Страх – то је агонија човечанства… Тешко га је до краја разумети и немогуће га је сасвим излечити. Могуће је само исцелити га небом или заглушити га земљом, изгњавити га животном трком, прикрити бригама; од ове се муке може само на време одвући пажња – различитим плановима, надама, кратким радостима земље, или неком другом њеном бољу.
Страх, као ветар, среће човека на свим путевима његовим. Чега се само не страше људи у свету! Отишли од свог поверења Творцу, они граде свој земаљски живот, окружени бригама, секирацијама, страхом и ужасом.
Пошто су престали да пребивају у рају слатког Божијег поверења према Богу, људи су почели да се мучно плаше свега и свачега, и да сав свет плаше собом. Људи су напунили земљу лажју и несрећом у којој живе, непрестано бивајући призивани у други, виши живот, али готово уопште се на њега не одазивајући. Утонуо у земљу, човек види само њено црнило. И сва природа осећа ту одлученост човека од вишег живота и слободе, и мучи га, и боји га се. Трње је окружило живот човечији, бодљикави коров је никао на његовим путевима. Зло и страх су почели да уједају човека. Они га ујести могу само “у пету” (1 Мој. 3:15), али у пети, односно, у вањским, периферним осећањима и мислима се и сконцентрисао сав земаљски живот, након што је пао са висине светлог Разума. И, бивши рањен у своју јадну пету, човек је почео да изнемаже свом дубином свога бића – тако је слаб он, бивши лишен Благодати. Као звер, он трепери од страха и плаши се свега, “Страх и трепет дође на ме и покри ме тама”.
Након што је оставио своју прву љубав (Откр. 2:4), а није се научио последњој својој љубави – у Христу, – човек је почео да се обазире унаоколо у свом огромном и хладном брлогу света и – уплашио се. Тако је почела историја, коју човечанство до дан-данас није изживело. Његове очи су почеле да се топе од опасности, од неистинитости свог живота и живота другог човека. Зле силе су почеле да га муче, да га привлаче, да му дарују своје илузорне насладе, да би га њима после тукле, наслађујући се његовом беспомоћношћу и помраченошћу. И човек је навикао да тамне силе господаре над њим. И почело је да га посећује ново осећање: радост да буде зао и страшан за своје окружење. И што више он живи у својој злобној наслади мржње према другом човеку, у својој жељи да влада, у својој гордости – тим више се он боји и страхује од другог човека.
Тајанствено је и страшно рођење човека на свет. Страшан је човеку и прелаз из тамне утробе света у тајанствену вечност. Страшна је, својом уникалношћу и одговорношћу, свака минута овог живота. Али човек је научио да замазује свој страх, да га сакрива, чак и да се смеје над њим, да га лаже; он му се чак потчињава и приноси му жртве – да би обезбедио лакоћу постојања под његовом влашћу. Таква је суштина и древног и савременог идолопоклонства: култивирања вештачког врта живота и мисли изван Бога… Човек себе само обмањује, живећи бездушно и “неустрашиво”.
Савремена трка човечанства, његови интереси, његове представе о свету, његова цивилизација, тај рингишпил људи који се из дана у дан окреће све брже у простору и времену, израста не само из социјалних и културних веза људи, него и из страшне усамљености човека у свету, од самоће коју човек хоће да сакрије – и од себе, и од других људи.
Древно поклоњење идолима и фетишима већ је представљало манифестацију те усамљености. Стремећи да од себе и од других сакрије своју ништавност и своју метафизичку наготу без Бога, човек је градио, и данас гради, свој свет. Али чак и у том тамној устремљености човека – да од себе самог сакрије своју слабост и малост – крије се искра његове слободе: да изабере свој пут.
