духа; нема другог начина видети је или примити је".

На ове речи премудри Симеон, у својој пламеној жељи да прими благодат Светога Духа, пада ничице и грли свете ноге старцу, молећи га свесрдно и преклињући да га молитвама својим удостоји примити ову благодат, а не да је он очекује од својих сопствених дела и трудова. Дирнут овим, жалостиви отац говори своме ученику који лежи ничице: "Устани, чедо, и ја сам човек; али, уздајући се у човекољубље Божје, кажем ти, да ће ти Бог дати двоструко већу благодат него мени". - Ова реч запањи Симеона, но он је прими са вером, без икаквог двоумљења, и устаде очију пуних суза. Старац га загрли и отпусти с миром; а беше тада око девет сати увече.
Но тек што се Симеон врати у своју келију, изненада сину светлост с неба, обасја га као муња, и проникавши му ум - περιδραξάρ-ενον τοΰ νου αύτοΰ περιδραξάρ-ενον τοΰ νου αύτοΰ - и захвативши га целог, испуни га неке преслатке радости. Ово још више окрили душу његову према љубави Божјој, и он запаљена духа и скрушена срца припаде Богу са исповешћу и захвалношћу; и док он тако ничице лежаше и плакаше, гле, он виде у духу- νοερως -где га један лучезарни облак покри целога, и сав беше за његову душу радост и сладост и испуњаваше је благодаћу Божјом, сводећи нинашта земљану јакост телесног умовања.
Од тада христочежњиви Симеон увећа своју веру у свог духовног оца и своју жеђ за напредовањем. То виђење учини те му срце постаде извор непресушног умилења. Одонда му би дата таква реч мудрости и знања, да се сви чуђаху и питаху: Откуда овоме таква мудрост и знање? - Поред тога, сви беху запањени његовим смирењем и постојаним умилењем; јер његово жестоко подвизавање учини те он брзо узиће на такву висину, да надвиси чак и оне који беху године и године провели у подвизима врлине.
Међутим опадачи, гледајући Симеоново напредовање у врлинама и у вери према духовном оцу, не прође много времена а они отидоше игуману, и веома распирише жар гњева његова на Симеона. И он призва к себи благородног Симеона, и покуша нешто обећањима а нешто претњама да га одвоји од његовог учитеља и привуче себи. Јер игуман, заборавивши на своју дужност, беше суревњив на узвишеног старца. Али када виде Симеонову чврсту одлучност и непоколебљиву веру према старцу он, побеђен силином и мудрошћу Симеонових речи, одмах издаде наређење, и блажени Симеон би истеран из манастира.
Видећи завист игумана и осталих, велики духовни отац Симеон Богобојажљиви узе свога ученика, одведе га игуману оближњег манастира светог Маманта, знаменитом Антонију, чувеном по врлинама, и повери му Симеона као ризницу добара. Али нечастиви не хте мировати, него и тада подиже противу христочежњивог Симеона његовог оца по телу и неке чланове Сената: они рађаху да Симеона врате у свет. Но храбри јунак Христов остаде чврст и непоколебљив, сав горећи љубављу према Богу. Тада он упути своме оцу по телу речи које је требало да овај упути своме сину: поручујући му и саветујући му да ништа не треба претпоставити љубави Христовој.
Међутим духовни отац, као добри пастир, често посећиваше свога ученика. И видећи га како сав гори божанском љубављу и сагорева од жеље за светом ризом, он га постриже и обуче у одећу радости. Од тада Симеон, пламено жудећи за врлином, даде се на још веће подвиге од пређашњих. Највише се посвећује молитви, безмолвију = ήόυχία - побожном тиховању, и изучавању Светога Писма; и сједињује се са Богом савршеније у светлости созерцања - έν φωτί νεωρίας за кога је живео и пре свога посвећења и који га је обасјавао још од колевке.

Ево свакодневни начин живота овог човека крајње чистоте: причешћивао се сваки дан животворног Тела и скупоцене Крви Господа Христа, и јео једиво зеље и семење; тако је радио целе седмице; недељом пак и празником, пошто би се причестио, он је са осталом братијом обедовао у трапези, оборених очију и увек пун умилења. Затим је одлазио у своју келију, закључавао врата, и стајао на молитви. После тога је читао мало, па се онда кратко одмарао легнувши на земљу; јер он није имао ни кревета ни покривача нити икакву другу угодност за тело; сва његова постеља беше - асура, прекривена овчијом кожом. Али ни ту постељу он није користио сваке ноћи: јер недељом и о већим празницима његова га келија није видела да спава; од вечера до јутра он је проводио у бдењу, и чим би грануло сунце он би опет стао на молитву, купајући се у врелим сузама. Јер он ништа није претпостављао разговору са Богом. Он се такође много старао да ниједна празна реч не изађе из уста његових, јер је добро знао да прекршај једне заповести Христове, чак и најмање наизглед, претставља не малу опасност за душу у оном свету. Свакога дана он је огњене душе проходио заповести Христове: сав пажња, сав испуњен топлином Духа Светога он је ревносно правио у души својој саће врлина и пунио га медом врлина. Окупан сузама, и сав као пламен од молитве, он је читао катизме, затим Свето Писмо и Житија светих. После тога лаћао се ручног рада: преписивао свештене књиге. На звук клепала, одмах је одлазио у цркву, и пажљиво пратио богослужење; за време свете литургије он је са сузама, сав горећи божанским огњем, приступао Светим Тајнама и причешћивао се. По завршетку свете литургије он се враћао у своју келију, и прихватао се свог мршавог оброка. Затим се молио и изучавао Свето Писмо, све тако до поноћи; онда би прилегао да се мало одмори; и у један сат после поноћи он је на звук клепала устајао и одлазио на јутарње славословљење Бога са осталом братијом. По завршетку јутарњег богослужења он се враћјао у своју келију, и опет предавао својим светим подвизима. - Такав је био ток подвижничких борби чудеснога Симеона преко целог дана и ноћи.
За време Свете Четрдесетнице, он ништа није јео у току сваке седмице, сем суботом и недељом. У ова два дана он је одлазио за општу трапезу, и јео нешто семења и куваног зеља. Никада није спавао лежеђи, но када би осетио велики замор своје природе, он би наслонио главу на руке, и тако седећи отспавао највише један сат. - Такви беху уводни и средишњи подвизи блаженог Симеона.
Након две године христочежњиви Симеон постиже толико духовно савршенство и благодат Светога Духа толико га просвети и обогомудри, да он стаде произносити дивне говоре у цркви. А његов духовни отац, видећи да је Симеон достигао "у човека савршена, у меру раста висине Христове" (Еф. 4, 13), мудро смисли да га рукоположи за јереја, те тако свећу постави на светњак, да би светлила свима у Цркви Христовој. Но утом убрзо умре игуман манастира светог Маманта. Патријарх Никола Хрисоверг и братија манастирска изабраше блаженог Симеона за игумана. И он би рукоположен за јереја и постављен за игумана. Али не без похвалног одупирања са његове стране: смирени Симеон са плачем одбијаше и свештенички чин и игуманство, искрено сматрајући себе недостојним и једнога и другога. За време пак рукоположења, када Симеон клечаше и архијереј читаше молитву над његовом главом, христољубиви Симеон виде где Дух Свети као огромна светлост, проста и безоблична, сиђе на њега и покри његову свештену главу. Ту исту светлост он је виђао сваке свете литургије, у току четрдесет осам година свога свештениковања, где силази на жртву коју он приноси Богу. О томе је он сам говорио и писао, приписујући то, из појмљиве свештене смерности, неком другом лицу.
