Bo Имja Оцa и Сина и Свјатаго Духа
Навршио сам био пуних 28 година у духовном слепилу. До тог времена, на моју велику срамоту, нисам имао никаквих зрелих појмова о Богу и вери.
Године 1914. свршио сам осми разред гимназије у Скопљу. Готово за све време мога школовања осећао сам велики страх кад је се говорило о смрти код човека, кад сам пролазио поред гробља и кад сам улазио у цркву.
Просто као приморан од неке невидљиве силе, стално сам мењао струку: године 1914. био сам железнички приправник, затим три године општински деловођа, па телеграфски приправник, па привремени учитељ. Духовног мира нигде нисам имао, нити наде у будућност. Чудио сам се и сам какав ћу човек бити, и страховао сам у себи како ће се живети.
Године 1922. упишем се на филозофски факултет у Београду . Ускоро се мој отац разболи и браћа најавише да ме више не могу издржавати. Ја потражим учитељско место у селу Риљеву код Прилепа.
Једнога дана, пред залазак сунца, седео сам у канцеларији са старцем по имену Кузман Веселиновић и читао новине. На једанпут окренем се на страну, и видим мога како оца иде по ваздуху с једног ћошка собе на други и нестаде. Ја се уплаших, новине ми испадоше из руке. На то ми чича Кузман рече "шта то радиш". Ја му рекох да је мој отац прошао кроз собу, и да ли га је он видео. Он ми одговори "немој , учитељу, то мислити и веровати; никакав ти отац није долазио, већ тако ти се чини". Од тога виђења нисам могао целе ноћи заспати. Тек сада сам поверовао да мора бити и невидљиви свет, и да човек не свршава свој живот телесном смрћу.
Сутра дан дође један човек из Прилепа. Ја га одмах упитам, је ли умро мој отац. Човек се зачуди и упита ме ко ми је за то рекао. Ја понових питање. А он рече, "Бог да прости, ви будите живи." - После неколико дана нападе ме мисао која ми говораше: "И ти ћеш скоро умрети, шта ти вреди што се мучиш и спремаш испит." Као учитељ био сам се уписао на правни факултет, и брига о испитима мучаше ме дан и ноћ.
Једне ноћи усним сан како сам умро, изишао сам из куће и летим по ваздуху. Од тада сам почео велике несреће и искушења да преживљавам; да болујем и телом и душом и духом; да се од неописаног страха копним, нестајући ме између живих као ретко кога на овом свету.
Био сам потпуно свестан кад ми се поче јављати, с леве стране једна црна фигура у облику човека. Кад се окренем да видим ко је то, само спазим како се склања позади мене. Ја окренем поглед на другу страну. Од тог необјашњивог виђења поче ме обузимати велики страх.
После неколико недеља тај ме црнац поче нападати физички, хватајући ме за главу, за руке и уопште где дохвати. Ја сам осећао његове руке, биле су хладне као камен. Услед тога мене поче спопадати још већи страх. Више је душа моја желела да се поврати слобода и мир него што живи човек може ма шта пожелети. После неколико дана зло се погорша. Поче ме црнац ударати по врату и дрмусати као неку ствар. Не остављаше ме да бар мирно спавам.
Потпуно сам га разумео кад ми шапташе: "Ја сам ђаво. Тебе је Бог предао нама да те узмемо са земље и носимо у царство ђавола. У нашем царству нема спавања, и ти не смеш спавати. Спавање вреди за оне који су још у рукама Божијим, а ти си наш роб". Кад сам то чуо, отпочех кукати тако јако да су ме сви сматрали за лудог. Питају ме укућани зашто кукам, а ја им нисам смео казати јер сам знао да ми нико неће веровати. Тако нисам могао спавати по читавих 15 дана и ноћи. Чим задремам, црнац ме тражи и виче "устај, ти си заборавио да си наш роб, и да код нас нема спавања." Ја скочим, сав у страху и бунилу. Почео сам нагло опадати и сушити се.
Једина су нада били лекари. Новац сам немилице расипао да повратим здравље. Пробао сам свакојаке лекове; тело ми је било изрешетано од разних инјекција. Неки пут сам ноћу ишао код лекара да ми што даде за умирење срца. Толико већ досадих и лекарима да ми почеше говорити "остави нас на миру". Ја сам њима једино веровао, а у живог Бога, који даје живот и здравље без пара, нисам веровао. Далеко је било од моје памети да ко даје живот тај даје и здравље. Тако ја остадох лишен сваке помоћи од људи.
