Одговор на ово питање није једноставан. Бранитељи и тумачи хришћанске вере су се кроз историју суoчaвали са овим питањем. Један од оснивача протестантизма, Жан Калвин, је у свом учењу истицао доктрину предодређења. Према њој, Бог је још од почетка времена одредио неке за спасење, а друге за пропаст. Али, наравно, наша хришћанска савест не може да прихвати овакво учење.
Апостол љубави нам је рекао: Бог је љубав (1. Јн 4, 16).; Такође је речено да је Бог послао Сина свога да ништа не пропадне, него да се све спасе (в. Јн 3, 16-17).
Вера није нешто што сами бирамо или стичемо. Она је дар Божији, као што се каже у дивној црквеној песми: „Христе, Светлости истинита, просветли и освети сваког човека који долази на свет...“ Цело Јеванђеље је прожето љубављу. Пастир Добри оставља 99 оваца да би спасао једну изгубљену (Лк. 15:4). Јеванђеље зрачи љубављу према грешницима, палим и изгубљенима.
Не поставља се, дакле, питање коме јесте а коме није дат дар вере, јер дат је свима, него због чега га не прихватају сви, због чега су верници у свету увек мало стадо (Лк. 12, 32), због чега се и сам Христос са горчином пита: „Син човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ (Лк. 18, 8).
У потрази за одговором на ова питања, окрећемо се речима Достојевског: „Свако је свима за све крив.“ Ова изјава је као кључ који отвара врата ка разумевању проблема. Ми смо криви, пре свега, за игнорисање или отворено порицање Божијег дара. То доводи до тога да милиони људи остају слепи и глуви за веру.
Није случајно што Јеванђеље тако често говори о деци. За њих је речено: „Који не прими Царство Божије као дијете неће ући у њега“ (Лк 18, 17). Шта то значи? То значи да је уобичајено да дете доживљава живот као рај. У његовој перцепцији, све је целовито, радосно и испуњено вером. Та вера није одвојена од живота, нити му је супротстављена. Она се испољава као безусловно поверење и очекивање љубави са свих страна. А сви знамо како се тај интегритет разара са одрастањем. Искуство зла, одвојености и патње улазе у живот.
Управо тада, у том преломном тренутку људског живота, почиње страшна борба за душу. Исход је очување или губитак тог првобитног искуства као дара са Неба. Све виси о концу. Једна реч, или њен изостанак, може бити од пресудног значаја. Иако је то страшно, човек се уверава да искуство зла долази од других људи. Живот оних око нас - и у добру и у злу - одређујемо својим речима, делима, целим својим животом. Као што вера у човеку настаје из вере другог, тако и невера настаје из туђег лицемерја, лажи и тријумфа зла.
„Свет лежи у злу“ (1. Јн 5, 19). Али ко га је гурнуо у ово зло? Ако хришћани не живе истински вером, ако говоре о љубави и праведности, а мржња влада у њиховим срцима, онда је тешко оне који их посматрају навести на веру. Такво понашање рађа сумњу, која као црв точи душу. Следи ужасно искуство безљубља и безнађа. У срцу се пали мрачна ватра порицања, мржње према духовним вредностима и жеља за уништењем сопствене унутрашње светиње.
Позвао сам се на речи апостола Павла: „Бога нико није видео нити може видети“ (1. Тим. 6, 16). Ипак, Бог нам се открива кроз човека, који је Његова икона. У Христу смо Га видели и упознали, али Га можемо разазнати и у сваком људском бићу. Исто тако, у сваком човеку може да се јави демонско одбацивање Бога и сва тама сатанске мржње према Његовом стварaлаштву.
„Не верујем у Бога“, изјављује неверник. „Свуда око себе видим само зло, патњу и бесмислице. Када би Бог постојао, зар не би то спречио?“ „Верујем у Бога“, одговара верник. „ јер управо усред зла, патње и бесмислица доживео сам снагу, радост и истину вере.“ Исти свет, исто знање о њему - а искуство потпуно другачије! Не, Бог никоме не одузима Свој дар, Своју љубав и изабраност. Међутим, њихов сјај је често заклоњен велом зла који прекрива свет и помрачује људски ум.
Али онда се неминовно намеће питање: одакле потиче ово зло? И зашто тако често тријумфује, а не свемоћни, сведобри и свељубиви Бог? Зашто се добро, када ступа у борбу против зла, много чешће ослања на сопствене методе и постепено прелази у само зло?
У овој изјави препознали смо, осетили, мада нејасно - рекао бих, „додиром душе“ - одређени дар одозго. До вере у Бога не долазим толико свесно, дедуктивно, рационално, колико је проналазим у себи - откривам је са изненађењем, радошћу и захвалношћу. Налазим је у себи као тајанствено, али јасно опипљиво присуство Онога Који је сав мир и радост, тишина и светлост. Ово присуство не може потицати ни од чега у мени, јер ни у мени, ни у свету око мене, нема такве радости, такве светлости, такве тишине. Одакле све то долази?