Стога, често пута питан какав треба да је свештеник, он је скрушено и са сузама одговарао: "Авај мени, браћо! што ме питате о томе! Страшна је то ствар, страшна чак и мислити. Ја ни у ком погледу нисам достојан бити свештеник, када мислим на страхоту свештеничког звања. Но, иако сам несумњиво ништаван, ипак знам какав треба да је свештеник: он треба да је прво чист, не само телом него много већма душом. Али то није доста: он треба да је без икакве сенке греха - πάόης αμαρτίας αμέτοχος- смирен по понашању, скрушен по срцу. Када служи пред светим престолом, он треба умом - νοερώς - да гледа Бога а чулима - αισθητώς - предложене Дарове, и треба у срцу свом да има Онога који је нема сумње невидљиво присутан у Даровима, да би са поуздањем могао узносити своје молитве и као пријатељ са пријатељем разговарати са Богом и Оцем и беспрекорно говорити: "Оче наш који си на небу"..., као онај који има у себи, помоћу Духа Светог што обитава у Њему, истинитог Бога, Сина Божјег по природи".
Говорећи то са много суза, светитељ је молио свакога од присутних да не желе ово звање недостојни, нити да журе са примањем ове узвишене тајне, страшне и Анђелима, пре но што стекну потребно савршенство помоћу многих напорних подвига, него да се сваки дан сресрдно труде да извршују заповести Христове, да се сваки час кају за своје грехе: јер ми, као људи, грешимо не само телом него и умом и невидљивим мислима душе наше. Стога, на такав начин, скрушена духа треба да приносимо сваки дан жртву Богу за себе и за ближње, молитве, сузе и молбе, што и јесте наш тајанствени принос, који је мио Богу и који Он прима у Свој свети и наднебесни и мислени жртвеник, и узвраћа нам за њега благодат Светога Духа.
Тако је светитељ одговарао, и такве савете давао онима који су га питали. А кад је служио свету литургију, свети Симеон је сав блистао, и његово лице добијало је изглед анђелски, те човек није могао да право гледа у лице његово због блистања које се лило из њега, као што није у стању да гледа у сунце.

Благодат Светога Духа, сва разливена по целом телу његовом, целог га преображаваше у огањ, те он беше скоро неприступан за људске очи у време свете литургије. Симеон Ефески, ученик светитељев, казиваше ово за свог светог учитеља: "Једном када служах са њим свету литургију, очи мога духа се отворише и ја га видех обучена у патријарашки омофор и одежде, и погружена у тајне Божије". - А Мелетије, постриженик светог Симеона, тврђаше ово за њега: "Ми смо често виђали где га светли облак обавија док он стоји у олтару, у време светог Приноса".
Као игуман, преподобни Симеон обнови из темеља све манастирске зграде, сем цркве, пошто беху дотрајале. А црква, сазидана још од цара Маврикија, била је у исто време и гробница у којој су сахрањивани многи. Преподобни очисти и њу од мртвачких костура, патоса је дивним мермером, украси је светим иконама и снабде многим другим свештеним предметима.
Пошто обнови цео манастир, преподобни Симеон приону на духовну обнову својих ученика: учаше их монашком животу, тој уметности над уметностима и науци над наукама - την τέχνην τών τεχνών και την έπιότήμην των. Учаше их нешто својим речима, но много више својим делима, одушевљавајући их својим. примером на вршење заповести Божјих. Он установи заједничку трпезу за себе и своје ученике: кувано зеље и сочива; ученици јеђаху досита, а он се често уздржаваше, и задовољаваше се са нешто некуваног зеља и мало воде. Радећи тако, и учећи на такав начин своје ученике, у њему се помоћу прекомерног смирења умножаваше небески дар умилења. То умилење му целог живота беше храна и пиће. Ради тога он беше одредио себи да три пута на дан посвећује себе томе подвигу, узору после јутрења, у време свете литургије, и увече после повечерја. У та три часа он издвојен стајаше на молитви и мољаше се Богу са сузама.
Такво беше у тајности свакодневно подвизавање нашег јунака. Једне ноћи када он узношаше своје молитве Господу, гле, један облак светлости сишавши с неба кроз отшкринути кров куће стаде на његову чесну главу, и покриваше га целог неколико часова, испуњавајући га неком топлом и неисказаном радошћу, миљем и раздраганошћу. Тада он чу један тајанствени глас који га учаше чудним и сакривеним тајнама. Стога и када ова светлост ишчезе, он нађе срце своје у мудрости Божјој како лије из себе потоке благодати Божје. Од тада он не припадаше више себи, него благодат Божја овладавши целим његовим бнћем начини од његова језика перо брзописно, а од његовог ума - извор мудрости Божје = πηγην σοφίας θεοΰ. Стога он учаше и говораше о Богу као љубљени ученик Христов, свети Јован Богослов, и читаве ноћи посвећиваше богословљу. И писаше некад поуке, некад тумачење Светога Писма, некад божанствене химне, некад писма појединим ученицима. Притом, он потпуно победи сан, и глад, и жеђ, и друге телесне неопходности. Иако је бдео по читаву ноћ, он није осећао ни замор, ни глад, ни жеђ. Међутим, при свем том добровољном злопаћењу, он је, благодарећи благодати небеској, био здрав телом, и у лицу румен и свеж, и ведар као анђео.
Због свега тога свети Симеон постаде чувен код свију, и његово се стадо увећаваше, али не без тешкоћа и искушења. Да споменемо само једно такво искушење. Једнога дана после јутрења, када светитељ даваше поуке монасима, саветујући, осуђујући, претећи, изненада око тридесет монаха раздреше хаљине своје, као некада Ана и Кајафа (Мт. 26, 65), и стадоше силно викати на светитеља. А он стајаше непомичан на свом месту, осмехујући се и озбиљан, погледа уперена на побуњенике. У тренутку пак када они са страховитом грајом полетеше на њега, они бише спречени вишњом силом да му приђу: јер благодат која обитаваше у Симеону задржаваше их подаље од њега и одгураваше их. Не знајући шта да раде, они трком изиђоше из цркве, сломише пријеворнице на капији манастирској, па као вансебни одјурише пут патријаршије. Блажени остаде сам са монасима побожног живота. Дотрчавши пред патријаршију, побуњеници стадоше грајати. Патријарх Синесије их позва к себи, испита их, и саслуша њихове бесмислене клевете против светитеља. Сутрадан патријарх позва код себе светитеља. Овај дође озбиљан и ведар, н изложи патријарху цео догађај. Патријарх би запрепашћен безумљем побуњеника и, пун праведнога гњева, осуди их све на прогонство. Али пастир добри, угледајући се на архипастира Христа, паде пред ноге патријарху, и са сузама га моли да им опрости. Патријарх једва пристаде на светитељеву молбу, повуче своју одлуку о прогонству, али не пристаде на њихов повратак у манастир, и они се разиђоше на разне стране,

Вративши се у манастир, добри пастир неутешно туговаше и сузе проливаше за изгубљеним овцама. Желећи да их опет све приведе Богу, он се распита и сазнаде где се који од њих налази. И свима шиљаше намирнице за живот, и трућаше се много да омекша тврдоћу срца њихова. Поред тога, он сам смерно обилажаше свакога од њих посебно, молећи их да се врате и да му опросте, као да их је он увредио а не они њега. Његова љубав и речи коснуше се њиховог срца, те се они сви вратише у манастир.
Такав беше Симеон, такав беше живот који он вођаше, такво беше увек његово упражњавање врлине. Живот његов у исти мах и врло делатан и врло созерцатељан, узвишен, савршен у речи богословља и у великој мудрости Божјој. Такво беше и његово стадо; оно постаде као друга заједница светих Студита, својим примерима, својим делима, својим држањем, и својим наравима, или боље рећи, то беше хор бестелесних анђела који певаху мудро и служаху Богу усрдно. Тако блажени напредоваше сваки дан и пружаше се ка бољем и, благодарећи њему, увећаваше се број његовог стада преко нових ученика које он постризаваше.
