Страх да би се могло десити нешто неповољно или страшно може нас заиста довести до болести и лишити мира, много пре него што се стварно деси то чега се прибојавамо, ако се уопште и деси.

Често се разболимо или нас снађе нека невоља, и наш живот тада постаје црн и несрећан, али не толико због самих проблема, колико због наших помисли у вези са тим проблемима. И, таман што нам Бог реши један проблем, а ми већ себи нађемо нови...

Док је још била млада, моја мајка је говорила: "Ако будемо обезбедили то и то за нашу кућу, све ће се уредити и сви ћемо бити срећни". Чим би се остварило то што је замислила, она би налазила неку нову бригу. Отац ми је говорио: "Само да одем у пензију. Тада ћу бити веома срећан!" Отишао је у пензију, и сада га сналазе неке друге туге и нови проблеми. Када ће се човек већ једном смирити и рећи да је живот прекрасан? Тајна је у томе да се научимо да будемо спремни на све што нас може снаћи и да будемо прибрани када нас то и снађе. Олуја се смирила и наступило је затишје, али колико дуго ће оно потрајати? Пет дана, недељу дана, годину дана? И опет ће почети нова олуја. Мудрост је у томе да то схватимо.

Једна жена ми је рекла:
"Оче, не могу да се удам! Имам већ 35 година, а не могу да нађем никога за кога бих се удала!"
"Удаћеш се, кћери моја!"
"Не, нећу! Мој живот ће бити несрећан!"
"Откуда ти то знаш? То ти говоре помисли. Удаћеш се, обећавам ти".

Рекао сам јој то да је утешим, и она се, на сву срећу, три године касније, заиста удала, у својој 38. години. Тада сам је упитао:
"И, јеси ли коначно радосна?"
"Веома сам радосна, оче!"
"Управо сам то чекао! Да пронађеш мир и да сви одахнемо".

Али, није прошло ни годину дана, а код ње су почели проблеми у браку. Опет је почела да ме зивка телефоном, да се жали, говорећи:
"У мом животу нема радости".
"Али, зашто, дете моје? Зар се ниси удала?"
"Да, али немамо деце!"
"Па, родићеш дете! Црква теши бездетне брачне парове и даје им наду!"

После годину дана, она се породила. Тада сам је питао:
"Како је сад? Јеси ли се напокон умирила?"
"Сада, оче, немам више за шта да молим Бога. Прослављам Га непрестано, и тако сам спокојна!"

Али, после неколико месеци, телефон је поново почео да звони поново немир, поново мука:
"Оче, дете још није проговорило! Водимо га лекару, али оно уопште не може да изговори целе речи!"

И, да не дужимо: родитељи увек себи налазе чиме ће новим да се баве да се дете упише у вртић, да се упише у основну школу и заврши је, да се упише у средњу школу и заврши је, да одслужи војску, да се ожени или уда, да деца роде своју децу, да бака и дека добију унуке... И, тако, све док човек не умре увек ће бити нечега новог чиме се треба занимати и бавити, због чега треба бринути.... Сви хоће нешто друго, а не оно што имају. Ми смо стално незадовољни у овом животу, овај свет нас не задовољава и чини нам се да је наш живот тежак и без радости. Међутим, уопште није тако.

Када бисмо благодарили за оно што нам Бог дарује у овом кратковременом животу, имали бисмо више животне снаге и издржљивости, и били бисмо срећнији на дужи рок. Бог нам даје много радости у овом животу, премда "у порцијама": мало данас, мало кроз месец дана, мало кроз неколико месеци. И зато би требало да се трудимо да ту радост задржимо што дуже, како би нас она напајала и да је не бисмо тако лако заборављали.

Ако бих вас питао да се сетите шта је све у животу Бог учинио за вас, какве вам је све дарове дао, схватићете да је Он за вас учинио и даровао вам много тога. Ми, наравно, све дарове заборављамо, зато што смо стално окренути унапред, ка оном што је ново. Када се човек не радује због дара који је добио, онда лако заборавља да је срећан чим се суочи са првим животним искушењем. Данас због нечега плачемо, а сутра већ кажемо: "Прошло је!" Данас се осећам овако, а сутра ћемо да се осећамо потпуно другачије. Зато је важно да стално имамо на уму да бол или жалост које осећамо данас неће трајати заувек. Све око тебе и у теби тада ће бити другачије него што је данас, јер ти је Бог припремио дарове кoje данас не можеш ни замислити. Верујеш ли ти у то? У томе је цела ствар. Верујеш ли у то да Бог још увек није ставио тачку на твој живот, у то да ће ти Он још много тога дати? Ако дубоко у себи имамо такву веру, наш живот ће бити смислен и испуњен.

Многи људи, непрестано чекајући нешто велико, пропуштају оно што је мало. Данас сте лепо ручали? Да ли има још некога ко је остао гладан? "Сви смо лепо јели, слава Богу! А, не знамо како ће бити сутра..." Боли ли те сада стомак, глава, зуб? "Не, сада ме не боли ништа, слава Богу, данас сам потпуно здрав! А, сутра ћу можда имати неких проблема, снаћи ће ме нека брига". Пусти сада размишљање о томе шта те "може сутра снаћи не бави се тиме док те није снашло. Бол ћеш трпети када те буде заболело, плакаћеш када наступи тежак час. Немој плакати, већ сада од страха јер се још увек ништа није десило. Многи говоре: "Толико сам се бојала да ће ми се десити то и то, што се на крају није ни десило. А, ја сам тако стрепела унапред!"

Наше помисли могу да нас доведу до стања избезумљености. Често обољевамо, психички или чак и телесно, због својих мисли. Зато у свој ум треба да уносимо светле мисли, да читамо Јеванђеље и да из њега црпимо наду и смелост, и да говоримо: "Бог ме неће оставити! Мој ум неће све гледати у црним бојама! Живот није само црн, разићи ће се данашњи облаци и засијаће сунце!" Треба живети радошћу данашњега дана и бити свестан да ће нам Бог можда већ сутра дати да испијемо и чашу жучи, али ће нам после тога опет дати да пијемо чашу меда....

Неки човек ми је рекао: "Оче, био сам на Светој гори и упознао сам следеће старце...", па је почео да набраја њихова имена. "Био сам у Јерусалиму 16 пута! Био сам код старца тог и тог, код старца оног и оног..." Ја сам у себи прокоментарисао: "И ти си исти као ја! Површан!" Какве то везе има што познајеш овог или оног старца? Какве? А, ако питам твоју жену какав си код куће, шта ће ми она рећи о теби? Хоће ли ми она рећи: "Мој муж се вратио са Свете Горе као анђео"? У томе је ствар.

Да би био истински радостан у животу, мораш изнутра да се промениш. Црква хоће да нас измени изнутра, а ми се обично мењамо само споља. Живимо као украшен излог, показујемо се какви у ствари нисмо. Наш стварни живот, оно какви смо заиста, почиње тек када затворимо врата свога дома! Бог нас и тада гледа, Бог гледа шта радимо код куће, како разговарамо са нашим укућанима, како се понашамо у свакодневици, какви смо заиста. У својој кући, иза затворених врата, ми свој живот чинимо лепим и срећним или, пак, ружним и несрећним...

архимандрит Андреј (Конанос)