Ако си слеп, онда је свет за тебе обојен само једном бојом - црном бојом понора, бескрајном ноћи у којој нема звезда, нема планета. А ти си окован у ово своје слепило, као доживотни затвореник. Никада нећеш видети дугу, никада нећеш разумети бескрајно плаветнило неба, осмех детета, никада нећеш ценити лепоту планина, тихи плес океанских таласа. И сваки дан за тебе је као ова црна зора, а вече је црни залазак сунца. Не видиш ништа, а седиш поред овог прашњавог пута живота и молиш за милостињу.
У Јеванђељу по Луки постоји прича о догађају у Јерихону о једном слепцу, његовој жељи за исцељењем и изузетној вери, коју је Господ осетио и излечио га. (Лк. 18:35–43)
Слепи просјак, уморан од подневног сунца, вероватно је дремао поред пута. Изненадна бука гомиле га је узбуркала, пробудила. Шта је, шта се десило, шта се дешава? Он поставља ово питање јер ништа не види. Тада гомила људи око њега одговарају: „Исус из Назарета долази“. Гласине о овом новом пророку, о чудотворцу, већ су биле у ваздуху. Људи су већ чули за њега. И, наравно, јадни слепац је такође чуо за овог невероватног човека.
Гомила је зујала, окружила Христа у тесном обручу, а слепцу није оставила никакву шансу да дође до Христа. У тренутку, овај слепац схвата да сада има само једну прилику у животу за излечење. Сада или никада. Или ће јасно видети, или ће остати у овом мрачном кавезу без радости до краја живота.
И одједном је цео крај, врео од сунца, од зноја, одјекнуо страшним, срцепарајућим вапајем, који нико није очекивао и који су чули сви присутни: Исусе, Сине Давидов, помилуј ме! Исусе, Сине Давидов, помилуј ме ! (Лк. 18:38–39). Вероватно тако бродови шаљу СОС сигнал када тону у морске дубине. У том вапају било је свега - очаја, вере, суза и наде, плача и наде у чудо. Гомила је почела да приморава овог слепца да заћути. Блажени Теофилакт Бугарски веома тачно и изненађујуће примећује: „Дивите се постојаности његовог исповедања. Овај слепац, и поред тога што су многи покушавали да га обуздају, није ћутао, него је плакао још гласније, јер га је жар изнутра покренуо.”
Његов унутрашњи жар, његов вапај, жељу за исцељењем, ову изузетну веру - Господ је осетио и пришао му.
Затим Јеванђелист препричава дијалог који се водио између њега и Христа. Овај дијалог је био кратак, али веома дубок и судбоносан за милионе генерација будућих хришћана, након што се овај сусрет одиграо пре више од две хиљаде година. Господ одједном каже: „Па шта хоћеш да ти учиним?“ И тада слепац каже: „Господе, дај ми да прогледам“ (Лк. 18, 41). И тада Господ говори ове задивљујуће речи: „Прогледај! Вјера твоја спасла те је.“ (Лк. 18,42).
Тајна исцељења било кога је мистерија наше вере. И гле, није само слепац који је прогледао јасно следио Христа, славећи Бога. Јеванђелист каже да цео народ видећи ово чудо, одједном пева хвалу Богу – и сви људи који су били око њега такође су хвалили Бога. И као што каже Свето Писмо, „ако је, дакле, свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама!“ (Мат. 6:23) Човек пре свега мора да схвати - а то је задатак сваког од нас - да има слепило. Мора да види своју унутрашњу таму, која га веома омета. И овај мрак се веома често прикрива и претвара да је светлост. Човек мисли да у себи има светлост, али унутра се налази само права тама.
Ова прича није апстрактна ни за кога. Она је за нас веома важна. Свако од нас је слепац поред пута. Уместо да седимо поред свог животног пута, сваким даном трудимо се да се више уздамо у Бога и да се молимо Исусовом молитвом: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“. И заиста наш живот треба да личи на плач којим је овај слепац завапио. И сваког дана Господ, нама нечујно и невидљиво, услишава нашу молитву: Прогледај, јер те је вера твоја спасила.