И тако изговарам реч која обухвата и именује све ово, реч која без овог искуства, без аутентичности овог присуства, губи сваки смисао. Изговарам реч „Бог“, реч коју не бих могао да изговорим да нисам доживео ово искуство. Прихватам ово искуство као дар, одговарајући на њега целим својим бићем. „Верујем у Бога!“ И тако се испоставља да вера коју сам пронашао у дубини душе није само моје лично и неизрециво искуство, већ и нешто што ме на нов начин повезује са људима, животом и светом. Она постаје ослобођење од самоће, на коју су сви људи осуђени на овај или онај начин.
Управо као што је радосно пронаћи веру у сопственој души, једнако је радосно открити исту веру, исто искуство и у другима. И то не само у људима који нас окружују у садашњем тренутку, већ и у онима од којих нас раздвајају многи векови.
Отварам књигу написану више од хиљаду година пре нове ере, у свету толико различитом од данашњег, и читам:
Господе! Ти ме кушаш и знаш.
Ти знаш кад сједем и кад устанем; ти знаш помисли моје издалека;
Кад ходим и кад се одмарам, ти си око мене, и све путове моје видиш.
Још нема ријечи на језику мом, а ти, Господе, гле, већ све знаш.
Састраг и спријед ти си ме заклонио, и ставио на ме руку своју.
Чудно је за ме знање твоје, високо, не могу да га докучим.
Куда бих отишао од духа твојега, и од лица твојега куда бих утекао?
Да изађем на небо, ти си ондје. Да сиђем у пакао, ондје си.
Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора:
И ондје ће ме рука твоја водити, и држати ме десница твоја.
Да речем: да ако ме мрак сакрије; али је и ноћ као видјело око мене.
Ни мрак неће замрачити од тебе, и ноћ је свијетла као дан: мрак је као видјело.
Јер си ти створио што је у мени, саставио си ме у утроби матере моје.
Хвалим те, што сам дивно саздан. Дивна су дјела твоја, и душа моја то зна добро....
Ово су речи из Псалма 139, написаног, понављам, пре три хиљаде година.
Читајући ове речи, обузима ме чуђење и радост. Господе, све ово осећам и доживљавам управо на овај начин! Ово је моје искуство, овде се говори о мени и у моје име! Чак и овај детињасти језик, којим се покушава изразити оно што је изван речи, је такође мој. То значи да ова вера није само моја, већ да је живела и живи вековима. То значи да су милиони људи осећали исто као и ја.
Срце ми се испуњава радошћу када ове задивљујуће речи букну обиљем вере: „Јер се тама неће помрачити од тебе, и ноћ ће као дан просвјетлити се; као што је тама њена, тако је и свјетлост њена..“
У том светлу видим свет на нов начин. Упркос свој тами, за мене је био обасјан нетакнутим светлом. Заиста, чудесна су дела Твоја и то препознаје душа моја!
Понављам за псалмистом: Исповедаћу и славити Те, јер си ме страшно удивио, и на нови начин упознајем себе, грешног, слабог, поробљеног, јер ми се даје тајни орган унутарњег знања да схватим оно што је узвишено, дивно и славно, да пожелим узвишено знање и узвишен живот, да увидим разлику између пута трулежи и пута вечности.
Ова вера ми открива још једну ствар: да све у свету открива Бога, да сија Његовим сјајем. То се види у блиставом јутру, али и у сутону ноћи, у срећи, у радости, али и у патњи и у тузи. Ако толики људи не виде ово, не осећају ноћ живота светлу као дан, то је само зато што смо ја и слични мени преслаби сведоци вере. Од детињства окружујемо човека лажима, надахњујући га да не тражи дубину, већ само малу земаљску срећу. Везујемо га за сујетно и јалово, гасећи у њему жудњу за светлошћу и љубављу. Његов свет испуњава лепљиви мрак скепсе и неверице, горчине и мржње.
Али чак ни у овој тами, ни у овом страшном паду, Бог нас није напустио. Моје беспомоћне речи о вери биле би празне да, у закључку, нисам исповедио веру не само у Бога, него и у тог јединог Човека у Коме је Бог дошао на свет - Исуса Христа.
Он је дошао у свет сваком човеку ради спасења, да би га оживео и даровао му вечни живот.
Ја верујем у Бога, али Бог се у пуноћи радости поседовања открива у Христу. Бога нико није видео никад, говори апостол Јован Богослов, и одмах додаје: Јединородни Син који је у наручју Оца, он Га објави (Јн. 1, 18). И он нас обавештава да су његове речи сведочанство о ономе што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Речи живота (1. Јн. 1, 1).
свештеник Александар Шмеман
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Петар Волков
Извор: azbyka.ru