Све за Христа, Христа ни за шта

Чувена крилатица светих Отаца „Све за Христа, Христа ни за шта“ није обичан допадљиви мото и крилатица Христом одушевљених људи. Ова мисао представља кичму, вертикалу постојања хришћанина преточену у праксу свакодневног исповедања вере, а њен доказ су небројени мученици. Ова крилатица истинских подвижника љубави Христове потврђује реч Господњу да ће онај ко изгуби живот Њега ради, заправо га наћи у Вечности са Њим.

20.05.2023. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Христова Црква је кроз векове пронела идеал великог узвишења, обожења човека, потпуног његовог просветљења у Богу. Истина Божанства, које се на земљи оваплотило у Христу, показује се и у истини преображаја људског живота. „Бог је постао Човек да би човек постао бог.” Остајући по својој природи твар, човек по благодати Сина Божјег Исуса Христа, налази свој изгубљени образ Божји. Тако угаљ захваћен ватром, иако остаје угаљ, ипак губи своје црнило и постаје светлоносан. И човек у Христу постаје син Божји, бесмртна твар, преображена у Богу. Ово је темељ хришћанства. Грађанска и друштвена слобода има у својој основи ову веру у високо предодређење човека. Такво је учење Цркве.

Свети Григорије Богослов у четвртом веку, у своме слову, посвећеном успомени на упокојеног Василија, архиепископа Кесарије Кападокијске, овако саопштава разговор Светог Василија с императором Валентом. Из овог дијалога се може видети, са коликом су храброшћу хришћани објављивали и штитили пред суровим државним властима свој идеал и своје схватање човека.

Свети Василије Велики овако одговара императору, који га прекорева за гордост јер у питањима вере не жели да се потчини императорској вољи:

–Ово не захтева мој Цар (Бог), не могу да се клањам твари будући да сам сам твар и имајући заповест да будем бог.
–Имп. Валент: Зар се ти не бојиш власти?
–Св. Василије: Не, не бојим се.
–Имп. Валент: Чак, иако би ти морао да претрпиш све што је у мојој вољи?
–Св. Василије: А шта то подразумева? Објасни ми.
–Имп. Валент: Одузимање имовине, прогонство, мучење, смрт.
–Св. Василије: Запрети нечим другим, ако нечег другог има код тебе, а ове претње нас не узнемирују.
–Имп. Валент: Па, како то, због чега те не узнемирују овакве претње?
–Св. Василије: Зато што се не боји одузимања имовине онај који нема ничег при себи. Зар ти је потребна моја проста одећа и оно мало књига, од којих се и састоји сва моја имовина. Шта је то прогонство, ја не разумем, јер нисам везан ни за једно место, и ово на коме живим сада, није моје, и свако, на које ме пошаљу, биће моје место. Боље речено, свуда је Божје место и ја ћу свуда бити луталица и дошљак. А телесна мучења? Шта она мени могу наудити, кад ја немам ни тела, јер и оно такође припада Богу? А смрт је за мене добитак, она ће ме пре послати Богу, ради Кога живим и подвизавам се, ради Кога сам и већим делом већ умро и Коме одавно стремим…

Заједно са Василијем Великим хришћани у свим народима могу рећи: „У свему другоме, о владари, ми смо скромнији и смиренији од свих, јер нам то налаже заповест, а када је реч о Богу и када против Њега дрско устају, тада ми, не обраћајући пажњу ни на шта, имамо у виду само Бога”. Тако су говорили са државним властима које су гониле Цркву истински хришћани и пастири свих векова и народа. Ако је и било пастира слабих духом, који су служили силницима овог света и угађали богатима, онда они нису заступали хришћанску истину, већ они који су били као Василије Велики. А ако не би било оваквих пастира, не би било ни саме вере. А вера Христова је прошла кроз све векове и никаква гоњења нису могла угасити њен огањ.

Безбројни су у историји примери храбрости пастира Цркве, који су указивали народу и државним властима својих земаља пут правде и милости Божје… А колико је само било мучено таквих пастира и у Руској Цркви у последње време.

Исповедник и мученик наших дана, архиепископ Крутицки Иларион (Тројицки), умревши у петроградском казамату после тамновања у Соловјецком концлогору, говорио је, изражавајући разум Цркве: „Са оваплоћењем на землљи Јединородног Сина род је добио нове снаге, започео је преображај пале људске природе, покренут је процес стварања новог човека, нове твари. Живот и усавршавање личности у Цркви носи са собом срећу и блаженство. А они се не дају као спољашња награда, већ јављају као унутрашња и неизоставна последица самог савршенства, јер ми потврђујемо једнакост врлине и блаженства. Упркос свим невољама у свету, наша хришћанска нада је радосна, светла. Наша мисао није мрачна, него светла. Јер није видело тога око, нити слушало ухо и није долазило у срце човека, оно што је припремио Бог онима, који Га љубе.“

Из књиге ''Апокалипса незнатног греха''



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.