Вреди овде споменути узгред врлину једног или двојице његових ученика, да би се и на тај начин обелоданила свима врлина њиховог учитеља. Један евнух, по занимању брзописац, презревши таштину овога света, дође к блаженом оцу са жељом да се замонаши. Блажени Симеон га испита, и видевши да свим срцем жели прибећи к Богу, прими га у манастир као искушеника, да би га помоћу разних послушања и злопаћења проверио је ли способан за монашки чин. Искушеник убрзо даде сјајне доказе о својој послушности и о своме пламеном ревновању за врлине, прошавши послушања најниже врсте. Блажени га онда замонаши и даде му име Арсеније. Он дакле ступи на поприште подвижништва и, одрекавши се своје сопствене воље, ухвати се у коштац са непријатељем.
Видећи како је монах Арсеније свом душом ушао у духовну борбу, непријатељ ђаво скова план да га омете у томе и приреди му искушење. Знајући како је по самој природи својој љубав родитеља према деци и деце према родитељима силна и јака, ђаво потстаче Арсенијеву мајку да оде у Цариград и види сина. Дознавши у Цариграду у ком је манастиру њен син, она дође к манастиру, и пред капијом манастирском мољаше и плакаше да јој се допусти видети сина. Заокупљен њеном молбом и кукњавом, вратар најзад оде и извести Арсенија, рекавши му на крају: "Она вели да се неће маћи с места док не види свог милог сина". А Арсеније, истински ученик истинског учитеља и пастира, одговори: "Брате, ја сам већ умро свету, и како ћу ићи да видим мајку по телу? Ја имам духовног оца који ме је родио по духу и који ме сваки дан храни чистим млеком благодати Божје, - говорим о мом оцу по Богу; он је и моја мајка, јер ме је родио Духом, и крили ме и гаји као новорођенче. Стога ја нећу ићи да видим мајку по телу, чак и кад бих чуо да је издахнула пред манастирском капијом". - Вратар пренесе ове речи Арсенијевој мајци. А она остаде три дана пред манастирском капијом, плачући. Напослетку се врати кући својој, никада више не видевши сина.
Свети Симеон, желећи да очеличи Арсенија, често пута му је додељивао разна тешка и најниже врсте послушања. А Арсеније их је са радошћу извршавао, као и друга добровољна злопаћења: у посту, у бдењу, у молитви, те је тако превазилазио сву братију који су се с њим подвизавали. Пред Велики пак пост он, још неискусан у подвизавању, замоли блаженог Симеона за допуштење да прве седмице не једе ништа. Светитељ се обрадова овој његовој пламеној ревности, али, пошто није хтео да се Арсеније управља по својој вољи, он одби његову молбу. Но како Арсеније упорно настојаваше са својом молбом, светитељ му најзад допусти, рекавши: "Арсеније, било би добро и врло корисно по тебе да се не управљаш по својој вољи. Али, пошто сматраш да је за тебе корисно да испуниш вољу своју у ономе што си одлучио, ја ти допуштам, мада против своје воље, да урадиш оно што желиш. Ти ћеш видети шта ће те снаћи и какав ћеш плод пожњети од своје непослушности".
Наступи Велики пост, и Арсеније се свим жаром душе своје даде на тешке подвиге, иако почетник. У среду прве седмице Поста у три сата после подне сва друга братија обедоваше, само Арсеније, угледајући се на светог Симеона, не окуси ништа. Али на бденију истога дана, када Арсеније стајаше у хору, њему се изненада смучи и он се полеђушке сруши на земљу. Жртва непослушности и страшан пример за друге. Међутим, светитељ, знајући унапред шта ће се догодити, беше наредио једноме од ученика да има при руци бочицу вина и мало хлеба. А када се ово догоди Арсенију, светитељ нареди да га мало подигну и поткрепе вином и хлебом. То би учињено, и Арсеније устаде сав постиђен. Тада му светитељ рече: "Арсеније, да си у свему био као твоја браћа, не би те ништа слично снашло на бденију усред њих. Али, пошто си у својој уображености и непослушности журио да их пре времена превазиђеш, да би добио прву награду пре других, праведно је што не добијаш ни ону најмању". Због тога силно кајање обузе Арсенија, и он мучен савешћу зарони у дубоко смирење. Том његовом смиравању себе допринеше много још два догађаја. Арсеније вршаше дужност економа. Једнога дана он распростре влажно жито у претсобљу да се суши, при чему остави једна врата отворена ради ваздуха. Но однекуд долетеше вране, добро се наједоше жита, и скакутаху грачући. Арсеније чу грактање, дотрча, и кад угледа вране препуних гуша и жито растрвено, разјари се, затвори врата, и једном мотком поби све вране. Затим, сав поносан на овакав велики потхват, он оде блаженоме и исприча му све. Блажени, као одобравајући, рече му на то: "Хајдмо, да и ја видим то твоје добро дело". - А када отиде и угледа под покривен побијеним птицама, он зајеца од бола и муке на тако неразуман Арсенијев гњев. Онда нареди те донеше уже, повезаше све вране и обесише их о врат Арсенију. То би урађено врло брзо. Тада светитељ нареди да кривца вуку по целом манастиру и покажу га другим монасима на потсмех. Арсеније поднесе ову срамоту са осећањима тако смиреним, да он проли потоке суза и притом називаше себе убицом.

Другом приликом дођоше светитељу у посету неки пријатељи. Један од њих због болести морао је јести месо од младих голубова. Жалостиван, блажени Симеон нареди да се за њега спреме пржени голубови. Када болесник јеђаше месо, Арсеније који такође беше за трпезом, погледаше га натуштен. Приметивши то, светитељ реши да Арсенију даде поуку и да у исто време покаже гостима његово огромно смирење, па рече Арсенију: "Зашто, ти, Арсеније, не гледаш себе, и погнуте главе не једеш хлеб свој у смирењу, него гледаш онога који због болести једе месо, и сматраш да си по побожности већи од њега зато што једеш зеље и семење, а не, као орлови, голубове и јаребице? Ниси ли чуо Христа где говори: Не погани човека што улази у уста; него што излази из уста оно погани човека: зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога (Мт. 15, 11, 19). Зашто ниси разуман, па да гледаш и расуђујеш како треба? Али у неразумности својој ти осуђујеш у себи онога који једе, жалећи свакако покољ ових птица, а заборавио си речи светог апостола: Који не једе нека не осуђује онога који једе (Рм. 14, 3). Зато сада и сам једи од ових птица, и знај да си се далеко више упрљао таквим својим расуђивањем него да си јео од ових голубова". - И узевши једног голуба, светитељ га баци пред Арсенија, наређујући му да га поједе. Запањен оваквом наредбом (τοῦ έπτιμίου= казном), али и знајући да је непослушност пагубнија него појести месо, Арсеније, начинивши метаније и замоливши за благослов, узе и поче жвакати месо плачући. Када светитељ виде да је Арсеније довољно сажвакао залогај, и пре но што га је прогутао, рече му: "Доста, испљуј сада; јер ти си прождрљивац, и навалиш ли јести, цео те голуб неће моћи заситити; заустави јуриш своје прождрљивости". - Тако без предомишљања овај славни ученик великог оца и учитеља испуни свој завет послушности, за који је обећао пред Богом да ће га чувати до смрти.
