Једно само не заборављајте: не верујте свом срцу! Оно је лукаво и први је наш издајник. Њега је потребно узети у руке и без жалости гњечити и бити зато што је, као жедан сунђер, упијало у себе сваку успутну нечистоту, и цедити ради тога, да би се исцедила из њега сва нечистота.  

Душа која се није предала вољи Божијој неће нигде наћи мира, чак и ако буде много постила и молила се. Ко окривљује људе зато што га укоревају, тај не зна да му је душа болесна и да прекор није крив. Ко воли да врши своју вољу тај уопште није мудар, а ко је послушан томе је успех осигуран јер га Господ воли. Ко има малу благодат Светог Духа тај воли сваког претпостављеног јер зна да је Богом постављен и са радошћу му се покорава у славу Божију. Ово је познато нашој Цркви захваљујући Духу Светом, а и Свети Оци су писали о томе.

Увек када се суочимо са вешћу о неком злом делу, увек треба да човекољубље буде изнад свега тога. Видимо, свакога дана, слушамо тешке вести. Велика је трагедија што ти људи чине многа безакоња, али има и лепих ствари. Ми смо већ свикнути на да ујутру, кад упалимо телевизију, чујемо: ухапшен овај, убијен онај, онај урадио то. Мислим да би код појединаца било страшно кад би устали и чули: овде се догодило нешто лепо, брат је помогао брату, комшија је помогао комшији, иградио кући, изградио ово, изградио оно, помогао... Морамо то стање мењати. Морамо ту напетост превазилазити, не само да бисмо читали лепе вести и монтирали лепе вести, него да бисмо стварно чинили добро, које би стварало једну лепу нашу стварност. И кад се сусретнемо и питамо: "Шта има ново?" – ретко ће ко да прича о лепим стварима. Крећемо од лоших вести. Просто, то је постала наша навика да причамо лоше вести. И уби нас та лоша слика коју прихватамо као нашу реалност. А, ако бисмо ситуацију обрнули и потражили лепе ствари, не да бисмо себе лагали, не да бисмо правили неку илузију, него да бисмо показали да имамо капацитет за добро. 

У почетку нашег покајања изгледа нам да не видимо ништа друго сем нашег унутрашњег пакла. Али, на чудан начин, Светлост коју још увек не видимо већ продире унутра као живо осећање присуства Бога. Ако ми снажно, обема рукама, будемо држали крај хаљине Господње, то ће се и чудо нашег раста у Богу стално појачавати, а нама ће почети да се открива дивни облик Исуса, и с Њим виђење нас, људи, како нас је Творац замислио пре саздања света. Да се услед реченог богатства дарова не би узвисило људско срце, промисао му даје да се стрмим путем успиње ка овом сазнању, путем који изнурује и ум и душу и тело. 

Доћи ће дани када ће Хришћани додавати и одузимати, и изопачиће књиге Светих Божански Пророка и Светих Отаца. Одбациће Свето Писмо и саставиће тропаре, химне, и књиге технолошки. Њихови умови ће бити расути, и постаће отуђени од свог Небесног Образа. Из овог разлог Свети Оци су храбрили монахе пустиње да записују Житија Отаца не на пергаменту, већ на папиру, јер ће их долазеће генерације мењати да одговарају њиховим укусима. Видиш дакле, да ће зло које долази бити ужасно. У тим временима љубав према Богу ће у многим душама охладнети и велика туга ће доћи на свет. Један народ ће се окретати од другог. Људи ће се селити са својих места. Владари ће бити збуњени. Свештенство ће се налазити у анархији, и монаси ће нагињати ка немару. Великодостојници Цркве ће сматрати бескорисним било шта што је у вези са спасењем, како својих душа, тако и стада која су им поверена, и презираће било какву бригу. Сви ће показивати ревност и енергију за било шта што је у вези стола за јело и својих стомака. Биће лењи у својим молитвама и повремено ће критиковати. Што се тиче живота и учења Светих Отаца, неће их интересовати да их опонашају, чак ни да чују за њих. Радије ће се жалити и говорити „да смо живели у њихово време, онда би се понашали тако. И епископи ће пропустити силу овога света, дајући одговоре на различите ствари само након узимања поклона са свих страна и саветујући, права неће бити штићена; они ће жалостиће удовице и мучиће сирочад.  Разврат ће захватити ове људе. Већина неће веровати у Бога; мрзеће један другог, прождирати се као звери. Крашће један од другога, биће пијанице и ходиће около као слепци. У тим временима, ко год буде спасио своју душу и буде подстицао друге да се спасу, биће назван великим у Царству Небеском.

