Благодат Божја и човекова слободна воља

Једно од питања хришћанског живота које је заокупљало умове и срца како древних тако и савремених хришћана јесте - у каквом су узајамном односу благодат Божја, која се од Бога спушта у наша срца, и човекова слободна воља?

08.08.2014. Аутор:: Пријатељ Божији 1

У далекој старини, расправу о овом питању водио је прослављени богослов западне и хришћанске Православне Цркве, блажени Августин, са подвижником Пелагијем којег је Црква касније осудила као јеретика. Пелагије је неправилно учио да у делу спасења све зависи од човечије воље, од наше жеље да се спасемо, од наших делатних подвига на прихватању благодати Божје. Блажени Августин је превасходно говорио о значају Божје благодати, али је при том донекле умањивао нашу слободну вољу, наше делатне напоре. И мада је убројан у светитеље, блажени Августин није сасвим исправно расуђивао о овом сложеном питању које је захтевало како просвећеност ума Светим Духом, тако и истанчану терминологију. 

Излагање „царског пута“ у овој полемици било је дато блаженом Јовану Касијану Римљанину, Августиновом савременику. Свети Јован је рођен на Западу, али је много путовао по православном Истоку где је, између осталог, посетио православне светиње Палестине. Посебну корист задобио је од беседа које је водио са старим египатским оцима-пустињацима. Сећање на те разговоре оваплоћено је у једној од најауторитативнијих књига Васељенске Православне цркве, Беседе с египатским подвижницима. Ова књига постала је један од стубова православне аскетике. Када је пажљиво читамо (а њу с лакоћом могу да читају не само монаси, него и побожни мирјани), и када оно о чему пише преп. Јован Касијан упоредимо са својим сопственим унутрашњим искуством, постепено почињемо да разумевамо тајну нашег спасења које се ни у ком случају не извршава без наше слободне воље, без нашег слободног труда на задобијању Божје благодати.

 Једна пословица каже: „Без муке нема науке“. Бог нас је из небића призвао у биће, али нас не спасава без учешћа нас самих. Услед тога, ако сам човек не жели да се подвизава, ако не жели „ни прст да покрене“ у делу покајања и очишћења душе, он онда ризикује да остане без ичега. Господ је учинио све што је потребно за наше спасење. Бог је постао Човек, Богочовек Христос је узашао на Крст и, проливши своју скупоцену крв да би очистио нашу палу природу, васкрсао, вазнео се и ниспослао Светога Духа. Свети Дух, међутим, не силази на лењог, немарног човека, на човека који не жели нити да се моли нити да се каје, него се, уместо тога, једино умом пасивно саглашава с истинама вере. Чак и у случају да таква душа није лишена вере, она месецима и годинама само размишља, расуђује, резонује и упушта се у дуге расправе, али не улаже делатни напор да се отргне из блата, да се покаје и да задобије силу и Божју помоћ.

Што је брзо, то је и кусо

С друге стране, постоји и пословица „Што је брзо, то је и кусо“. Уистину, сусрећемо и други тип људи, који се труде несразмерно својим снагама и преко своје мере и који, према навици стеченој у време када су били изван Цркве, помишљају да би могли да спасу сами себе. Они у делу спасења исувише приписују себи, мислећи да се једино напором сопствене воље могу очистити од греха, да могу победити страсти, да могу ступити у борбу са сатаном и поразити га. Ово унутрашње самопоуздање и гордост доводе понекад до махните активности неке људе који сматрају да се у духовном, као и у овоземаљском животу, напором воље могу померати горе и достићи циљеви што су их поставили самима себи. Такви људи подсећају на планинара који се нада да ће, без икаквих додатних средстава и користећи једино снагу, руке и ноге, моћи да савлада неприступачне врхове. Што се тиче таквих, постоји пословица која каже: „Ко високо лети, ниско пада“. И заиста, велики је пад онога који се, према људској ревности и без потребне наде у Бога, узда у самога себе, а не у Бога који помаже смиренима. Таквим људима се допушта да дуго робују тој једној истој страсти. Много пута се каје такав човек, али се и много пута враћа у своје сопствено блато: ни на који начин не може да се отргне из лепљивог загрљаја греха, и то можда управо због тога што се није смирио. Ако се пак и не узда у самога себе, поткрадају га помисли славољубља или, услед те исте гордости, осуђује ближње, због чега бива допуштено да опет падне. 

