Можда звучи чудно, али истина је да се Бог често крије у људима око нас, чак и у онима са којима имамо најтеже односе. Понекад, одговор на питање где је Бог добијемо управо кроз нашег ближњег. Сетимо се приче о жени која је жарко желела да упозна Христа. Молила се: „Господе, дођи ми!“ И гле чуда, троје странаца су јој током дана закуцало на врата, али она их је све одбила. Увече, разочарана, рекла је: „Па, Господ је обећао да ће доћи, а није.“ А онда је чула глас: „Био сам, и то три пута. Ја сам био сваки од оних сиромаха. Али ни једном ме ниси пустила унутра.“
Бог нам долази кроз људе са којима делимо живот. Не можеш желети да осетиш Божје присуство, а да истовремено не мариш за људе око себе. Свети Силуан, мудри светац, учио је да је најсигурнији пут до Христа - волети своје непријатеље. Када искрено заволиш онога ко ти је трн у оку, буди сигуран, близу си сусрета са Богом. Наравно, идеално би било да уопште немамо непријатеље.
У суштини, наши прави непријатељи нису људи. Једини прави непријатељи су нам ђаво и наш сопствени егоизам. Људи који нас повређују или нам стварају проблеме, можда су ту да би нам помогли да растемо духовно, кроз искушења и бол. Није њихова кривица што се осећамо лоше, већ наша реакција на те ситуације - наша љутња, мржња, жеља за осветом или завист. Запамти, нема лоших људи.
Када научимо да волимо своје ближње, много лакше ћемо осетити присуство Христа у свом животу. Многи то и постижу, а посебно они који пролазе кроз патњу. Патња може бити различита: бол у зубу, главобоља, несаница, тешка болест, дуготрајна трудноћа.
Бол нас ограничава, паралише, узнемирава – поготово ако га не прихватимо са смиреношћу. Сви људи на свету су искусили бол. Али не виде сви у томе прилику да се приближе Богу. Патња нема смисла ако је не прихватимо као дар од Бога. Ако те боли, а ти се жалиш, гунђаш и питаш „Зашто баш мени?“, тешко ћеш препознати Христа у тој ситуацији. Бол нам доноси посебно знање, божанско просветљење, дубоко искуство. Колико пута се сам Бог, Богородица, свеци или анђели јављају људима у затвору или на интензивној нези! Бог види њихову немоћ и тугу и долази да их утеши, јер Он је утешитељ. Да, утешитељ није само Свети Дух, већ цела Света Тројица - Отац, Син и Свети Дух. Бог је утешитељ и Он нас теши.
Свети Силуан је причао о два случаја на Светој Гори када су болесни монаси, током литургије, уместо свештеника, видели самог Христа. Литургија је чудо, па је могуће доживети чудо унутар чуда. Али видети Бога у сопственој патњи је још веће чудо, нешто што тешко можемо да разумемо. Лакше је схватити да видиш Христа на литургији, али када Га видиш док лежиш на интензивној нези, када се чини да су те сви напустили, то је невероватно и доноси велику утеху.
Једна монахиња је, причешћујући се, осетила Христа тако снажно да га је видела у Светом Причешћу. Старац Пајсије Светогорац је рекао да је сигурно много патила у животу. Када ју је упитао о њеном животу, испричала му је колико јој је било тешко да живи са родитељима који су је вређали, али она их никада није осуђивала нити им се супротстављала, показујући велико стрпљење. Године су пролазиле, родитељи су умрли. Старац Пајсије је закључио да она осећа присуство Господа јер је патила без жаљења. Патња је заиста пут до спознаје Бога.
Сви ови дарови, ова блискост са Богом, долазе изненада, када се најмање надаш. Не можеш да ограничиш Бога и да му кажеш: „Сада ћу урадити ово и осетићу Те. Хајде, дођи, желим да Те видим!“ Не. Бог се јавља неочекивано. Не постоје посебне технике или методе, као у неким другим духовним праксама, где се напредује по нивоима.
У Цркви је другачије. Божја милост не следи обрасце, Христос не следи наше људске границе, већ долази изненада. Свети Исак Сиријски је рекао: „Бог се јавља изненада, када Га најмање очекујете.“ То није резултат физичких вежби, већ духовне борбе.
Један монах са Свете Горе ми је једном рекао: „Уопште не осећам Христа, посебно последње три године. А раније сам Га осећао. Као што је изненада дошао, тако ме је изненада и напустио. Зашто?“ Одговор је био да научи да воли Бога и када не осећа Његово присуство, да научи да воли Бога једноставно верујући у Њега. Да се труди без икаквог осећаја, да му се душа осуши као земља у пустињи, али да се и даље моли и разуме да иако му Бог тренутно не даје оно што је раније давао, Он је и даље Бог и не може се ограничити. Ако хоће, доћи ће, када год Он то жели.
Бог може поново да пошаље свој дар и борба ће почети изнова. Само Он зна како и када да се открије свакоме од нас. Неко може строго да пости и да ништа не осети, а неко други може да ужива у храни и сну, а да му Бог пошаље своје откривење. Дух дише где хоће. Свети Дух, Христова милост, усмерена је тамо где сам Бог жели. То је прави смисао нашег живота на земљи.
А када осетимо Господа, када Га заиста упознамо, престаћемо да се питамо да ли Он постоји. Јер ћемо Га тада лично доживети. Не можеш сумњати у постојање нечега што постоји! Ко би сумњао у постојање своје мајке? Једноставно знаш, осећаш то сваком ћелијом и сигуран си да је то твоја мајка, твој отац, твоја браћа, твоје сестре, твој дом. А када Господ постане наш дом, када уђе у наш живот, када нам постане близак, драг, пријатељ, наш Господ и Бог - тада ће све сумње нестати и замениће их велико изненађење. Почећемо непрестано да славимо Бога, јер ћемо Га осећати, радујући се што усред свакодневне гужве и брига, сада живимо са Њим - вечно, потпуно, савршено. И схватићемо зашто нас је Бог довео на овај свет – управо да бисмо Га упознали и заволели.
Нема другог правог разлога за наш живот на земљи. Све остало је само корак ка том циљу. А ако ти треба доказ, сети се колико кратко траје оно што нам се понекад чини смислом живота. Све може нестати у трену.
Али Господ и Његова љубав су вечни, јер је Бог наш крајњи циљ, апсолутно добро, савршени дар. Помолимо се да нам Господ пошаље тај дар, отворимо руке за њега - чисте и празне колико је потребно. И тада ће их дар испунити, а ми ћемо га држати са поштовањем и поделити га са целим светом – са љубављу према свима.
Као што је Богородица рекла старцу Партенију, замонашити се значи посветити се ради целог света. Постани светац. А шта значи постати светац? Посвети се Христу и осети Га у свему што радиш - непрестано се радујући и преносећи тако благослов целом свету.
Када је човек свет, када осећа Христа, он не помаже само себи, већ је и велики благослов за цео свет, диван дар који помаже свима, видљиво и невидљиво, својим постојањем и позивом од Бога у овом животу.
На основу текста архимандритa Андрејa (Конаносa), са грчког превео и припремио: С. Василидос