Од тако дуготрајне несанице почех страдати од главобоље. Глава ми беше тешка као туч, као да је се сва крв усирила. Док једног дана појави се крволиптaње на нос и на уста. Ја се поплаших како ћу без крви живети. И нова врста страха поче ми досађивати: од најмањег шушња, од најмањег звука, устремљивао сам свој поглед као животиња која се боји да је не ухвате. Носили су ме по суседним кућама не бих ли се умирио. Питали су за савет разне врачаре. У Битољу ме је лекар прегледао на Рендгенове зраке. Пронашао је да сам јектичав и да ће ме болест скоро довршити.
Кад се вратих кући, имам шта да видим: кућа беше пуна демонских зверова и авети, змије, вукови, мајмуни, хијене. Почеше ме нападати са свих страна. Мојим мукама не беше краја, а био сам при чистој савести. Толико сам викао и запомагао да нисам давао мира ни суседима. Највише су ми досађивали ноћу. Пакосно су ми претили говорећи:" Ми смо духови испод неба, ђаволи. Ти си наш роб. Е, а ти сад верујеш да има Бога, видећи нас. Ако нема Бога, тко нас је створио? Али тешко теби, доцкан си почео веровати. Више се не надај да ће ти се повратити здравље. Бог је тебе одбацио. Камо ти сад Кант, Дарвин и др. природњаци да те утеше, пошто си им веровао да је човек постао од амебе? Ко личи више на мајмуна, ми ђаволи или Христос? Разуме се ми. А ви који признајете мајмуна за праоца у коме нема ни разума, ни добра, ни вере, ви сте готови за Страшни Суд. Где буде ваш отац, тамо ће бити и његова деца."
Слушајући то све сам веровао, и видео сам себе потпуно изгубљеног. Сав овај свет изгледао ми је као сенка, и све на земљи као прашина, пошто никакве помоћи отуда не могу добити. У мукама почех клети родитеље што нису обраћали пажњу на моје васпитање, што ме нису водили у цркву, нити ми никада спомињали о страху Божијем. Све школске уџбенике цепао сам и бацао; нападао сам школску науку, која нас одваја од Бога и води у велики амбис, где нема ни мира ни истине.
Видећи моји укућани да ми лекари ништа не помогоше, па ни врачари, почеше ме водити по црквама да ми се читају молитве. Молитве ми ништа не помогоше, јер сам ја мислио у себи "кад ми толики лекари и лекови ништа не помогоше, како ће ми помоћи свештеник читајући молитве". Онда ме одведоше у манастир Св. Димитрија код Прилепа. И тамо ми демони приредише дочек, скачу са дрвета на дрво; изглед им страшан. Нападали су ме дању, а нарочито ноћу. Понекад у виду осе пецајући ме по целом телу. Узнемирен, бежао сам као луд, и сви су ме сматрали за лудог.
Једног дана моја мати и жена одведоше ме у цркву. Погледам на иконостас, имам шта да видим: све иконе биле су оживотворене, само што не говоре. Тада ми дође на памет како сам некад ишао у цркву и сматрао да су све слике мртве. Растужи ми се у срцу, и падох на земљу да тражим помиловање. У том моменту приђе позади мене један атлетски човек, дохвати ме за плећа и изјури напоље. На излазу ми рече "Још једанпут да те не видим у цркви, кад си био у здравом стању ниси марио за цркву, а сада шта ти вреди кад ниси ни за шта способан". Ја поверовах да ме то Господ истерује из свога дома и падох у очајање. На моје наваљивање укућани ме вратише из манастира.
Дођем кући, пуно двориште паклених духова. Повикаше на мене да скочим с балкона. У намери да утекнем од њих, ја заиста скочим са кућевног балкона. Кад падох на земљу, не знам због чега, ја заузех став разапетог Христа на крсту, и ту остадох просто као прикован за земљу. Шест људи су покушавали у три маха да ме крену са земље, али нису могли. Они су и данас живи и могу ово посведочити. После неког времена дође моја мати и без тешкоће ме подиже са земље.
У страху од демона био сам потпуно заборавио писменост. Нисам могао распознавати слова, хартија ми је изгледала сва бела. Ђаволи су ми се подсмевали "где ти је сад наука; остао си празан као ћуп; е сад знај да све што човек има Божије је; човек собом ништа не може створити".