Таквих сјајних ученика преподобни отац наш Симеон имађаше много. Да споменемо неке од њих: премудри Лав, Јероним, Антоније, Јоаникије, Сотирих, Василије, Симеон. Стадо Христово, састављено и однеговано светим Симеоном, беше пуно свете духовне ревности и сведушно служаше Господу. Само свети Симеон туговаше због једне ствари: многи послови и бриге у управљању манастиром одвајаху га од узвишеног и милог безмолвија, молитвеног и побожног тиховања. И он, потстакнут Духом Божјим, намисли да себе ослободи игуманске дужности, да би се несметано могао предати безмолвном животу. Стога, уз пристанак патријарха Сергија он се повуче са игуманског положаја, и на своје место постави за игумана свога ученика Арсенија, који већ беше Духом Светим узрастао у меру раста висине Христове, у човека савршена, способна да буде пастир стада Христова. И пред свом братијом он новом игуману изговори оваку поуку: Оче и брате, теби је добро позната моја љубав према теби и према свој осталој мојој деци и браћи. Немој никада заборавити моју љубав, моју оданост, моје сузе које сам двадесет пет година дан и ноћ проливао за вас пред Богом. Сећај се свега тога; и ти, знајући моје живљење, угледај се на моју веру у духовног оца мог и оца вашег - блаженог Симеона Богобојажљивог. Поуздано руководи твоје оце и браћу; старај се о њима као о удовима свога тела (ср. 1 Кор. 12, 26-27; Рм. 12, 5; Еф. 4, 25); ако треба, и душу своју положи за њих; и немој ништа на свету претпоставити љубави њиховој. Јер Дух Свети између свију других изабра тебе на игуманство, и назначи те преко моје ништавности, стога ти треба, по речи Господњој, да будеш од свију најзадњи и свима слуга - по своме осећању и по својој смирености пред Богом (ср. Мк. 9, 35), да би на тај начин: као јак - носио слабости слабих, као лекар - лечио болести своје браће, као пастир - враћао заблуделе, васпитавао добре да буду плодни у врлинама, и уклањао из свог духовног тора неизлечиво шугаве овце, да оне не би своју болест пренеле на здраве овце. Живо ради, чедо моје у Господу, да увећаш стадо Господње, бринући се о разумним овцама. Немој мазити или разнежавати тело, гомилајући у манастиру благо себи или братији ради уживања. Немој често излазити из манастира; доста ти је једанпут месечно, и то ради манастирских потреба; нека те послове други обављају, а ти се неометано бави поучавањем братије и обрађивањем њихових душа. Немој да се одвојено кува за тебе; трпеза нека буде заједничка - сем у случају болести или посете пријатеља - јер вам је исто живљење и исто звање, и теби и твојој деци; за све нека се спрема кувано зеље и семење, и једанпут риба у седмици, и то недељом, и о празницима Господњим. Немој се гњевити ни љутити на децу своју и браћу своју, сем ако се не ради о нечем опасном по душе њихове., Поучавај их кротко и благо како сваки треба да се влада и понаша у братству. Искуснима у подвижништву препоручуј мудро подношење искушења, смиреност, скрушеност, истрајну приљежност у молитви, вршење заповести Божјих ради назидања других. Свештеницима.саветуј побожност, безмолвије = молитвено тиховање, изучавање Светога Писма, проучавање апостолских канона и предања, тачност у догматима, непрекидну молитву и умилење, богобојажљиво вршење богослужења, те да би речју и делом били божанска со и светлост целоме братству и световњацима, јер су носиоци речи живота. Против неуредних треба некад употребити разуман гњев и прут карања (ср. Прич. Сол. 22, 15) ради искорењења некога зла и истребљења извесне рђаве навике, - то није туђе Цркви верних; јер све што чинимо да сузбијемо зло и помогнемо правду и врлину, похвално је и богоугодно. Од имовине твога манастира немој давати својим родитељима и својим рођацима, јер ти си једном за свагда прекинуо и заборавио ту везу; ти мораш бдети над манастирском имовином као над Господњом, и мораш је чувати као онај који има дати рачуна Богу за сваку стварчицу, па и за ону најнезнатнију. А ако су твоји родитељи у сиротињи, ти ћеш им уделити као сиромасима колико је најнужније , и само толико, не допуштајући ништа што би било на срамоту еванђелског живота и монашког позива. - Поред свега тога ти си дужан вршити врло тачно испитивање помисли свакога од братије, да би знао како ћеш кога руководити у духовном животу и какве коме прописивати подвиге: молитву, покајање, свето Причешће, и слично. Без тога ти ћеш цркву Божју, која је свети храм начинити пећином хајдучком. У том случају ти нећеш избећи страшну осуду гњева Божјег. И остало што је корисно по манастир и братију, наћи ћеш у учењу и предању светих Отаца. Ако то будеш држао, ако тако будеш радио, и душу своју из љубави полагао за своју братију, веран је Бог твојих Отаца: награда твоја биће велика на небесима, и наслеђе твоје биће са Христом, Архипастиром наше Цркве, и у будућем животу ти ћеш блаженствовати" са светим Антонијем, Јевтимијем, Симеоном и Теодором Студитом, нашим блаженим Оцима.
После овакве поуке новом игуману, свети Симеон се обрати братији овим речима: И ви, чеда моја, браћо моја и оци моји, које сабрах са Христом, Богом мојим, и које родих Духом Светим помоћу наставе речи Божје, чујте и ви мене, вашег недостојног оца и учитеља. Мени који сам се доста намучио, дајте слободног времена и мало одмора од мојих трудова; допустите да одахнем и да се позабавим самим собом; а пред оним који је вишњом благодаћу и мојом ништавношћу постављен за игумана, преклоните колена своја и срца своја, молим вас Христом Исусом; примите га као мене сама који сам и њега и вас родио вишњом благодаћу; понизите се под моћну руку Божју (ср. 1 Петр. 5, 6) и пред оним који ће одсада бити ваш пастир, по вашем светом избору. Стога нека нико од вас не потцењује његову младост, његову невешту реч и његову поуку. Јер иако је невичан у говору, он то ни најмање није у знању које даје благодат. Нема сумње, реч заснована на искуству поседује небеску науку: она је мудрија од луде мудрости људске, колико је сунце сјајније и важније од звезда. Стога слушајте речи његове, и он ће вам казати мудрост староставну, коју је он чуо и научио и примио од Отаца. Нека му нико не противречи, него будите сви послушни, сви покорни, сви потчињени своме духовном оцу, пошто, по речима светог апостола, он бди и моли се за душе наше, да би он то чинио са радошћу а не уздишући (ср. Јевр. 13, 17). Када демони сеју у вама рђаве помисли, ви идите к њему и са вером му их исповедите. То је као са змијама: док се скривају по својим рупама, оне живе и рађају многе змије; а чим изађу из својих рупа и гамижу отворено, оне тиме саме себе проказују људима и они их уништавају. Тако исто и рђаве помисли - λογισμοί, чим их исповедимо и обелоданимо нашим оцима, оне се уништавају мачем речи самога Бога и не производе у нама наш пристанак на њих, пристанак који и одводи у рђава дела. Но ако наше рђаве помисли због нехата нашег прелазе у дело и ми чинимо нешто по нашој људској дремљивости, ни онда, молим вас, не задржавајмо се дуго у своме греху, него похитајмо и припаднимо к ногама нашег оца и без стида у срдачном покајању са сузама осудимо своје рђаво дело, и ми ћемо од њега добити лекове опоре, можда чак и жестоке, и убрзо ћемо се излечити. Не показујте незадовољство према ономе што игуман говори и ради, па макар то било и супротно мишљењу Отаца: приклоните пред њим главе своје за неко време. После тога, они међу вама који се одликују старошћу, жртвом и памећу, нека га насамо упозоре на те незгоде, као што прописује свети Василије Велики. Трпите га, Господа ради, у дан искушења и љутине, не противречећи му нити му се противећи. Јер који му противречи или му се противи, противи се власти Божјој, као што каже свети апостол Павле (Рм. 13, 2). У свему што не нарушава заповести Божје или апостолске каноне и наредбе, у свему томе ви сте свеобавезно дужни слушати га и покоревати му се као Господу. Међутим, у свему што представља опасност по Еванђеље Христово и по законе Цркве Његове, ви не треба да слушате не само њега када вам тако нешто препоручује и наређује, него ни анђела с неба ако сиђе и стане вам проповедати нешто супротно ономе што објавише очевици Бога Логоса, свети Апостоли. То дакле чувајте, децо моја и браћо моја, као аманет (παρακαταθήκην) Божји, као благо Божје у ризницама срца својих, и умножавајте га трудом својим, да бисте наследили Царство Божје, приправљено праведницима од постања света. - А сада, светим целивом целивајте и мене и вашег оца господина игумана. Нека вам Бог подари Свој божански мир који превазилази сваки ум; и нека вас води путем заповести Својих; и нека вас, стадо Своје, вас који чувате веру у своје оце по Богу, умножи и увећа у свето монаштво, у народ изабрани, у царско свештенство у Христу Исусу. То и много друго посаветова игунаму Арсенију и осталој братији свети отац наш Симеон. Онда изабра себи један издвојени кутак, очију упртих у руке ученика свог Арсенија и у руке свију други, смиравајући себе христоликом смиреношћу - δια ταπείνωίιν χριστομίμητον. Од тада његов ученик Арсеније преузе на себе старање о општежићу, а пастир и учитељ свију манастирских житеља одаде се побожном молитвеном тиховању и созерцавању логосног смисла твари - της θεαρίας των λύγων της κτίσες: тако, један је водио стадо, а други је молитвом подржавао водитеља, и руководио братију на путу унутрашњег, духовног узрастања и усавршавања.
