Златна кутија и хиљаду пољубаца: Поклон који новац не може да купи

Понекад смо толико заокупљени новцем, стварима и њиховом вредношћу да заборавимо шта је у животу заиста драгоцено. Најлепши поклони немају цену, јер се љубав, пажња и искрено срце не могу купити новцем. Господ нас подсећа: „Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.“ (Мт. 6, 21) Једна мала златна кутија открива колико је ова јеванђелска истина дубока.  

16.11.2026. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Живео једном један човек који је тешко зарађивао за живот. Свакога дана одлазио је рано на посао и враћао се кући уморан, често тек када би се већ смрачило. Новац који је доносио кући био је плод његовог труда, па је добро знао колико вреди сваки зарађени динар. Зато је пажљиво пазио на трошкове, није волео расипање и трудио се да његова породица има све што јој је потребно. Имао је петогодишњу ћеркицу коју је много волео. Девојчица је била весела, радознала и пуна маште. Као и сва деца њеног узраста, волела је да прави мале поклоне, црта и изненађује оне које воли. Још није могла да разуме зашто се одрасли толико брину због новца и зашто неке ствари морају да се чувају.

Једнога дана, вративши се са посла, отац је у кући затекао призор који га је веома наљутио. Његова ћеркица је потрошила готово целу ролну скупоценог златног папира за умотавање поклона. Папир који је он пажљиво чувао био је исечен на много комадића, а златни остаци били су разбацани по соби.

– Шта си то урадила? – упитао је строго.

Девојчица је застала са радом и погледала га.

– Правим нешто за тебе, тата.

Али отац није имао стрпљења да саслуша објашњење. Помислио је на новац који је потрошио, на труд којим га је зарадио и на то колико је било непотребно потрошити толико папира за дечју игру.

– Зар не знаш да се ствари не троше тако? Знаш ли колико кошта тај папир? Мораш да научиш да чуваш оно што имаш. Новац не расте на дрвету!

Девојчица је оборила главу. Није покушавала да се правда. Само је пажљиво узела оно што је направила и однела у своју собу.

Сутрадан је био очев рођендан.

Када се ујутру пробудио, девојчица му је пришла држећи у рукама малу картонску кутију. Била је неравномерно облепљена златним папиром, са поклопцем који се помало кривио на једну страну. Ипак, девојчица је била веома поносна на свој рад.

– Срећан рођендан, тата! Ово је за тебе!

Отац се изненадио. Одмах се сетио јучерашње љутње и било му је жао што је тако оштро прекорио своје дете. Помислио је да је девојчица, упркос свему, желела да га обрадује.

Насмешио се, привукао је к себи и узео поклон.

– Хвала ти, душо. Баш си се потрудила.

Пажљиво је подигао поклопац, али чим је погледао унутра, осмех му је нестао са лица. Кутија је била потпуно празна.

Поново га је обузела љутња.

– Зар не знаш да се у кутију ставља поклон? Потрошила си сав онај скупи папир, а поклонила си ми празну кутију!

Девојчица га је погледала. У очима су јој се појавиле сузе. Није разумела зашто је тата поново љут, када је толико желела да га обрадује.

– Али, тата... она није празна – прошапутала је.

Отац је застао.

– Како није празна? Погледај, у њој нема ничега.

Девојчица је нежно додирнула златни поклопац и тихо рекла:

– Ја сам у њу удувала хиљаду пољубаца за тебе. Слала сам их један по један, све док се није напунила до врха. Сваки је твој, тата.

Отац је остао без речи. Одједном је схватио шта је учинио. Док је он гледао у цену папира и вредност кутије, његово дете је у њу ставило нешто што се новцем не може купити. Покушало је да му поклони своју љубав, на једини начин који је умело.

Сузе су му наврле на очи. Спустио се на колена, привио девојчицу на груди и дуго је држао у наручју.

– Опрости ми, душо. Тата није разумео колико је леп твој поклон.

Тог дана кутију је ставио поред свог кревета. Није је бацио, нити је више икада помињао колико је папир коштао. Чувао ју је годинама, иако је златни омот временом избледео, а углови картонске кутије почели да се троше.

Девојчица је расла, одлазила у школу, а потом кренула својим животним путем. Кутија је, међутим, остала на свом месту. Отац ју је често узимао у руке, подизао поклопац и загледао се у кутију пуну пољубаца и искрене љубави свога детета.

Поука: Највећи дарови које можемо дати једни другима не купују се новцем и не могу се видети очима. То су љубав, пажња и чисто срце – једино богатство које ни време ни невоље не могу да потроше. Господ нас подсећа: „Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.“ (Мт. 6, 21) 

За Фондацију Пријатељ Божији припремила: Наташа Смоловић



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.