Према томе, у делу нашег спасења морамо избегавати ове две крајности. Као прво, морамо избегавати неделање, које је било својствено и Јуди Искариотском. Сећамо се колико га је Господ волео и позивао на покајање. Он, међутим, није обраћао пажњу на Божја упозорења и неповратно је пропао. Исто тако, требало би избегавати и делање које је изазвано духом гордости, верујући у самога себе и без уздања у Божју помоћ, јер се једино посредством те помоћи човек може поправити.

Мислити о добру

Златна средина или „царски пут“ задобија се тамо и у ономе на шта се односи пословица „Помози самоме себи, па ће ти и Бог помоћи“. Сви ми знамо ту пословицу. Међутим, како се ретко догађа да с њом буду сагласне наше мисли, наша осећања, наши делатни напори да очистимо срце од греха! Када, у дубинама своје душе, заједно са светим Оцима проникнемо у Свето Писмо, добићемо следеће објашњење везано за тај царски пут. На који је начин човеку дато да дејствује по вољи Божјој, да дејствује уз потпору, уз помоћ благодати Господње? Наиме, једино такво дејствовање бива успешно и плодоносно и одликује се моралним осећањем ослобађања духа од греха. Проникавши у речи апостола Павла, Свети Оци кажу да и сама наша способност да мислимо о добру и да желимо добро долази од Бога, јер Господ и на тај начин открива дејствовање Своје благодати у нама, благодати која, међутим, не врши насиље над нашом природом. Према Библији, дејствовање благодати слично је једва приметном даху, који у нама подстиче тежњу за добром. 

Како се у нама зачиње зло, како се рађа грех? Грех дејствује сасвим неприметно и лукаво. Лукави дух, који душу искушава на зло, предочава њеном уму нешто што се (код отаца-подвижника, прим. прев.) назива „насртајем“ или „прилогом“’. Овај „насртај“ подразумева једва приметну помисао или обличје греха које се мисаоно оцртава у нашој свести, као нека сличица која доспева у фокус наше пажње. Овај „насртај“ нас не лишава слободе и не врши насиље над нама, него само привлачи пажњу на себе, привлачи к себи, али не тако да би му се човек приклонио и противно својој вољи. Међутим, уколико непажљиви хришћанин прихвати тај позив од стране греха, грех онда већ ступа на снагу, обавија, опкољава свест, наслађује срце, присиљава вољу. Тада човек постаје сличан риби која се упецала на удицу и, противно својој вољи, бива одвучен ка делатном извршењу неморалног поступка. Благодат Господња призива човека у дубинама његовог срца, у дубинама његове свести. Човек мора бити веома, веома пажљив према самоме себи да не би одбио овај призив, да не би постао сличан оном госту којега је цар позвао у царску ложницу, а овај није обратио пажњу на тај позив. Ето због чега је људима, који су склони празнословљу и таштини, или људима који увек и у свему траже разоноду, који траже спољашње подстрекаче слуха, вида, додира или укуса, веома тешко да се пробуде из сна у који су погружени. Напротив, чим постанемо мало пажљивији према самима себи, одмах почињемо боље да се сналазимо у тајнама сопственог, унутрашњег моралног живота. 

Господ не присиљава

Господ, дакле, не присиљава, него позива и призива. Ако се сетимо добрих дела која су некад учињена и ако нам буде дато да у сећању васкрснемо начин на који су извршена и оно од чега су започела, мисаоно ћемо увек доћи до тачке, до тренутка када је Сам Бог тајанствено дејствовао на наше срце, побудивши у нама жељу за добром. Тако се, на пример, догађа када се човек рано ујутро пробуди сам, без помоћи будилника или некога другог, и када се сан удаљи од очију. У том тренутку анђео Божји дотиче душу и подстиче је да славослови Бога. Уколико је човек навикао да обраћа пажњу на такве посете, он ће истог тренутка бити награђен обиљем мира, светлости и духовног спокојства који ће просветлити његово срце, а онда ће приступити молитвословљу. Нажалост, често нам се догађа нешто сасвим супротно од тога. По некој инерцији, својственој нашој природи, ми као да одвраћамо од себе онога који нас буди, окрећемо му леђа, кријемо главу у јастук као да желимо да се сакријемо од прекора савести и поново тонемо у сан. И као по правилу, то више није лагодан и окрепљујући сан, него сан који је магловит, тежак, оскрнављен сваком сујетном мишљу, често и уобразиљама и телесним маштањима - а све то долази као плата, као последица нашег рђавог избора. 