Повукавши се у свој кутак, у радионицу безмолвија, свети отац наш Симеон са још више одлучности одаде се опет својој драгој философији - της φίλης φιλοσοφίας. Дуги пут подвижништва завршаваше се за њега: његово напредовање у усавршавању уздизаше његову душу на све божанскије висине: тешкоће светих борби измењиваху се у лакоћу или, да употребимо необичнију реч, у богослична одмарања Бестелесних Сила; природа тела његова, под утицајем једње узвишеније силе, прелажаше из своје унижености у нетрулежност (αφθαρόίαν); њега наново захватише виђења и откривења Господња, и он унапред посматраше будуће догађаје.

Тако једном он стајаше на молитви чистој, и ево шта виде: ваздух поче да зрачи уму његовом; иако је био у својој келији, изгледало му је да се налази напољу; била је ноћ, око прве страже. Са висине поче да руди као праскозорје; кућа и све остало ишчезе, и он мишљаше да уопште није у кући. Потпуно у екстази, он целим умом својим посматраше светлост која му се показа: она мало по мало растијаше и чињаше те ваздух постајаше све светлији и светлији, и он се осети да је он сам, са целим телом својим, изашао изван земаљских ствари. Но како ова светлост продужаваше да сија све јаче и јаче, и изнад њега постаде по сјају слична сунцу у подне, он осети да се сам налази усред светлости и да је сав пун радости и суза од сладости која обузе васцело тело његово. Притом он виде како се та иста светлост на необичан начин сједињује са његовим телом и постепено продире у његове удове. Необичност овог призора отстрани га од малочашњег посматрања и учини те сш сву пажњу обрати на ово необично збивање унутар њега. И он посматраше све док ова светлост постепено не проже цело тело његово, срце и унутрашњост, и њега васцелог учини огњем и светлошћу. И као малочас за кућу, тако сада светлост учини те он изгуби осећај за облик, за положај, за тежину и за изглед свога тела. И из светлости дође му глас и рече: "Тако ће се изменити сви који се на земљи буду затекли живи када одјекне последња труба, и такви бити узнесени на сусрет Господу на небо, - као што каже Павле".
Много часова тако проведе блажени, стојећи и непрестано славећи Бога тајанственим речима, и посматрајући славу која га је окруживала и будуће блаженство, приправљено светима на сву вечност. И поче блажени размишљати и говорити у себи: "Да ли ћу се повратити у пређашње обличје мога тела, или ћу остати овако?" - Но тек што поче тако размишљати, он изненада распозна да још носи обличје тела: јер он стварно гледаше себе где је са целим телом својим постао сав светлост, светлост безоблична, безлична и невештаствена - άυλον: и он чврсто осећјаше да му је тело његово са њим, али некако бестелесно и као духовно -ασώματον πως και ώς πνευματικόν: јер оно не имаћаше нитежине, ни тврдође, и он беше запањен гледајући себе у телу као бестелесна. Но утом светлост што беше у њему рече му као малочашњи глас: "Такви ће после васкрсења бити у будућем веку сви свети, бестелесно обучени у тела духовна: или лакша и тананија и високолетнија, или тежа и тромија и к земљи устремљенија; од тога ће тада зависити свачије место и достојанство и блискост к Богу".
Чувши то, и посматрајући неисказану светлост Божју, богоимани Симеон боговидац узнесе благодарност Богу који је прославио род људски и учинио га заједничарем Свога Божанства и Царства, и утом се потпуно врати у себе, и поново се нађе унутар своје келије на пређашњи начин и у пређашњем стању: човек у васцелом бићу свом. Само, као што он са заклетвом тврђаше онима којима повери и откри ове тајне, он много дана имађаше ову лакоћу тела, не осећајући уопште ни замор, ни глад, ни жеђ. Међутим, помоћу тих чудесности он постаде потпуно својина Духа Светога, и беше испуњен божанских дарова Његових: и сасвим је природно што он, очистивши до крајњих граница свој ум, имађаше као пророци у старини узвишена виђења и откривења Господња. Исто тако, имајући апостолски ум и живећи и делајући Светим Духом, он изливаше благодат речи из уста својих, и попут апостола говораше о Богу, и преко својих богонадахнутих списа учаше верне савршеној побожности. Будући такав Духом Светим, он написа подвижничке речи о врлинама и супротним им пороцима. То знање он стече помоћу своје практичне философије -δίέηπράκτου φιλοσοφίας-и божанских сазнања; и у својим списима описа пут савршеног живљења за оне који воде философски живот - τοις άσκουσι τον έμφιλόσοφον βίον, тојест за монахе.
Тако молитвено тихујући, блажени Симеон се бављаше делатношћу својственом безмолвницима, исихастима и благодаћу Светога Духа толико се узвиси, да се по животу, по учењу и по знању изједначи са светим Оцима и богословима из старине.

Зато је и било потребно да попут њих и он прође кроз огањ искушења и да се испита његово трпљење као и Јова. А то се догоди ево на који начин. Симеон Богобојажљиви, тај божанствени човек, духовни отац и учитељ нашег чудесног Симеона, достиже већ у лепу старост. Пошто проведе четрдесет пет година законито се подвизавајући у мученичком војевању савести он се удостоји апостолске благодати: чињаше исцељења и чудеса, и по надахнућу Светога Духа састави, иако је био неписмен, књигу пуну сваке духовне користи. И кад је требало да се одмори од дуготрајних трудова подвижништва, он се разболе и отиде ка Господу, напустивши своје тело које се толико борило и толико пропатило. Наш блажени отац, као његов ученик, познаваше добро и њега и његове сјајне врлине и његов потпуно апостолски живот. И пошто није желео да се предаду забораву божанска дела и божански дарови него да се спомињу и славе, он, потстакнут једним божанским откривењем, састави у његову част духовне песме и похвале, и описа сав живот његов. А да би друге побуђивао да се угледају на врлине овог светог борца, он, сагласно апостолском предању, сваке године свечано празноваше његов спомен, као што се празнује спомен свију других светитеља, притом изради и икону његову.