После неког времена поврати ми се писменост, и могао сам читати. Тада ми ђаволи почеше забрањивати да се састајем са људима говорећи:" Никоме не смеш казивати ово што видиш. Ми смо човечанство везали у ланце и не дамо да се спасавају. Натерујемо народ на грехе против Бога и закона. Ако ти некоме јавиш да постоји невидљиви свет и ђаволи, може се неко покајати и вратити Богу. Ти ћеш за то љуто одговарати". Ја од страха нисам смео никоме ништа причати. Веће су ми биле моје муке него ли муке целога света. А у толико сам био још несрећнији, што сам ђаволима потпуно веровао. Ни на крају ми памети не беше да само Богу треба веровати и у оно што је Бог обећао људима у Св. Писму. У гимназији никакву пажњу нисам обраћао на веронауку, те сам био неспособан за верско и духовно размишљање. За молитву сам био неспособан, јер ме је страх потпуно исцрпљивао.
Сада ми ђаволи почеше објашњавати какве ће бити моје муке на оном свету. Првог дана представише моју слику на зиду као у биоскопу: Моја душа потпуно слична мени, поче жалосно да гледа. Црнци су били са ножевима, са великим ноктима на прстима. Почеше да ми прете "чекај да видиш шта ће бити с тобом". Расекоше ми кожу на врату, одраше ме и бацише ми кожу у лице, и коже нестаде. Затим почупаше ми месо, бацише га у лице, и меса нестаде. Видим остаде само скелет од костију. Мало затим месо се поврати на кости, и кожа га покри. Ђаволи поновише њихов први рад, те ја гледах изнакажено своје обличје и своју наказу. Ђаво ми објасни "ако се до мрака не убијеш, сутра ће ти бити одређена већа казна. Одери мало коже на руци, да видиш да ли боли." Ја заиста сљуштим мало коже, и видим боли много. Помислим како ћу страдати у вечности, почнем очајавати. Како да се убијем кад сам потпуно разуман!
Другога дана видим на зиду још страшнију слику: Неки курјачићи убрзо постану велики. Црнци ме баце те ме они растргну и поједу. Остане само кожа. кад ја поново оживим, поново растрзање. Један ми црнац објасни "видиш, да си се јуче убио, не би ти била одређена ова казна за вечност, гледај данас на сваки начин да се убијеш".
У мукама и страху ја опет поверујем ђаволу, реших да се закољем. Тражећи неко средство, видим на полици бријач. Повика ђаво "ено ти оруђа, замани па се закољи". Дохватим бријач и принесем га гуши. Мислим како да се убијем, боли. Мој брат, учитељ, спази некако, разбије прозор, уђе и одузме ми бријач.
Трећега дана гледам слику још горих мука: Везаних ногу и руку бачен сам у ватру, око мене играју вештице. Поново ми се прети. Једног дана покушам да се убијем; укућани ме спазе и одузму ми оружје. Једног дана покушам да се обесим, опет ме укућани сачуваше. Ђаволи ме науче да бежим од куће и да скочим у један амбис - коме се дно не зна. Ја заиста побегнем од куће, но Бог милостиви уразуми моје укућане, почну да ме траже, пођу мојим трагом и врате кући.
Сад ђаволи почеше да ми проповедају како за мене нема никакве наде на спокојан живот у овом свету. Молитве цркве и парастоси користиће ми при изрицање казне на Страшном Суду, до тада за мене нема спаса. Кад се сетих да ће Господ судити живим и мртвим, још се више ожалостих.
Седећи једног дана у соби видех чудан призор: Видим сто; и три судије са зверским погледом. На столу једна гомила записника. Позади мене један војник, страшан, са шиљком на грудима. Почеше ми судити:" Ти сад имаш да видиш својим очима све што си за време свога живота на земљи чинио, добро и зло." Почеше редом да отварају књиге. Сви су моји греси били записани редом, по годинама и данима. Прво као дете све што сам крао, затим као младић. Видим својим очима, записана свака реч шта сам коме рђаво казао. Кад ми све то показаше, овај ме војник измлати и све ишчезе.
Једнога дана видех, с десне стране на три корака од мене, иде једна бела фигура са белим крилима. Три пута ми се јављаше и нестајаше је. Нисам знао ко је то, али нисам имао никаквог страха.
Опет једног дана када сам седео на балкону, дође у двориште чобанче које је чувало и наше овце. Кад изнад његове главе видим лебди човек са раширеним крилима. Одмах се сетих да сам такву слику видео некада у цркви и да је представљала ангела. Помислих у себи: ето, зато људи могу да живе међу овим зверовима и аветима, што сваки човек има ангела-чувара који лебди над њим и чува га. После тог виђења које ме много охрабри, почеше ђаволи да ми говоре, како је Бог приликом мог рођења случајно заборавио да ми пошаље ангела-чувара, како су се ђаволи тиме користили, од малена ме узели у своје руке и васпитавали у злу док нисам доспео до овог стања. Ја им одмах поверовах и ударих у очајање. "памтиш онај дан кад поред тебе прође она бела фигура у облику човека. То је био твој анђео-чувар; због твог небогоугодног живота, он је прилазио само на неколико корака до тебе".