Сада више нисмо гомила на путу, не само неки расути људи, свако за себе, јер смо Црква. Као што Тертулијан каже, окупљамо се да станемо пред Бога и да Га окружимо нашим заједничким молитвама.
Једном, седамдесетих година, у Пјухтинском манастиру (који се налази у Естонији), када је свештеник покушавао да истера демона из жене. А пред крај егзорцизма, демон је преко ове жене викнуо свештенику: „Па шта имаш у цркви? Досадно је, сваки дан исто: Господе помилуј, Господе помилуј, Господе помилуј! А ја сваки дан имам све ново и занимљиво - светло, сјајно, бучно и лепо.”
Када слушамо ове речи, заиста знамо и разумемо да свет савременом човеку нуди овај веома бриљантан асортиман неких нових страсти, идеја, примамљивих понуда, забаве. Свет се труди да људско срце испуни сујетом, беспослицом. Како каже румунски подвижник Рафаел Ноица, задовољство које ђаво нуди човеку је мито којим страсти купују нашу вољу. Човек узима мамац задовољства, а његова воља се купује и слаби.
Старац Порфирије каже да би Христос требало да буде крајња жеља човека, изнад које нема ничега на свету. Сва чула се могу наситити, али се тражењем Бога, каже преподобни старац, човек не може наситити. Јер Бог је све. Бог је човекова крајња жеља. И наравно, демон је лагао када је говорио да у храму постоји само „Господе, помилуј, Господе, помилуј“. Наравно, ова покајничка нота је једна од најважнијих, ово покајање које заиста осећамо, коме тежимо. Али уз покајање, а то знамо, наша молитва и код куће и у храму испуњена је хвалом Богу, не само „Господе, помилуј“, него „Слава Теби, Боже“, „Слава Богу“ на висини, а на земљи мир, људима добра воља“ (Лк. 2, 14). И како је старица Гаврилијана узвикнула: „Боже мој, захваљујем Ти дан и ноћ, отворених и затворених очију, са речима и без речи, живом и мртвом“.
Верујуће срце увек живи у простору чуда, у простору овог благодарења, у простору покајничких суза. Наш свакодневни живот морамо обојити бојама инспирације, дубине, радости и љубави. Иначе ћемо и ми све време бити као слепац у провалији. Без вере живот је само црна рупа у којој нестаје душа, и из које је једноставно немогуће изаћи. Са вером, живот је велика мистерија. Како кажу светитељи, у животу имамо задатак да се сусретнемо са Богом у својим земаљским данима. Свети ава Јустин (Поповић) дивно примећује да хришћани траже вечно у временском, невидљиво у видљивом, а Бога у људском. Хришћани су ходочасници вечности, и непрестано траже божанско злато у земаљском блату.
Зато покушајмо и ми да потражимо ово божанско злато у земаљској мочвари сваког дана. Расуто је свуда, у сваком сусрету, у сваком погледу, у сваком малом разговору који водимо. Само треба боље да погледамо око себе, дубље завиримо у своје срце. Запамтите, постоји општепризнат људски став, изрека коју знамо од детињства: „Ја сам људско биће и ништа ми људско није страно“. То сви знају. Хришћанство, с друге стране, нуди другачију парадигму, другачији начин гледања на овај свет, другачији систем вредности: „Ја сам људско биће и зато ми ниједно људско биће није страно“.
Свакодневно ходамо овим прашњавим и саобраћајем закрченим путевима, преоптерећени проблемима, преоптерећени разним пословима, а често смо још слепи, често уопште не видимо. Ми смо болесни и несрећни. Седимо на прашњавом путу, а Христос пролази поред нас сваки дан. Да би нас чуо, морамо да вичемо јаче, гласније, упорније, са већом вером, као овај слепац који је из срца говорио: „Господе, помилуј!“. И Господ ће нам тихо и смерно одговорити: Прогледај, вера твоја спасла те је. Али свако од нас зна да Бог може и на наше вапаје, наше вике и позиве да одговори ћутањем. За оне који умеју да слушају, управо у овој тишини, како каже Николај Кавасила, „у овом ћутању, Господ исповеда своју љубав према човеку“. Амин.
Игуман Тихон (Борисов)
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Иван Попов
Манастир Оптина