Пошто није оценио и не цени своје високо достојанство и своју слободу да буде син Божији, човек се тој слободи вере у Бога, љубави према Богу и послушања Њему мора учити кроз сву бол своје нељубави, неверја и непослушања. Земља, која је остала Божија, до последњег својег зрнцета прашине и најмање своје травчице, постала је сурова школа човекова. Миомирисна близином небеском свету, земља је за човека постала сурова учионица Божије истине и правде. Унутрашње зло човечије нељубави према Богу постало је – и сваким даном поново постаје – вањско, физичко и историјско окружење човека. Зло, које ниче у бездану људске душе, зло, које није омивено покајањем, корача ранама, чиревима и болестима по телу земље. Библијски “трње и коров”, којима је окружен наш живот – су наше болести, наши страхови, наше пометње и ужаси; у вањски свет је све то допузало, утрчало, улетело из унутрашњег света човекове душе, која је задрхтала и стресла се када је издала Бога.
Историчари древних векова (као што је Fustel de Coulang – „La Cite antique“) сведоче о том нечовечном, “тоталитарном”, тамном страху, којим се кретала и управљала историја древног света. У свим областима живота људи су били робови свог тамног страха, док им није био дат нови страх – високи страх светог закона. Творац је од страхова земље почео да лечи људе страхом Свог Закона. Човечанство, које се сваким даном све више замрачује и које се све време и на сваком кораку нечега плаши, од тамног страха може бити излечено само новим страхом: вишим, светлим страхом; већ, више, не бесмисленим треперењем пред ужасом живота и слепе судбине, него страхом благоговенија пред законом Творца и Његовог Духа, страхом моралне одговорности за дате таленте истине и љубави. “Изуј чизме своје, јер земља на којој ти стојиш, света јесте”.
После оваплоћења Логоса и доласка у свет огња Духа, сва земља (за вишу свест човекову) постала је света, и грех човечански је на земљи још више добио на одвратности, постао је још веће безумље, него што је био у времена самог Закона. Светли страх пред запаљеном крошњом величанственог Божијег савршенства је почетак последње мудрости човекове: “Почетак Премудрости је страх Господњи”. Речју Своје Истине Творац је ишчупао смртоносну стрелу из живота човечанства и победио зло том истом стрелом. Ослободивши страх од његовог демонског отрова, Дух Божији је почео да таквим, очишћеним страхом утврђује и узвисује срца људи. И, навикнути на страх, као на свој живот, људи су почели да се хране новим, вишим страхом, и да се враћају Богу, смислу свог живота, ослобађајући се својих старих страхова. Страх је учињен безопасним, преображен је, уздигнут је ка небу…
Тај страх Божији је способан на бесконачно уздизање и префињавање, и напушта област било какве бојажљивости. Због тога он није био укинут доласком на земљу Богочовека када је свету донео Нови Завет, Завет – сада већ више не страха, него неустрашивости љубави. Страх је остао у свету, као светли ореол над огњеним човековим стремљењем ка Божијој Чистоти.
Човечанство је почело да живи између два страха: чистог и светлог, и тамног, грешног страха, бивајући запаљено час једним, час другим. Човек је остао способан да, поред узвишених осећања анђеоског благоговенија пред Именом Господа Сила, у себи сакрива и показује тамни демонски страх – страх сујевјерја, самољубља и егоизма.
Дубока душевна раздвојеност, коју много људи преживљава и осазнаје, може бити исцељена само очишћењем и освештањем страха. У својим преживљавањима немогуће је искоренити сваки траг било каквог вида страха. Али је зато свој страх могуће узвисити. У томе се састоји религиозно цветање човекове личности.
Први тамни страх човека јесте бојазан да види Бога. То је – свемирно и свевремено – сакривање Адама-човечанства од близине Божије. “Го сам, те се сакрих”. Тако се и дан-данас човечанство крије од Бога у својим делима, осећањима и жељама.
Други тамни страх човеков је бојазан да види другог човека. Дубина антроплошке истине се раскрива већ на првим страницама Библије: “Ево… да се сакријем испред Тебе, и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко ме сретне” (1 Мојс. 4:14). То су речи Каина после убиства брата. Онако како се човек боји да не нађе Бога, тако се боји он и да Га нађе, да угледа свог Спаситеља у себи и у другом човеку. Некада се човек плаши да у себи и у брату пронађе вишу човечност.