Глас о томе дође до ушију патријарха Сергија. Он позва светог оца и затражи од њега објашњење по овој ствари. Блажени му подробно изложи све; и каза му како је на основу једног божанског откривења написао духовне химне свом духовном оцу и описао његов живот. Патријарх зажеле да све то прочита. А када све пажљиво прочита, он се силно одушеви, веома похвали писца и замоли га да га пред празник потсети, те да и он пошаље свеће и тамјан да се прислужи свецу. Тако је светац празнован шест година. Празновањем слуге Божјег слављен је Бог; прослављајући праведника Божјег, народ се духовно радовао, сиротиња је храњена, храмови блистали, и многи људи били потстицани на подражавање светитељевих врлина. Али мрзитељ добра, посматрајући све то, да ли заборави на своју урођену злоћу? О, не! Напротив, он се лати свога старог, опробаног оружја - зависти, и крену противу оца нашег Симеона читаву руљу искушења и јата сваковрсних невоља. А ево на који начин.
У Цариграду живљаше митрополит никомидијски Стефан Алексина, човек врло учен и врло речит, који се из неких тајанствених разлога беше одрекао епископског престола. Због своје учености и речитости он је у Цариграду био врло цењен и утицајан код патријарха и цара; а и у народу је његов научни углед био велики. И отац наш блажени Симеон поседоваше науку, али истиниту науку Духа Светог (γνώσιζ; = знање), и сав га ондашњи свет вољаше и цењаше, и дивљаше се науци његовој; и сваки га поштоваше не само као мудраца по Духу него и као свеца. Митрополит Стефан који је врло високо мислио о себи а друге потцењивао, стаде критиковати и исмевати оне који блаженог Симеона сматраху за свеца и цењаху његову науку, и називаше светитеља незналицом и неучком. Најзад, запаљен завишћу, он се окоми на самог светитеља, трудећи се да му створи неку кривицу. Са том намером он потстаче неке клирике, а ови опет неке међу братијом светитељевог манастира, који почеше осуђивати светитеља што празнује свог духовног оца и учитеља Симеона Богобојажљивог. Глас о томе допре и до самог патријарха и осталих архијереја Светог Синода. Но и патријарх и архијереји, знајући да све то Стефан Алексина ради из зависти, не придадоше никакву важност томе. Притом они говораху: "Шта ту има несагласног са канонима Православне Цркве када неко, славећи јавно врлину, никоме не шкоди већ напротив користи душама?"
Међутим Стефан не одустаде од своје намере: он је из дана у дан досаћивао патријарху и осталим архијерејима Светог Синода са оптужбом против блаженог Симеона, еда би изазвао Синод да светитеља стави под суд. Но ови нису то узимали у обзир. Тако је то ишло две године. Али напослетку - зло однесе победу: јер њему се понекад, и то привремено, допушта да надвлада добро. Тако и у овом случају: злоба, наоружана лажју против истине, однесе победу: својим упорним клеветањем светитеља Стефан поколеба душе патријарха и архијереја, и они му дозволише да поднесе тужбу против светитеља, да га не би осудили без разлога.
Стефан се онда даде на посао. Проучавајући живот духовног оца Симеоновог, блаженог Симеона Богобојажљивог, он наиђе на ову стварну чињеницу из његовог живота: Симеон Богобојажљиви, пошто крајњим бестрашћем - έξ ἄκρας άπαθείας - умртви своје тело и потпуно угаси још овде на земљи све урођене унутрашње покрете тела, он према свакоме телу које му је приступало имађаше осећај као леш према лешу. Али, у жељи да скрије ризницу свога бестрашћа, он се прављаше као да је подложан страстима, еда би на тај начин, с једне стране, избегао похвале од људи, а с друге, извукао из провалије погибли и избавио од смрти неке душе и ако је могуће, све душе. - Стефан се окоми на овај чудесни начин спасавања душа, па то уписа у кривицу нашем блаженом оцу Симеону, оптужујући га што таквог човека празнује и слави као свеца. У тужби Светом Синоду он говораше: "Његов духовни отац је грешник, а он га слави као светитеља међу светитељима; још је и икону његову израдио, и одаје јој молитвено поштовање".

Блажени Симеон би позван да одговара пред Светим Синодом. Патријарх га упита: Шта значи, господине Симеоне, твоја толика ревност у празновању твога духовнога оца, да се читав град слеже на те светковине? Такво прекомерно чествовање изненаћује, чествовање човека који је, као што видиш, горко оптужен од врло мудрог човека, који нема добро мишљење о њему. Нема сумње, ја лично одобравам и похваљујем твој потхват; али пошто је митрополит Стефан досадио и мени и Синоду, а и надаље ће викати против покојника, ја ти саветујем да престанеш са сувише свечаним празновањем покојника и да његов празник прослављаш само са својим монасима. На тај начин ти ћеш сасвим отклонити од себе страшни бес тужиочев, а и ми ћемо се спасти његовог досађивања. - Блажени на то одговори: Све што ја могу рећи о мојој вери у мог духовног оца и о празновању његовог спомена, све ти то, пресвети Владико, боље знаш од мене, слуге твог. Што се пак тиче оптужби врло уваженог господина против мене, ја ћу се онда бранити од њих када тужитељ докаже оно што каже. - Патријарх на то рече: Твој одговор је уместан и законски оправдан; него можеш ли нам сада бар укратко показати да ти, празнујући успомену свога духовног оца као што се празнују древни светитељи, поступаш сагласно прописима светих Отаца и светих Апостола? То је потребно, да бисмо на основу свештених закона установили да ти законски поступаш.
Мудри Симеон, познавалац божанских ствари, одговори смеле душе: Ко не зна, Свети Синоде, јасне речи Спаситељеве у Еванђељу: Који вас прима, мене прима. Који прима светитеља у име светитељско, плату светитељску примиће. Који прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће (Мт. 10, 40. 41). А очевици Бога Логоса не кажу ли у својим Апостолским Установама ово: Ти ћеш славити онога који ти проповеда реч Божју; ти ћеш се сећати њега дан и ноћ; ти ћеш га чествовати као посредника твоје благодати. Јер где је наука о Богу, тамо је и сам Бог. - Још они веле: Када Бог наређује да поштујемо родитеље по телу: "Поштуј оца свог и матер своју, да ти добро буде на земљи"; и: "Који опсује оца свога или матер своју, да се погуби", - утолико нас више Свето Писмо учи да духовне родитеље поштујемо и волимо као наше добротворе и заступнике пред Богом. Они су нас препородили испунивши нас благодаћу Светога Духа; они су нас отхранили млеком речи Божје; они су нас утврдили својим саветима; они су нас разрешили наших грехова и учинили нас заједничарима и наследницима обећања Божјег. Њих поштујте и њима указујте сваку част, јер су они примили од Бога власт живота и смрти. - А божанствени Златоуст, у својој похвали светом Филогону, вели: Када се онај који опсује оца или матер кажњава смрћу, очигледно је да ће онај који их благосиља уживати живот; када наши родитељи по телу имају право на тако велику пажњу с наше стране, несравњено више то заслужују од нас наши духовни оци. Наше похвале не увећавају славу покојника, али чине бољима нас који их узносимо и слушамо и разумемо. Светитељу на небу нису потребне наше похвале, али оне користе нама живима, јер нас потстичу на подражавање његових врлина. - А да је пријатно Богу то што ја чиним, сведочи свети пророк Мојсије Боговидац, који је писао животе древних праведника, и свој властити живот. Свети Златоуст, који је изговорио многе похвалне беседе толиким светитељима, ево шта каже: Благодат Божја нам је оставила записане животе и врлине светаца, да би нам показала да су и они били људи као и ми, исте природе с нама, а упражњавали све врлине, те да би и нас побудила да их подражавамо. А тиме се Бог слави више неголи ма чим другим. - Укратко речено, оно што ја радим јесте и на славу Божју и на корист и благослов народу. Као што и вели премудри Соломон: Спомен праведниког јесте на благослов (Прич. Сол. 10, 7). Тако и празновање које ми чинимо сваке године моме духовном оцу јесте не само на славу Божју него и на велику корист народу. Доказ тога су и ове речи мудрога: Кад се славе праведници, весели се народ (Прич. Сол. 29, 2). А свети Василије Велики, величајући мученика Гордија, вели: Народ се радује духовном радошћу при самом спомену праведника и њихових подвига, и запаљује се ревношћу да се угледа на њихове врлине. - Штетно је не прослављати оне који су цео живот свој провели у многим светим подвизима. У потврду овога ја ћу се позвати на сјајног светог Григорија Богослова; он у својој похвали светом Атанасију Великом каже: Није добро и није безопасно прослављати успомену безбожника, а ћутке прелазити јунаке побожности. - Пошто, Свети Синоде, тако прописује Еванђеље, пошто тако уче свети Апостоли и свети Оци, како онда слушати човека који учи супротно томе? А ако мој тужитељ зна нешто дубље што сам ја или, можда, свети Оци и свети Апостоли превидели, нека изложи пред вама светим владикама. Што се мене тиче, ја ћу ћутке саслушати његово излагање, а и потчинити се његовим разлозима, ако су засновани на Светом Писму и учењу светих Апостола и светих Отаца.