Ја у души разумех једну страшнију ствар; Бог је био удаљио од мене и ангела хранитеља и душевни дар помоћу којег се мисли на Бога. Ја сам и даље остао разумно биће, да разумевам страх и муке, а никакво добро. Кад сам био здрав и слободан, ја сам добро одбацивао. Сад ми је одузета могућност да то радим, пошто сам и сам одбачен. - Опет једног дана дође ми ново страдање. Осећам да у мојој утроби лежи ђаво у виду змије. Ја га не видим физичким чулима, него осећам његово дејство и имам страх као човек који очима гледа змију. Обори ме на земљу и поче да ми вади душу. Прво из ногу, па из руку, редом по телу. Како из ког дела изађе душа, тај се део потпуно укочи. Душа излази из тела у виду дима, у виду паре, неформирана маса. Умртви се и укочи све тело, сами још срце куца. Укућани помислише да сам већ издахнуо, почеше да плачу, запалише свећу, почеше да каде тамјаном. Док од једанпут душа која је излазила врати се у све делове тела. Ја оживим, подигнем се и седнем. Сви се чуде: како ово, сад мртав, сад жив! Добри тумач рече ми овако: "Ето видео си како излази душа човекова из тела. Ти би умро, али ономе духу који је вадио твоју душу, змији која лежи у теби, није било дозвољено да вади живот из твога срца - које је као центар живота". Да би ми одузели помисао на добро и на спасење, демони почеше одмах д ме изобличују како нисам вршио закон, како нисам никад постио.
Једном седећи у дворишту погледам у ваздух и видим много света: једни иду на више, други силазе доле. Добри тумач ми рече:" Они који иду навише, то су душе оних који су завршили свој земаљски живот па иду на небо; они што силазе то су они који се враћају. И виђења нестаде.
Видећи моји укућани да нити умирем нити оздрављам, једнако плачем и кукам, никоме не дајем мира, решише и на силу ме одведоше у душевну болницу у Београд. Кад ме лекари почеше запиткивати шта ми је, ђаволи почеше да ми прете ако шта кажем од онога што сам у својим мукама видео:" Ако исповедиш истину како си видео, може неки од њих поверовати, и као учен другоме казивати да се још ко спасе. Онда како ћеш ти одговарати за њихову душу? Чиме ћеш се бранити што си издао планове нашега царства? Видиш, ми смо данас све преварили па су људи изабрали скроз наопаки пут, и са овом данашњом науком не могу се приближити Богу, већ само супротној страни - сатани".
Слушајући те претње, нисам смео лекарима ништа казати. Али моја браћа навалише на испричам све тим ученим људима, јер смо, веле, толики новац потрошили док смо те овде довели а ти нећеш ни уста да отвориш. Из сажаљења према браћи рекох лекарима:" Господо, шта ми помаже да вам говорим, кад унапред знам да ми ништа нећете веровати? -"Хоћемо, хоћемо, само ти кажи", одговорише лекари. " Кад је тако, то молим протерајте ове црнце, змије, курјаке који стоје и прете да ме нападају". На то они одговорише "речи добро повезане али без смисла; шта му оно значи!" А мени рекоше: "Данило, нема ништа од тога што ти мислиш". -"Јест, тако је по вашем мишљењу. Ја сам знао да ми нећете веровати, па вас молим оставите ме да оплакујем своје муке". - Лекари посаветоваше браћи да ме оставе у душевној болници на посматрању. А ја замолих браћу да ме не излажу двоструким мукама, и ђаволу који ме напада и лудацима које је ђаво освојио. Тако се вратисмо.
Поново напади, поново мучења. Ђаволи ме наговорише да не примам свештеника у кућу. Од њега су сви бежали јер носи огњено оружје против њих. Говорили су ми да се бацим негде да ме нико не нађе, ни да ме свештеник опева. Нападали су ме што сам имао навику да подгризам прсте и никад нисам био исповеђен пред Св. Причешће.
