Природна тешкоћа да схватимо и живимо оно што је Христос рекао апостолу Томи: „Блажени који не видјеше, а вјероваше“, што је сама по себи велика тешкоћа, а за многе људе и непремостива, умножава се када се комбинује са болом – нарочито болом вољених особа, јер тада она постаје експлозивна мешавина која потреса целокупно наше биће.

Отац, утопљен у тугу због свог болесног детета (Мк 9, 17-31), очајан због могућности излечења, јер је, осим лекара, већ одвео своје дете, тражећи исцељење, и Христовим ученицима – апостолима, али без резултата, као последњу наду обраћа се Христу, изражавајући свој природни умор речима: „Ако можеш нешто, смилуј се на нас и помози нам…!“ Христос му одговара: „Ако можеш да вјерујеш… јер све је могуће ономе који вјерује!“ Тада тај измучени отац изговара највећи и најдубљи људски вапај: „Верујем, Господе! Помози моме невјерју…!“

Пошто имамо погрешну представу о врлинама (плодовима Светога Духа), замишљамо да их већ поседујемо, да их стичемо или да нам се, у крајњем случају, дају у пакету – односно, као једна фиксна целина, а не као постепено учествовање у њима. Исто тако, исту заблуду прихватамо и када је реч о вери – као да неко или има веру, или је нема! Замишљамо веру као нешто што је исто као наша рука или боја наших очију. Односно, као једну задату, непроменљиву чињеницу. Или имам руку, или је немам. Или су ми очи плаве, или нису. Али вера није таква. Вера је малена или велика, растућа или опадајућа. Вера је осећај који се рађа из односа. Осећај сигурности или неизвесности. Осећај поузданости или неодлучности. Осећај великог, дубоког поверења или слабог поверења

Вера је оно што учвршћује срце човека тако да буде сигуран у другога. То је оно што каже Блез Паскал: „Срце има разлоге да верује, које ум не може да схвати.“ Дакле, вера је унутрашњи процес који, почевши од људских односа (прво је доживљавамо у односу са родитељима), постаје основа и темељ на којем се гради и утврђује вера у Христа.

Све ово, наравно, нема никакве везе са обичним уверењем да Бог постоји. Јеванђељска вера је већ у љубави. Вера у Христа значи препустити се Њему – у свему што чини нашу егзистенцију. Вера је извесност да смо вољени, да нисмо сами, да нас Бог прати и води кроз живот. Чак и када ходамо „усред сенке смрти“ (Псалам 22), или смо суочени са „лавом и аждајом“ (Псалам 90), чак и у најгорим искушењима кроз која пролазимо.

Бог је увек Бог Изласка, Бог ослобођења од наших ропстава. Зато вера и радост иду заједно. Као што каже апостол Павле у Посланици Јеврејима: „Вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих.“ (Јевр. 11,1)

Блудница у 7. глави Јеванђеља по Луки изражава своју благодарност (стихови 37-38) иако још није чула речи опроштаја (стих 48). Христос тек на крају каже: „Вјера твоја спасла те је“. То је вера која је, кроз један гест благодарности, већ унапред предосетила исход њеног сусрета са Господом!

Христос моли да не ишчезне вера Петрова, да би могао да укрепи своју браћу када се врати, у тренутку када Сатана тражи да нас „просеје као пшеницу“ на жрвњу искушења (Лука 22,31-34). У почетку, Христос говори у једнини (обраћајући се Петру), а затим прелази на множину, истичући да се ово питање односи на све.

Јеванђелисти су нам пренели неизвесност вере првих Христових следбеника и ученика, да бисмо схватили да није лако имати потпуно поверење у Христа и да су сумње нешто сасвим природно.

Отац болесног (опседнутог) младића, својим вапајем „Верујем, Господе! Помози моме неверју!“, изговара најљудскији крик. Његова мука и страх пред неконтролисаном патњом не дозвољавају му – као што често не дозвољавају ни нама – да има веру какву је имала она блудница коју смо већ поменули, која је потпуно предала себе промени и исцељењу. Ако бисмо користили савремену слику, вера те тера да наставиш да корачаш кроз живот, као репортер у непознатој земљи…! Наравно, квалитет вере свакога од нас је личан.
Може бити здрав или болестан. Али за то није одговорна вера, већ њен носилац.

Ако вас ваша вера чини мање осетљивима, ако вас чини суровима пред радошћу живота или вас чини грубима, ако вам ствара самозаваравајућу илузију да све држите под контролом, ако, на крају, ваша вера чини да постајете мање разумни, онда можете рећи себи да таква вера не долази од Живог Бога, Исуса! То је лоша имитација: Уместо да буде снажна, отворена и задивљујућа (као што јесте када је истинска), она се ограничава и постаје сува, попут празног слогана. Шта је, дакле, вера у својој суштини?

• Вера је спона између људске немоћи и Божанске свемоћи.
• Вера је око којим гледамо Христа. И замућено или сузно око и даље остаје око које може видјети Христа.
• Вера је рука којом се држимо за Христа. И рука која дрхти је ипак рука која може да се прислони и дохвати скут Христове хаљине.
• Вера је језик којим окушамо и спознајемо да је „благ Господ“. И језик који пали било каква грозница и даље остаје језик комуникације и поверења.
• Вера је нога којом корачамо ка Христу. И нога која храмље и даље остаје нога која, макар споро, може ићи ка Христу.
• Чак и ако наш егоизам жели да имамо савршено око, веома чврсту руку, беспрекоран језик и потпуно здрава стопала,  учинимо напор да се повежемо са Христом и да Му поверимо себе, са оним што имамо, у каквом год стању да се налазимо.
• То је и труд наше вере. Да Га призовемо, да нам отвори слепе очи (Мк 10,46), да исцели нашу осушену руку (Мк 3,1), да ослободи наш везани језик (Мк 7,32) и да нас подигне из потпуне телесне парализе (Мт 4,24).

„Верујем, Господе! Помози моме невјерју.“

Амин.

С љубављу и молитвеним жељама, о. Теодосије
Превео о. Никола Ј. Гачевић
Извор: mitropolija.com