Међутим, тужилац Стефан не могаде навести ништа ни из Светог Писма ни из светих Отаца, чиме би могао обеснажити светитељеве разлоге. Но и при свем том Синод се благонаклоношћу својом показа на страни тужиочевој. Тако се заврши ово судско саслушавање блаженог оца нашег Симеона.
Но, позната је истина: завист је зло које воли отимање о првенство. Побеђена, она не воли да се покори; победна, она се не смирује. Ко је захваћен њоме, оран је за борбу. Тако владика Стефан, запаљен завишћу, читавих шест година коваше планове против праведника и рађаше му о глави. Најзад успе да настроји против праведника све архијереје, па и самог патријарха. Поред тога Стефан придоби и у самој обитељи светог Синода неколико њих, болесних безумљем Јудиним, који, охрабрени Стефаном и држањем патријарховим, украдоше једне ноћи икону, на којој беше изображен свети Симеон Богобојажљиви са другим светитељима и са Господом Христом, и однеше у патријаршију. Владика Стефан онда издејствова, те Синод поново позва блаженог оца нашег Симеона на испитивање, да да објашњење поводом ове иконе. Блажени пред Синодом изјави:
Сматрам да нисам учинио ништа необично и туђе предању светих Отаца и светих Апостола. Нама је наложено од све тих Отаца, који од почетка примише путем прејемништва обичаје и прописе Цркве, да изображавамо иконе светих Отаца, да их молитвено поштујемо и целивамо, пошто ово поштовање светих ликова прелази на Прволик, на Христа, којега и лик ми носима - и који није презрео узети на Себе наш лик. Ја сам дакле насликао ову икону једног слуге Христовог, једног члана тела Његовог, једног човека који је постао христолик - γεγονότος συμμόρφου της είχόνος αύτοϋ. Побожно поштујући њу, ја целивам и обожавам Христа у овом светитељу и овог светитеља у Христу Богу, пошто је он у Хриету Духом Светим, и Христос у Богу Оцу, и Отац у Христу Богу, по свештеној речи: "У онај ћете дан ви дознати да сам ја у Оцу, и ви у мени, и ја у вама" (Јн. 14, 20). Свети отац наш Јован Дамаскин, препоручујући свима вернима да молитвено поштују свете иконе, вели: У псалмима и појању и песмама духовним одајимо поштовање светима, јер тиме на првом месту ми одајемо поштовање самоме Богу; правимо иконе светаца, да бисмо, побожно гледећи у њих, подражавали њихове врлине, те тако и сами постали живе иконе њихових врлина. Ако дакле ја, овако говорећи, изопачавам благовест спасења, изопачавам истину и веру; ако сам ја, поступајући овако, урадио нешто што нико од верних није досад урадио у Цркви, - нека ми се то докаже. Ако пак то, напротив, чине сви верни широм целе Цркве, а ја једини због тога треба данас да одговарам као преступник и да ми се суди као кривцу, реците ми, где је онда правда?
Рекавши то, свети отац наш Симеон на очи свих начини метаније пред иконом свог духовног оца, целива је, и обрати јој се овим речима: "Свети Симеоне, ти који си заједничарењем Духа Светога постао сличан икони Господа мог Исуса Христа; ти који си славио Њега у удима својим умртвљењем страсти; ти који си дуготрајним подвизавањем обукао себе у светлу одећу бестрашћа; ти који си обилним сузама омио себе као у купељи крштења; ти који у себи носиш Христа, кога си чежњиво волео и Он тебе веома љубио и чудотворства те удостојио; ти који си гласом с неба посведочио своју равноапостолну светост, - притекни у помоћ мени ништавном, мени коме као што ви диш данас суде тебе ради, издејствуј ми снаге да за тебе и за икону твоју, или боље рећи Христову, јуначки поднесем понижавања, ругања и злостављања, да бих и ја постао заједничар славе коју си ти још за живота у телу имао, као што си ми по казао онога дана када си ме узнео и ја стајао с десне стране Бога, славе коју ти сада још јаче уживаш заједно са свима светима".

Завршивши ову молитву, блажени се окрете, некако весело погледа свога тужиоца и рече: "Честитам ти, красни мој владико, на твојој упорној борби против праведне ствари. Нашто још чекати? Нашто одлагати моју осуду? Све је уз тебе: престоли, власти, слуге, уши свију; све ти стоји на расположењу: учини употребу од оног што ти припада. Ево ја сам готов да поднесем све што ми је твоја злоба припремила".
Чувши ово Стефан се јеђаше од муке, не знајући шта да ради, јер он примети да се Синод још колеба оним остатком поштовања за Еванђеље и за оптуженог праведника, који се са таком чистотом држи Еванђеља и позива на њега. Но он ипак учини оно што је тада могао учинити: приђе икони, и приволе патријарха и архијереје Светог Синода да се на икони избрише натпис: Свети. То би учињено; седница Синода завршена, и икона враћена блаженом Симеону.
Блажени се врати у свој манастир. Међутим, упорна злоћа настави свој посао: владика Стефан успе да приволи патријарха да пошаље људе у обитељ блаженог Симеона, да тамо униште све иконе духовног оца његовог, светог Симеона Богобојажљивог. И не сетише се светог Јована Дамаскина и ових светих речи његових: Нека сваки човек добро зна ово: који се год усуди уништити икону Христову, или икону Мајке Божје, или икону неког светитеља, - непријатељ је Христов, свете Мајке Божје и Светитеља, а сарадник ђавола и његових демона. - Послани људи прионуше на посао: секирама лупаху иконе по глави, по грудима, по ногама, по слабинама, унакажујући их и уништавајући их и претварајући их у прах; а неке на зидовима премазаше кречом и чађу. Гледајући то, свети отац наш Симеон и остали монаси и мирјани плакаху и јецаху.
Видећи како пожар злоће постаје све јачи, блажени Симеон написа своју прву Апологију - Одбрану, да му буде при руци ако га по други пут позову на суд. И заиста, не прође много, а он би поново позван на суд. На суду, светитељу би предложено: или да престане празновати свог покојног духовног оца, или да буде прогнан из свог манастира и престонице. Блажени тада предаде своју Апологију патријарху; и она би прочитана Светом Синоду; читање је трајало дуго. Силина мисли, лепота језика, достојанственост стила, сјајна примена навода из Светога Писма, сједињени са ненадмашном снагом истине - проламаху се као грмљавина по уму слушалаца. Но они немајући начина да обеснаже јачину светитељевих разлога, устадоше са својих архијерејских престола, ставише ствар на гласање, и осудише праведника на прогонство.