Соба где сам проводио свој мучни живот личила је на предсобље пакла: Прозор сам био затрпао покривачима да не улази светлост, јер демони кажу да је светлост за људе који нису одбачени од Бога. Због исте претње нисам смео ни врата држати откључана, ни јести хлеба, ни пити воде, нити се чиме покрити пошто је било хладно. Укућани су били пробушили једну рупу више врата, и убацивали ми по нешто од хране. Кад заустим да шта поједем, демони ми прете да у соби не сме бити људске нечистоћа - пошто је соба њихова.
Једног дана страхујући од демона и од змије у мојој утроби, дрхтао сам као лишће на дрвету. Док чујем с десне стране глас "Данило" . Почех се окретати. "Не тражи ме, невидљив сам. Ја сам анђео Божији. Бог ме је послао да ти јавим да су ти греси опроштени. Оздравићеш и бићеш бољи него до сада. А сад позови Господа Исуса Христа у помоћ". Ја се сетих како сам слушао у школи да је се Господ Исус Христос вазнео на небо, па дигнем поглед у вис да га тражим. Тај ме дух ухвати за главу и окрете на страну. Сав сам био укочен. Гледајући на хрпу поцепаних уџбеника, спазим књижицу са натписом "Живот Господа Исуса Христа", Чим прочитах те речи, укочености у телу нестаде.
"Данило, узми оно Јеванђеље, рече анђео, јер је Господ наш Исус Христос оваплоћен по слову тога Јеванђеља. У колико је он силан, у толико је и Његово Јеванђеље силно. Сад узми Јеванђеље и видећеш шта ће ти бити." Ја помислих да је Господ близу мене у том Јеванђељу, и пружих руку да га узмем. Тада адски гадови и авети толико навалише на мене, и ударцима ме умртвише. Ништа не знам шта је било са мном од 19 сати по подне до 7 сати изјутра. Кад се пробудих, видим још страшније слике и претње, и још се више уплаших. Док чух глас са десне стране: "Данило, узми Јеванђеље, не бој се, неће сад бити мука већа од јучерашње. Много си патио, и ово ће проћи". Кад то чух ја посумњах у себи. Опет ми глас рече: "Данило, узми Јеванђеље и не сумњај".
Ја реших да послушам, и нагох се да узмем Јеванђеље. Паклени мучитељи поново ме изудараше, осећао сам болове као у стварности, но ипак ја узех руком Јеванђеље. Чим узех ову спасоносну књигу, адске силе почеше одступати ко на једну, ко на другу страну. Једва данух душом после 10 месеци. Анђео Господњи опет ми говораше:
"Данило, Господ Исус Христос поклања ти овај други живот, којим ћеш од сада живети. Ти си морао да умреш. И доктори су ти рекли да си у последњем степену јектике и да за тебе нема живота. Али да се увериш да је Бог свемогућ, кажем ти да ћеш одмах оздравити. Бићеш телесно здравији него пре. Само пази ово: Не иди ни лево ни десно од вере православне. Вера православна је једина спасавајућа. Ту је веру сазидао Господ Исус Христос на костима светих људи. Немој да расправљаш питања те вере нити о њој да мудрујеш, већ буквално испуњавај шта је прописано од светих отаца и апостола. Писмен си , па читај правила свете православне вере и дознаћеш шта се тражи од једног православног хришћанина. Гледај да овај други живот не буде само за твоју корист, већ на хвалу и славу Господа Исуса Христа. Све што си видео причај онима са којима дођеш у разговор, како би се и други људи обраћали Богу, извору живота. Ако сад поново окренеш живети по старом, знај да за тебе нема више опроштаја. Сад читај Јеванђеље."
Чим почех да читам, у исти мах ми дође једна струја духа, струја натприродног ваздуха коју сам потпуно свесно осетио. Чим та струја уђе у мене, ђаво који је месецима лежао у мени у облику змије, моментално ишчезне и не осетих на који начин. Затим као да се неки црни вео поцепа, очи ми се отворише, свану ми дах живота. Све се око мене промени. Мило ми постаде сунце, и природа и сви моји укућани. Као да сам други васкрсли Лазар. Од радости почнем да плачем и да захваљујем Господу Исусу Христу што ме је спасао из демонских мрежа.
За неколико дана ипак нисам смео излазити из куће. Свраћали су демони. Али ја одмах почнем читати Јеванђеље на глас. Они не могу да слушају, већ беже.
Из овога нека се поучи колико је коме могуће. Пристајем свакоме објаснити приватним писмом ако је потребно.
Ово сам написао као истинито и потписујем:
Грешно и недостојно чадо Господа нашега Исуса Христа
Данило Трајковић из села Ораховица код Прилепа
12. јануара 1935. год.
Мали мисионар, бр. 16, мај 1935. год., Битољ