У светоотачкој традицији разумевања теме греха и борбе против њега, често наилазимо на упозорења да су крајности опасне када је у питању однос према греху. Опасно је, на пример, бити „лојалан“ према својим гресима у нади да је Господ хуман и да ће, наравно, све опростити. Исто је тако опасна и супротна крајност, када се човек каје за грех, али његово покајање није испуњено надом у Божију милост, и почиње да „изједа“ себе и очајава.

Вероватно сваки свештеник има искуство са људима који нису били у стању да себи опросте неке грешке или грехе из прошлости. Једном обављен абортус, дете које је случајно пало кроз прозор из непажње, немарно изговорена реч са далекосежним последицама... Многе су ситуације у којима човек, скренувши са пута или пропустивши нешто, проводи године, осећајући кајање, плачући ноћима и његова сећања га доводе до очаја. И такви феномени озбиљно замрачују садашњи живот човека, гурајући га у дуготрајну депресију. У исто време, и цела његова породица често због њега пати.

Када покушате да разговарате о томе са људима и пренесете им идеју да би било лепо окренути „други лист“, они обично приговарају: „Како да опростим себи када...“ – и почиње набрајање горких последица до којих је довела учињена грешка или грех. Логика таквог расуђивања је јасна: ако сам тада изазвао тешку патњу или губитак вољене особе, онда ми љубав према њој и моја савест не дозвољавају да себи опростим и будем срећан. Притом, човек „утоне“ у депресивно стање, не схватајући да је већ довољно патио за свој поступак. Његово садашње стање постаје извор зла не само за њега, већ и за његове најмилије.

Важно је напоменути да су људи који не верују у Христа склонији оваквим унутрашњим кризама. Разлог за то лежи у томе што не знају ништа о Његовој Искупитељској Жртви на Крсту. Али то се дешава и међу верницима, који су својевремено савршеним чином крштења уведени у Цркву, али никада нису могли да се помире са собом. И са једнима и са другима важно је разговарати о овој теми управо у светлу Христове Искупитељске Жртве, јер је она за нас извор утехе и опроштаја.

Мислим да је корен овакве безизлазног патње најчешће кајање за поступке почињене ван живе везе са Богом. То је као нека врста дубоког, емоционално набијеног покајања, али без покајања у хришћанском смислу те речи. Човек све „свари“ у себи, не разумејући како да принесе овај бол Богу, а понекад и не желећи да то учини, осећајући у себи љутњом према Богу због своје „судбине“. Ово је слично покајању Јуде, који, иако се покајао за своју издају, није пожелео да се обрати Христу и тиме није добио никакву корист од свог кајања.

Први корак у помоћи оваквој особи може бити разговор о томе зашто и како можемо да се обратимо Богу са својом болом. Једном сам имао разговор са човеком који годинама није могао да себи опрости непажњу, због које је његов унук пао кроз прозор и умро. Човек није могао да се обрати ни Богу, пошто га је окривио да је дозволио ову несрећу.

Позвао сам га ну нашу удобну трпезарију, где су нас наши свети патријарси с љубављу гледали са зидова, трудећи се да створим атмосферу топлине и поверења, да би он већ од почетка разговора осетио љубав којом нам се Господ увек обраћа кроз различите сусрете и поступке. Када су нам донели чај, рекао сам му следеће:

-Сећаш ли се са коликом радошћу сам вас увек дочекивао у цркви, када си доводио Ивана на причешће? Од његовог крштења, често смо се састајали, долазио сам и код вас у госте и њега сам заволео, и још увек тугујем због његове смрти, иако је прошло већ око пет година. Али сада те молим да ме разумеш: та твоја непажња ти не даје право да продубљујеш и умножаваш несрећу која се догодила у том давном тренутку. А то што се још увек кажњаваш, очајаваш, што си изгубио смисао живота - то је несрећа. Ти си уверен да си крив за његову смрт, и зато себи ускраћујеш право да данас живиш нормалним животом. Али ти си у заблуди.

Прво, зато што себи не припадаш. Сети се шта је апостол Павле говорио о хришћанима: „Купљени сте скупо;“ (1. Кор. 7, 23), а „та цена је Крв Христова“ (свети Василије Велики). Господ, приневши своју искупитељску жртву, проливши Своју бесцену Крв, узео је на себе сав терет људских грехова и непажњи, који је за човека неподношљив. Али као одговор на своју Жртву, добио је од Оца сву власт на небу и на земљи, укључујући и над животом сваког човека.“

Шта ово значи, питате се? Ово значи да је живот сваког човека ослобођен од ропства ђаволу и дат у Његову власт, а Он њиме управља „у свим детаљима“ (Св. Игњатије (Брјанчанинов). У Божји промисао о човеку укључени су и сви његови греси и грешке. Али у ком смислу? У смислу да је Бог избавио човека од стварно лоших последица греха - вечних мука.

Човеково размишљање, усмерено на сопствене грешке и грехе, сада се мора ограничити на искрено покајање пред Богом и понизно прихватање последица које ће сам Господ наметнути. А оно што је иза овога – неопраштање самом себи, неприхватање онога што се догодило, очајање, неспремност да се живи – све је то деловање ђавола, који настоји да наметне човеку свој поглед на живот, који је већ Господњи, а никако његов. И ако човек подлегне тим ђаволским утицајима, он тиме изазива Бога и греши против Њега.

Сви ми треба да будемо свесни наше велике људске слабости. Због ње смо способни за сваку непажњу и сваки грех.

Зато је важно да научимо да опраштамо себи. Господ очекује од нас снисходљивост и љубав према ближњему, али ближњи укључује нас саме, нашу сопствену душу! Ако не научимо себи да праштамо исправно на хришћански начин, онда нећемо моћи истински опростити ни ближњему. И свако непраштање навући ће на нас гнев Божији.

Ниједан грех или грешка не постају кобни за човека ако у његовој души постоји покајање, са надом у бескрајну милост Божију. „Јер и Пасха наша, Христос, жртвова се за нас.“ (1. Кор. 5:7).

Свештеник Димитриј Видумкин
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Иван Попов
Извор: ruskline.ru