И светитељ би усред зиме прогнан далеко од Цариграда у пусто место, звано Палукитон, и тамо остављен без ичега, па чак и без хране макар за један дан. Но светитељ, без љутине у души на своје гонитеље, узнесе благодарност Богу који је допустио све ово. И ходајући по страховито кршевитом брежуљку, он са истинском радошћу у души, читаше псалме: Гласом својим ка Господу вичем, гласом својим Господу се молим. Изливам пред њим мољење своје, тугу своју пред њим казујем, кад изнемогне у мени дух мој. Ти знаш стазу моју. На путу, којим ходам, подметнуше ми замку. Погледам на десно, и видим да ме нико не зна... Гле, Бог је спасење моје, уздаћу се и нећу се бојати, јер ми је сила и песма Господ Бог, Он ми би Спаситељ (Пс. 142, 1-4; Ис. 12, 2).

Сишавши у подножје брежуљка, он нађе тамо једну цркву у рушевинама, посвећену светој Марини, уђе у њу и прочита Девети час. И пошто се мало одмори, он написа писмо своме гонитељу Стефану, у коме говораше: "Преосвећени Владико, погледај какву је жетву дало семе твојих врлих борби и говора, какву ми радост и славу прибавило, колике ми венце сплело, каквим ме миљем испунило! И још ме на врх духовног знања уздигло, на камену ноге ума мога чврсто поставило, у сами ме гранит обукло. Из тог гранита у мени кључа вода жива, која ме покреће и која ми говори и која ме гони да ти пишем. Она ме целог испуњује весељем, и не допушта ми да уопште осећам ова смртоносна искушења, него као што је Три Младића сачувала неопаљенима у ужареној пећи, тако и мене чува неожалошћеним и неоштећеним. За све то ја ти захваљујем, и нећу никада престати да ти захваљујем и да се молим за тебе. Стога ако имаш још нешто да додаш радости и слави оних који те воле, немој оклевати да то учиниш, да би увећао своју плату и учинио обилатијом своју награду од Бога".
Примивши светитељево писмо, Стефан му не одговори речима већ делима. Не часећи ни часа, он се сав даде на посао да несавитљивог заточеника из даљине устрели стрелама своје злоће и пакости. Стога одмах оде к патријарху и стаде га уверавати како Симеон, тобож, мора имати неко сакривено благо у свом манастиру, пошто је годинама онако свечано прослављао празник свога духовног оца и онаке обилне милостиње давао сиромасима. И он приволе патријарха да пошаље људе, да пронађу тобожње благо и да у исто време одузму сву имовину светитељеву: књиге, одело и остале ствари. Послани људи претресоше сву келију блаженога, и у њој ништа не нађоше сем његове власенице, горње хаљине и покриваче, јер светитељу) изнуреном врло суровим подвижништвом, било је тешко носити и само бреме свога тела. Онда људи раскопаше под у келији блаженога, избушише зидове, развалише кров, али од тобожњег блага не беше ни трага. Тада покупшпе све што нађоше у келији: књиге, горњу хаљину и покриваче, неопходне за болешљивог човека, и још неке бедне најпотребније стварчице. И све то однесоше.
Када блажени отац наш Симеон сазнаде за то, његова се апостолска душа сва испуни радошћу, и он поново написа писмо гонитељу Стефану. У њему писаше: "Дивне венце дивни Венац додао је мојим венцима, Но чиме ћемо ти узвратити за сва доброчинства која си нам чинио, која нам чиниш, и која ћеш нам још чинити, свакодневни добротвору наш ево већ пуних седам година. Како ћемо се оправдати пред тобом, који тако ревносно и тако вично снабдеваш своје пријатеље слатким лековима? Али не, ми те молимо, немој застати са својим потхватом, немој престати са својим делима: додај овима друге лекове који ће нам јачином својом учинити патње још слађима. Ти си увећао у мени светлост, радост, сладост: оне у мени кроз мир помисли чудесно точе неисказану веселост Духа; ти их и надаље увећавај у мени на све могуће начине чинећи и надаље своје, и тако ћеш нас пре сјединити са љубљеним Господом, ради кога радосна срца подносим све, и ради кога ме ти и гледаш у ланцима заточења, у које си ме ти оковао".
Споменута црква свете Марине и место где се налазила припадали су једноме човеку високог положаја, по имену Христифор Фагура. Он беше ученик блаженог Симеона. Дознавши за прогонство свога светог учитеља и за место његовог заточења, он одмах отпутова тамо. И затекавши свога учитеља само са једним учеником, без ичега најнужнијег за одржање телесног живота, он заплака горко и паде му пред ноге купајући се у сузама због злопаћења свога светог учитеља. Свети Симеон му исприча све подробно. Овај онда замоли светитеља за допуштење да га снабдева свима потребама за одржавање телесног живота. Светитељ му одговори: Шта нам треба више сем свакодневне хране: хлеба, соли и воде? То ће нам бити драгоценије него најскупоценија јестива. Но ако имаш у срцу жељу да нама који смо те духовно родили већма послужиш, ти нам поклони ову цркву, да са временом, ако Бог милостиво погледа на моју тугу, овде устројимо манастир - кућу спасења. Тиме ћеш ти стећи заслугу пред Богом и награду од Бога, а ми ћемо имати радионицу за молитву и вршење заповести Христових. Чувши то, захвални ученик сав срећан одмах поклони цркву светом учитељу свом, и посвети је тог часа Богу.
Глас о светитељевом заточењу допре у многа места. И многи долажаху да га посете. Неки су знали ради чега је у заточењу, а неки нису: но свима је била туга у срцу што је он у заточењу. Светитељ их је тешио, казујући им разлоге свога заточења. Али, да би то било јасније свима, и посетиоцима и будућим поколењима, светитељ написа малу књижицу, у којој искрено и отворено и јасно изложи сву истину о своме прогонству. Уз књижицу написа и писмо на адресу патријарха Сергија. И то посла сенатору Генесију и другим великодостојницима, којима он беше учитељ духовни - εύσεβείας διδάσκαλος, да однесу патријарху и архијерејима. Веома угледни великодостојници одоше к патријарху и поведоше прво разговор о светитељевом прогонству; они указаше на неправедност овакве осуде, и тиме уплашише патријарха; онда му предадоше књижицу и писмо. Видећи овако велики број знаменитих великаша, патријарх се побоја да ова ствар не дође до цара и заврши се зло по њега, он нареди да се и књижица и писмо одмах прочитају пред Синодом. Чим се читање заврши, патријарх рече велемоћним ученицима светитељевим: Што се мене тиче, ја никада нисам имао рђаво мишљење о господину Симеону; штавише ја сам од самог почетка читао оно што је он писао у част своме духовном оцу, и био сам задовољан што сам упознао његово житије; и ја сам наредио да се то по црквама пева, неизмерно хвалећи веру његову. Међутим ја не знам због чега је настао спор између Симеона и владике Стефана, те је овај дигао против њега и његовог духовног оца безброј тужби, које су чисте клевете. А оно што је доживео од нас, доживео је не што је грешио у догматском учењу Цркве, него што упорно није хтео престати са сувише свечаним празновањем празника свога духовног оца, и што су нам његови тужиоци због тога досађивали сваки дан. То је разлог што сам га удаљио из његовог манастира и из града. А сада, ако само хоће, он се може одмах вратити и преузети старешинство у свом манастиру, и уз једнодушну сагласност Светог Синода ја ћу га хиротонисати за архијереја једне од најважнијих епископија. На тај начин ће се достојно исправити неправде и наше поверење у њега остаће неугасиво.

После ове изјаве патријарх посла да доведу светитеља из његовог заточења. Ова вест о повратку светитељевом