Догађа се, међутим, да у време, када се налазимо међу људима, осетимо унутрашњу побуду да несебично учинимо неко добро. У том часу као да се отвара наше срце, и ми осећамо несебичну жељу да помогнемо ближњем, да нешто поделимо с њим, често и на своју штету. И опет, хришћанима се често догађа да не ослушкују пажљиво ово кретање срца, ово подстицајно кретање благодати Божје. 

Успавана савест

Као по навици, ми се не обазиремо на ове призиве Господа који ће једном, два или три пута побуђивати нашу савест, а затим ће је оставити, умртвљену и успавану, све док нас последице живота у безакоњу - које ће нас довести до највећих невоља и недаћа - не подстакну да трагамо за уским путем спасења. То се понекад назива упозоравајућим дејствовањем благодати. Оно у почетку дејствује на наше срце, и у нашој је власти хоћемо ли прихватити или одбити овај призив. Из тог разлога, чак и најпорочнијег човека савест осуђује сваки пут кад се лати неког рђавог дела, и осуђиваће га до његовог последњег даха, ма колико га он пригушивао непокајаним животом. Савест ће нас или осудити, или наградити, и то управо због тога што је атмосфера у којој савест обитава, и што је ваздух који она удише - она слобода какву нам је препустио Господ. То је, дакле, атмосфера која се испуњава дејствовањем благодати која нас позива, али нас не присиљава на добра дела. 

Уосталом, не би требало да мислимо да ће нас благодат која дође и наиђе на благонаклоно прихватање с наше стране, која нас окриљује и допушта да осетимо сладост унутрашње моралне слободе, свагда носити на својим крилима - далеко од тога! Бог испитује сваког човека и Он ће га утешити својом близином, осениће му душу спокојством, озариће је светлошћу, наградиће га чак и за најмање добро дело.

Међутим, после тога долазе тренуци када нам изгледа као да се Господ скрива и поново препушта човека његовим слабим снагама, не би ли видео хоће ли се човек утврдити на путу добра или ће се, када ослушне глас страсти, као заборавно, незахвално дете одвратити од свог небеског Родитеља и самовољно побећи у таму. Свако од нас зна да после неке незаслужене утехе, после посете благодати Божје, поново бивамо приморани да се боримо са грехом. Понекад нас страст посећује и захтева своје, и то далеко упорније него раније када нам је, очигледно, Бог давао довољно снаге да јој се супротставимо. 

Ако се, пак, хришћанин, који се непрестано каје због свог неверства и отпадања од Бога, постепено покаже као достојан Божје благодати, ако у свему буде пажљиво мотрио на њу, ако буде користио сваку њену посету и ако, као послушно дете, буде пружао руке према њој, тада ће његова душа јасније и постојаније, опипљивије осећати дејствовање Божје благодати у себи, и постепено ће ступити у спокој Христов.

И сама благодат Божја, када се увери у постојаност такве душе, неће је више напуштати током дужих периода. Уосталом, све до краја живота - јер је такав закон моралног живота - морамо користити сву пуноћу наших сила и дејствовати до последњег душевног напора, да бисмо истрајали у добру, да бисмо се супротставили злу и победили га на нашем путу ка Богу...

Нека, дакле, нико не прецењује своје сопствене снаге и нека нико не очекује дејствовање Божје благодати без његове сопствене, унутрашње намере да јој садејствује свим својим немоћним силама. Свако од нас је дужан да током дана будно мотри на своје срце, како ничим не бисмо ражалостили Господа који нас понекад сасвим неочекивано и изнад наших очекивања подржава и укрепљује, и по пет или десет пута умножава наше снаге у борби са грехом. Непажљиви и сујетни људи неће то приметити, нити ће разумети, али ће зато људима који су склони да мотре на себе, који у молитви стреме ка Богу, све што је речено бити сасвим јасно. Јасноћу и разумевање треба приложити добрим делима, и тада ће се духовни живот у свој својој пуноћи развити у нашим срцима. Нека нам у томе помогну, као што нам свагда и помажу, Господ и Пресвета Богородица!

Протојереј Артемије Владимиров



Komentari (1)

19.10.2018.

Sasa

Postovani, u 2017 sam za osam meseci ostao bez oba roditelja...Otac je umro u aprilu, a majka u decembru iznenada, na moje oci, posto smo kafu popili, pricali, zagrlili se i naprosto je umrla, ostao sam prazne duse... Gde je tu promisao, jeli to kazna boga, ostao sam u paklu svega,

Коментариши


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.