Ко је стекао трпљење, вели богонадахнути Јефрем Сирин, додирује сваку врлину, радује се у невољама, издржљив је у опасностима, весео је у напастима". Такав беше овај преподобни отац наш Стефан, који много пострада од своје манастирске братије. Но ако се и измучи, али Бог му дарова велику радост. Сећајући се речи пророка и цара Давида: "у многим напастима Ти си ме утешио и обрадовао" (Пс. 93, 19), преподобни с радошћу примаше све невоље као од Бога послане. Он изврсно пролажаше упражњавање сваке врлине, јер од детињства свог налажаше се под руководством славног игумана, преподобног оца нашег Теодосија Печерског, и беше његов присни ученик, свагда се наслађујући и хранећи богонадахнутим речима из медоточивих уста његових, као одојче из мајчиних груди. Он се у свакој врлини уподоби њему, као добар син оцу. Због тога га сва братија искрено заволеше, и изабраше за редитеља црквеног правила. Тада и он, заједно са самим игуманом преподобним Теодосијем, достојно поучаваше у цркви братију својим духовним поукама.
Када се преподобни Теодосије приближи крају овог временског живота, сва га братија молише, једногласно говорећи: "Стефан је достојан да после тебе прими игуманство; нека нам он буде игуман". Преподобни Теодосије испуни молбу братији, позва свог љубљеног ученика, блаженог Стефана, повери му стадо богонадахнутих словесних оваца, и замоли га да доврши цркву, започету при чудесним знамењима. Затим му изговори многе поуке: да држи манастирски устав, да љуби братију од чиста срца, да му очи душе неуспављиво буду уперене к Богу, и да не заборавља гостољубље. И тако преподобни оде у]]]]]
Трудећи се много на свом духовном усавршавању, блажени Стефан иђаше из силе у силу, те надалеко постаде чувен и славан због врлинског живота свог. Стога, када се престави епископ славнога града Владимира, основаног великим кнезом Владимиром, тада преподобни Стефан би изабран на архијерејски престо тога града, и хиротонисан за епископа кијевским митрополитом Јованом. И свети Стефан би добри пастир поверених му Богом оваца, показујући пример својој пастви речју, животом, љубављу, духом, вером, чистотом.
Када по благоволењу Божјем и по замисли блаженог Јована игумана печерског, имађаху да се пренесу чесне мошти преподобног оца нашег Теодосија из пештере у цркву подигнуту по указању Божјем, тада достојни хвале епископ Стефан дође из Владимира у свој Кловски манастир. И ноћу он виде за пољем велику светлост где сија над пештером, па помисли да преносе чесне мошти преподобног Теодосија (а знао је за ту намеру), и би му веома жао што их преносе без њега. И он одмах уседе на коња и одјури ка пештери заједно са Климентом, кога постави после себе за игумана у Кловској обитељи. Јурећи тако он издалека опет виде ону светлост над пештером, но кад се приближи пештери он угледа тамо многе свеће, а кад стиже до пештере, од свега тога не виде ништа. И разумеде да се стварно удостоји видети светлост божанствене славе која је излазила из чесних моштију преподобног Теодосија. А већ беху откопали земљу над чесним моштима преподобнога и изнели их до излаза из пештере. Другога дана после овог виђења, са осталим епископима узе учешћа и блажени Стефан у преношењу чесних моштију свога оца и учитеља, преподобног Теодосија.
Затим, вративши се на свој владимирски престо, преподобни Стефан својим великим врлинама сатвори много духовне користи својој пастви, и тиме заслужи неувенљиви венац славе. И да би примио тај венац, ознамењен његовим именом и заслужен његовим добрим делима, он оде ка Христу, Начелнику свих пастира, двадесет и седмог априла 1094 године. Молитвама преподобног венценосца Стефана удостоји, Христе Боже, и нас венца славе, на славу Теби самоме, са беспочетним Твојим Оцем и једносушним Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.