Тридесети септембар је дан када се са посебном љубављу сећамо светих мученица Вере, Наде, Љубави и њихове мајке Софије. Три сестре носиле су имена која су за сваког хришћанина више од обичних речи. Вера, Нада и Љубав – три врлине које апостол Павле ставља у само средиште хришћанског живота. А онда се догодило нешто што ова имена чини још снажнијим. Те три девојчице су пред лицем страдања заиста посведочиле оно што су њихова имена значила.

Имена која носе поруку

Софија на грчком значи Мудрост. Према предању, она је својим кћерима дала имена Пистис, Елпис и Агапе – Вера, Нада и Љубав. Тако је једна мајка својој деци дала имена која су у себи носила саму суштину хришћанског живота.

Апостол Павле пише: „А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима.“ (1. Кор. 13,13)

У овим светим сестрама те речи као да добијају лице. Вера, Нада и Љубав нису остале само лепе речи или узвишене мисли. Оне су постале стварност једне породице.

Када имена постану сведочанство

Софија и њене кћери живеле су у Риму у време цара Адријана. Када је за њихову веру сазнао царски званичник Антиох, пријавио их је цару, па су доведене пред њега. Цар је покушао да их придобије и наведе да се одрекну Христа. Али девојчице су остале непоколебљиве.

Вера је имала дванаест година, Нада десет, а Љубав само девет. Једну за другом су их мучили, и то пред очима њихове мајке. Оне су, међутим, остале верне Христу и до краја исповедиле своју веру. После страдања њихова тела предата су Софији, која их је сахранила.

Три дана је остала поред њиховог гроба, молећи се и плачући. Тамо је и сама скончала, а хришћани су је сахранили поред њених кћери.

Тако је једна мајка остала без своје три девојчице, али је сачувала оно чему их је учила – веру у Христа.

Вера која остаје

Света Вера била је најстарија. Њено име данас подсећа да хришћанска вера није само нешто што човек прихвата речима. Она постаје видљива онда када дођу тешки тренуци.

Вера ове девојчице није зависила од тога да ли ће јој живот бити лак или тежак. Пред њом је стајало страдање, али она није престала да се узда у Христа.

И зато нам њено име и данас говори нешто једноставно и важно: вера се најбоље познаје онда када је тешко остати веран.

Нада која гледа даље

Света Нада била је друга по старости. Њено име нас подсећа на хришћанску наду – на уверење да смрт нема последњу реч и да живот човека не завршава гробом.

Њена нада није била у томе да ће страдање некако нестати. Она је била усмерена ка Христу и животу вечном.

Зато хришћанска нада није само жеља да се нешто добро догоди. Она човеку даје снагу да остане уз Бога и онда када пред собом не види лак излаз.

Љубав јача од страха

Света Љубав, најмлађа од три сестре, имала је само девет година.

Њено име подсећа на речи апостола Павла да је љубав највећа међу хришћанским врлинама. Љубав према Христу била је јача од страха који је природно морао постојати пред страдањем.

Она нам зато показује да љубав према Богу није само осећање које носимо у срцу. Она се показује и онда када треба остати веран ономе кога волимо.

Три девојчице су тако својим животом исписале значење сопствених имена.

Софија – мајка која је све претрпела

А онда је ту и Софија.

Њено име значи Мудрост, а њен живот показује колико понекад љубав и бол могу стајати једно уз друго.

Мудрост је попут корена из којег могу да израстају вера, нада и љубав. Она помаже човеку да веру не претвори у заслепљеност, наду у пуку наивност, а љубав у пролазно осећање. Она учи срце да препозна оно што је истинито и да се тога држи.

Софија је гледала како њене три кћери страдају, једна за другом. Није могла да их заштити од мучења, али је остала уз њих и охрабрила их да остану верне Христу.

После њихове смрти сахранила их је и три дана остала крај њиховог гроба.

У Софији зато можемо препознати и нешто веома блиско свакој мајци – љубав која остаје уз своје дете чак и онда када више ништа не може да промени. Њена снага није била у томе што није плакала. Плакала је. Није била у томе што није осећала бол. Тај бол је био огроман. Њена снага била је у томе што ни у највећој боли није престала да верује Христу.

Три имена, једно сведочанство

Данас ова четири имена изговарамо заједно: Вера, Нада, Љубав и Софија.

Три девојчице и њихова мајка остале су у памћењу Цркве зато што су у најтежем тренутку показале шта значе речи које су носиле.

Вера, Нада и Љубав и данас остају три темеља хришћанског живота. А њихова мајка Софија подсећа нас да је за те врлине потребна и мудрост – мудрост да се човек држи Христа и онда када живот донесе оно што никада није желео.  Сваки пут када изговоримо речи вера, нада и љубав, можемо се сетити да су их некада носиле три девојчице које су својим животом посведочиле њихову снагу.

И како год да се пред нама промени живот, остаје једна истина коју је апостол Павле изрекао речима које вековима звуче као утеха хришћанском срцу: „Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар не може одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу, Господу нашем.“ (Рим. 8,38–39)

Нека молитве светих мученица Вере, Наде, Љубави и њихове мајке Софије буду са свима који им са вером прибегавају.

За Фондацију Пријатељ Божији: Светлана Розанова