Свети Леонтије II, патријарх Јерусалимски

Леонтије, преподобни и богоносни отац наш, живљаше у 12. веку. Родио се у месту Струмици, раније званој Тивериопољ, од родитеља богатих и благочестивих. На крштењу доби име Лав, и чим изучи писменост поче читати Свето Писмо и Житија Светих од чега му се у души роди жеља да постане монах. По смрти родитеља својих повуче се на једну усамљену гору, где се поче подвизавати, а онда отиде у Цариград и ступи у манастир Пресвете Богородице, звани Птелидион, и ту се замонаши. Особито је многе сузе проливао преподобни, и особито је волео чесне иконе Господа нашег и Пресвете Матере Његове.

27.05.2019. Аутор:: 0

Свети Леонтије II, патријарх Јерусалимски Леонтије, преподобни и богоносни отац наш, живљаше у 12. веку. Родио се у месту Струмици, раније званој Тивериопољ, од родитеља богатих и благочестивих. На крштењу доби име Лав, и чим изучи писменост поче читати Свето Писмо и Житија Светих од чега му се у души роди жеља да постане монах. По смрти родитеља својих повуче се на једну усамљену гору, где се поче подвизавати, а онда отиде у Цариград и ступи у манастир Пресвете Богородице, звани Птелидион, и ту се замонаши. Особито је многе сузе проливао преподобни, и особито је волео чесне иконе Господа нашег и Пресвете Матере Његове.

Иако још млад, преподобни узе на себе један тежак подвиг: иђаше по улицама царског града правећи се као да није здравог ума, због чега га многи исмеваху и ружаху а често га и бијаху. Подносећи све то са великим смирењем преподобни брзо достиже до високе мере врлине тако да поче и чудесне ствари чинити: носио је жар у својим рукама или у својој мантији и кадио чесне иконе по граду а да му огањ никакве повреде није наносио. У то дође у Цариград један веома врлински архијереј из града Тиверијаде. Чим га угледа преподобни одмах отиде код њега и стаде му се подчињавати и у свему га слушати и служити му. Овај пак архијереј живљаше на једној гори изван Цариграда и око њега се окупљаше и друга духовна чеда његова. Једнога дана пошаље он овог блаженог у царски град ради неког послушања, али му нареди да се исте вечери врати да га не би снашло неко искушење у граду. Јер говораше: риба не треба дуго да остаје изван воде. Свршивши своје послушање у граду преподобни не могаше наћи лађу која би га пребацила преко мора на супротну страну од града, али да би извршио заповест свога старца он се баци у море, и о! чуда, иако му вода беше дошла до грла, он мирно иђаше по дубини морској док не дође на другу страну. Тако је Бог премудро устројио да свети младић није ишао по површини воде да се од тога не би погордио, а ипак је чудесно корачао кроз воду и без опасности прешао на другу страну и тако извршио послушање. После неког времена епископ Тиверијадски крете на пут у своју цркву у Јерусалим и са собом поведе и овог блаженог Леонтија. На путу они свратише на острво Патмос и преподобни измоли од свог духовног оца да остане ради подвига у манастиру Светог Јована Богослова на Патмосу. Епископ му то дозволи и он остаде у том манастиру подвизавајући се свакодневно великим и тајним подвизима за које нико од братије не знађаше. Особито је имао дар суза и боголиког смирења, због чега му се ум толико просветли да је многе књиге Светих Отаца знао напамет. Видећи његове врлине игуман га замонаши у велику и анђеоску схиму и удостоји га свете тајне свештенства. Због великог свога смирења и многих тајни и богоугодних подвига он би удостојен виђења Светог Апостола и Еванђелиста Јована, а по смрти игумановој братија њега изабраше за игумана Апостоловог манастира.

Када се његова врлина толико прочу да за њега дознаде и благочестиви цар Манојло Комнен (1143-1180 г.), по жељи царевој и многих архијереја он би изабран за патријарха Јерусалимског. Као патријарх Јерусалимски проведе неко време боравећи у метосима патријаршије Јерусалимске и Светога Гроба на острву Кипру, а онда пређе најпре у град Акре (Ака) на палестинској обали (јер му Латини, који владаху тада у Јерусалиму, не дозвољаваху одмах да тамо дође), а затим и у сам Јерусалим. Латини пак, који владаху Јерусалимом, не дозволише овом светом православном патријарху да врши света богослужења на Гробу Господњем и у храму Васкрсења Христовог, и штавише спремаху му потајно убиство, тако да по жељи и цара Манојла, који за ово беше чуо, светитељ се врати у Цариград. У Цариграду он поживе још неколико година и после многих дивних и спасоносних чуда, која Господ учини по молитвама верног и доброг слуге Свога, светитељ се престави у миру око године 1190., и његове свете мошти бише положене у храм Светог Архангела Михаила.

Тако би прибројан праведник Праведницима, преподобни Преподобнима, добровољни мученик Мученицима, архијереј Светитељима. А његове безбројне подвиге и многобројна чуда, опширније изложена, може свако наћи у књизи званој "Неон Еклогион", у коју је Св. Никодим Светогорац унео и житије овога светога које у своје време написа цариградски монах Теодосије.