“Где си, човече?” – зове Дух Божији истог тог древног библијског Адама – човечанство. И сваки човек, свесним – или несвесним – покретом своје душе одговара Богу: “Чух Твој глас у врту, па се препадох, јер сам го, те се сакрих” (1 Мојс. 3:10). Бежање од човека је само друга фаза бега од Бога. Они који су од Бога отишли, али још нису и од људи, нису далеко од повратка Богу. Метафизички одлазак у Бога неверујућег човека од другог човека јесте последња форма моралног солипсизма, злоћудни тумор човечанства које се не развија у правцу Божанствене истине, него у правцу свог сопственог егоистичког бића.
Страхови злих служе злу. Човек се плаши да призна да је ништ и го. Бивајући свестан своје наготе, човек се плаши да окрене своје чело и своју вечност (човечност) према Богу. И, бојећи се тога, он се боји да било где, у свету или у свом животу, открије или покаже Бога. Тако човек сам себе изгања и тера од лица Божијег у “тму вањску”, где је “плач и шкргут зуба”, где је безизлазна патња човечности која за себе не жели да умре и васкрсне у Богу.
Ужасом своје неусклађености са Богом, неусклађености која некада зна да буде вапијуће дубока и жива, објашњава се неверје човека, та тамна човекова бојазан да у себи или било где у свету угледа Бога. “Нема Бога!”… “Не може бити Бога у свету, у којем је толико зла и патњи!” Али то већ јесте неко знање о Богу, и већ то је трепет пред неусклађеношћу својом, и света, са Богом. У неверју се крије ужас могућности сусрета са Богом. Страх се одлаже, одгуркује, душа се умирује неверјем… Тако само птица која трчи по пустињи – ној – крије своју главу у песак, спасавајући се од оних који је гоне. И тако се човек од Творца сакрива – у пустош.
Али у страху палог човека може се видети и рајски одговор прве стидљиве целомудрености твари: “Господе, иди од мене, јер сам ја човек грешни!” Тако кличе, обухваћен стидом и ужасом своје слабости и нечистоте, апостол Петар после чудесно јављене милости према њему на Тиверијадском језеру. Овде се већ открива – не тамно стремљење да се побегне од Свјатаја Свјатих, него анђеоско сакривање себе од Њега, због љубави према Њему, због стида за себе, због своје немоћи и неприпремљености за тај сусрет. И човек у том светлом ужасу већ носи у себи одсјај Рајске радости херувима и серафима, који своја лица покривају пред Сунцем љубави.
Сваком истинитом покајању иманентно је осећање светог сакривања себе од Бога, које показује рајску природу човековог покајања, као налажења места свог духовног саображавања са Богом. Светли трепет блудног сина пред љубављу Оца, сина који схвата да он “нема право да се назове сином”, – исти је онај страх, који је имао апостол Петар, после чудесног улова рибе на Галилејском језеру.
Када би се наших људских срца дотицао само такав страх! Али ми, људи, бивамо или безосећајно-дрски према свему – према животу и према смрти, према добру и злу, или – напротив – необично испрепадани и бојажљиви, неповерљиви према животу, према стихијама, према животињама и према људима. И чак сама наша неустрашивост често зна да буде – не знак Вечног Живота који се у нама рађа, него само један од израза наше безосећајности према тајнама живота и његовим светињама.
Човек самоуверен, човек који се не боји никаквих тешкоћа у животу, који се ни смрти не боји – одједном бива испрепадан од саме помисли да би му на послу шеф могао да одржи придику, или да би му се у друштву због нечега могли подсмехнути, или, напротив – да ће остати без неког одликовања, или да неће моћи удовољити свом самољубљу. Храбри војници знају да побледе од једне речи или погледа слабе жене. Тамни страх увек бива изазван страшћу. Тај страх је увек последица неистините љубави – било према свету, било према другом човеку, било према самом себи.
Али страх бива и од душевне празнине, од тога што је човек изгубио самог себе. Таквим страхом се био препао апостол Петар у Каифином дворишту, у присутности Самог Христа Спаситеља. Спреман да да живот за Христа (таква је последица самоуверености), он се одједном био изгубио и препао.
У свом тамном страху савремени човек веома личи на оног најпримитивнијег. Чега се само не боје људи! Живот савременог човека, баш као и оног древног, саткан је од страхова који, као птица, пролећу кроз његову душу, и не одражавају се увек на екрану његове свести. Савремени човек не бива свестан свих својих страхова. Али, како у његовом срцу нема потпуног мира, може се рећи да његови страхови – та деца људских страсти – живе у његовом душевном дому.