Као прво, човек треба да схвати да му одрђена навика штети, а затим да пожели да се против ње бори не би ли је се ослободио. Да би се рђава навика одједном сасекла, треба имати јаку силу воље. Као што конопац мало-помало прави танак урез на ивици бунара па више не ''бежи'', тако и свака навика мало-помало удубљује у срцу жљеб, из ког касније она тешко излази. Треба да будемо веома пажљиви да не стекнемо рђаве навике, јер касније је потребно много смирења и воље да бисмо успели да их се ослободимо. Отац Тихон знао је да каже: ''дете моје, добра навика то ти је врлина, а рђава навика - страст''. Било како било, уверио сам се да је у егоизму, себељубљу и самовољи узрок ако се човек бори, па се и поред тога непрестано спотиче и никако не мења /на боље/. Недостаје му смирење и љубав, и то је препрека за Божије деловање. Сам човек не помаже Богу, да би после Бог њему помогао. Ако, на пример, Бог некоме помогне да победи једну страст, он ће то приписати себи, погордиће се, јер ће мислити да је победио ту страст сам, без Божије помоћи. 

Наша је радост Христос. Својим страдањем Он нас је записао у Књигу живота и ми ћемо у Царству Небесном бити вечито са Богом, и видећемо славу Његову, и наслађиваћемо се Њиме. Наша је радост Дух Свети. Он је бескрајно благ и пријатан и сведочи души о њеном спасењу. О, браћо моја, молим вас и преклињем у Име Божијег милосрђа, верујте у Јеванђеље и у сведочанство Свете Цркве, и осетићете се још овде на земљи као у Рају. Јер Царство је Божије унутра у вама. Љубав Божја уноси Рај у душу. Многи кнезови и господари, када су осетили ту љубав, напустили су своје положаје. И то је разумљиво, јер Божија љубав до суза наслађује душу благодаћу Духа Светог и ништа се земаљско не може упоредити са њом.  

Против неправде треба се борити. Туга је знак немоћи. Ма на кога се неправда односила, ти мораш подједнако бити готов, да против ње устанеш и изобличиш је. Равнодушно гледати неправду исто је, што и творити неправду. Ако се тебе не тиче неправда, која се наноси твоме суседу, неће се ни њега тицати неправда која се теби буде сутра нанела. Што си рад да теби други учини, чини и ти другоме. Христос је изобличавао неправду и викао на оне који се неправдом у животу служе. Он је знао каквим се неправедним начинима служе фарисеј против њега, па ипак није туговао, него их је све жешће нападао. Угледај се на Христа! Знај, да ће твоја туга само ободрити неваљале и зле људе. Не тугуј, него устани и бори се речју и делом. Имај вазда на уму Христа. Бог ће, ти дати снаге, Њега призови у помоћ!  

Плач је спасоносан, драги моји. Био сам много пута на Светој Гори. Калуђери, доста њих, су ми говорили кад смо се мало зближили: Бог ме напустио. - Како те напустио, зашто? - Две године ја не плачем више. Хришћанин плаче. Тако да плачите, кад год вам се плаче, плачите. Немојте се сматрати: баш смо к'о жене. А жене, јадне, ништа им друго није ни преостајало него да плачу, у браку, у сукобима разним. А српски мужеви нису волели то. Српски мужеви воле да им жена буде стабилна, здрава, малтене увек здрава, и да не плаче. Тако да су се нервирали мужеви. То вам све причам из четрдесетогодишњег искуства, а добро и мога брака. Не воли Србин да плаче. Не треба вештачки плакати, кад вам се плаче – плачите. Научите мало, нека буде и жена ту поред вас, да зна и она да може и мушкарац да плаче. Није он због тога слабији. Напротив, хришћански гледајући је - јачи. Кад дозвољава себи осећања, да их показује кроз плач... Па ако то уздржава, он ће постати непријатно агресиван. Па ако не може осећања своја да показује у породици, он ће их показати ван породице, али на рђав начин.

Фанатизам нема везе са Христом. Буди истински хришћанин! Тада нећеш никога погрешно разумети него ће твоја љубав све покривати. И према иноверном буди хришћанин. То значи: поштуј га на учтив и племенит начин, не обазирући се на његову религију. Можеш се наћи при руци муслиману у невољи, разговарати и дружити се с њим. Треба да поштујеш туђу слободу. Као што Христос стоји пред вратима и куца, али их не отвара силом него чека да га душа човекова сама слободно прими, тако и ми треба да се односимо према свакој људској души.