Страхови улазе кроз врата и прозоре човека, звижде кроз браве и кључаонице његове душе, пуне све поре живота; они парализују делатност активних људи, и побуђују на интензивну делатност људе пасивне. Онај који није безосећајан, мора нечега да се боји; понекад – и много чега. Управници и поданици, начелници и потчињени, богати и сиромашни, здрави и болесни: свако се боји на свој начин… Несумњиво је да савремени човек, са свих страна препадан свакојаким личним, друштвеним и светским привиђењима, више и теже робује демонским страстима – од древног паганина или наивног африканца наших дана.
Још недавно је велики број људи – застрашен ауторитетом “науке” – журио да се одрекне од највиших вредности свог живота и културе – од Творца, од вечног спасења свог, од Јеванђеља, од душе своје… Па зар то није био страх од привиђења? Данас су све те детињасто-научне хипотезе прошлог века просто ишчезле, у светлу нових човекових спознаја, пред новом речју науке, науке која више не супротставља себе Богу, него скромно осазнаје своје границе.
Човека мучи његово властито тело. Тело човечије има своје сопствено поимање среће и патње, радости и туге. Телесне емоције за човека постају нови извори страдања и страхова – страхова тела и страхова да се телу уступи. Тело је инертно, упорно, тврдоглаво и грубо у односу на дух, оно има своју сопствену психологију и вољу. Оно наступа на човеков дух, као лав; ипак, ако га дух свеже, тело се претвара у послушног пса. Оно је “од овога света”, и не признаје више захтеве људског духа; оно се мора нудити на добро дело, на молитву, на самоодавање.
Тело, као “душевно” (1 Кор. 15:44), плаши се много чега. Оно неретко дрхти, када у исто време дух човека остаје миран и предаје се у руке Божије (то је показало искуство многих верника у време авионских бомбардовања).
Човек се плаши да се сусретне са самим собом, зато што, нашавши себе, може да нађе и Бога. А Бога човек неће да сретне. Зато се човек и боји своје велике дубине, и сав свој живот бежи од најмањег удубљивања у себе.
Свe бежање његовог живота, сва гунгула у свету, сва динамика његове цивилизације, са њеном нивелацијом и стандардизацијом живота, са њеним забавама и заносима, све бриге, планови и ентузијазам – буквално терају човека од Лица Божијег, и лишавају га човечијег лика. Али – “Камо да одем од Духа Твојег, Господе, и од Лица Твојега куда да побегнем?” То још многи не могу да схвате. Порив неверника или човека од мале вере је усмерен ка бежању од своје дубине, од своје тишине, у којој је сакривено рајско блаженство, у којој Бог среће човека. Бежи човек од духовног света – али куда?
У порочни круг вањског стваралаштва, вањских задатака, вањских односа са људима, пролазних успеха који ничу и нестају у магновењу; бежи он у радости које га никада не засићују. И човек се све више боји да остане сам са собом. Он више не гледа на звезде, не замишља се у тишини над животом. Дубина његове душе, која је у стању да прими величанствену љубав Самог Творца, за њега не представља радост; она је за њега језиво привиђење.
Човек се боји дубине свог бесмртног “ја”, своје апсолутности, “способности на све”: евентуалог бездана свог злочина и крајњег свог предавања Богу.
И у свему се човек плаши свог бола, и неизвесности, као неочекиваног бола. Плаши се он и од самог свог страха, јер је страх – бол; човек се може плашити и својих радосних нада. Онолико, колико је дубок човек, толико је тајанствено-бескрајан свет његовог духа; заиста се може рећи да је такав дух, какав је људски, могао бити дат само бесмртном човеку.
Научна психопатологија и психотерапија превише апстрактно (те зато неистинито – изван критеријума добра и зла) истражују област несвесног; због тога, чак и у својим најсофистициранијим анализама, оне не могу ни да се дотакну правих тајни човековог живота.
Архиепископ Јован (Шаховској)
преузето из књиге: “Апокалипса ситног гријеха”