Борба са помислима

Шта су мисли? Да ли су мисли (помисли) део нас самих, део нашег размишљања и како се оне јављају у нашем свакодневном животу? Како оне настају, како да их препознајемо и управљамо њима и како да се боримо против њих? Ово су нека питања на које одговоре нуди старац Јефрем, игуман манастира Ватопеда на Светој Гори Атонској.

03.01.2022. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Грешне мисли су мисли које се противе Божијој вољи и делују у области човековог ума, са или без његове властите воље. Ум је немиран и он или ствара мисли или се спољашњи фактори непрекидно приказују у уму. Њихов извор је или пожудно срце човеково или сами демони. Сам Христос нам открива: „Јер од срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, курварства, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога“ (Мат. 15:19).

Човекове страсти су настале и храњене грешним мислима. Демони су извесна бића која се хране прекомерном мржњом према људима и на било који начин ће ометати човеково спасење. Њихов главни посао је да у човековом уму посeју зло, поквареност, подлост, грешне и богохулне мисли.

Наравно да постоје божанске мисли чији је извор у самом Богу и Његовим светитељима, који охрабрују грешника на покајање и доносе утеху свима онима који су у невољи, просветљујући честитост, тако да они знају да им је то „Бог открио Духом својим“ (1 Кор. 2:10). Духовни напредак код човека огледа се првенствено у квалитету његових мисли. Ми морамо гајити чисте, свете и божанске мисли. Ми морамо претворити наш ум у фабрику добрих мисли, као што би рекао блажени старац Пајсије.

Дакле, само са опрезношћу (будношћу) морамо посматрати ум, и морамо бити пажљиви приликом препознавања мисли. Будност је умереност, пажња коју намећем свом уму. Ово се постиже призивањем свесветог, величанственог и преслатког имена нашег Господа. Молитва „Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног“ је најјаче оружје против демона и страсти, и у стању је да држи ум под контролом и да надзире мисли.

Мисли су као авиони који лете у ваздуху. Оне не зависе од нас уколико авиони стално лете у ваздуху. Али ми им не смијемо допустити да слете у нас, да их прихватимо и дамо им наш пристанак.

Жеља је расположење да ми морамо нешто да урадимо, да тражимо нешто, и то је покрет срца, док мисли делују у области ума. Прво пожелимо а после тога жеља се изражава интерно кроз мисли. Жеља је почетак, сам корен. Одсецањем грешних жеља ми се у суштини ослобађамо грешних мисли. Ово је разлог зашто је наш Господ нагласио: „А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу свом“ (Мат. 5:28). Он жели да одсечемо корен страсти.

Свети Григорије Палама каже да се ум верника који се бори у молитви лако чисти од помисли баш као што се срце особе (које је снага која производи мисли) не може очистити док се све снаге душе, физичке и духовне, не очисте.

Мисли које свакодневно долазе у наш ум су безбројне. Већина њих су сујетне, зле и грешне. Демони добро знају свој посао и они узгајају овакве мисли. Ми им подлежемо само онда када пристанемо на њих, када ове мисли спроводимо у пракси. Зависно од тога у каквом је духовном стању особа, судиће јој се како се бори са својим мислима. На пример, за напредне, који имају велико духовно знање и надзор над мислима, пристанак на грешне мисли је грех. За оне који су тек започели са својим духовним животом то не мора бити грешно.

Особа која се правилно бори она исповеда своје мисли како не би пристала на њих, где кроз саму молитву и борбу не би била у стању да им одоли. Немогуће је било коме да исповеди све своје помисли. То је психолошка болест. Многи долазе на исповест са свеском у којој су написали своје мисли, на стотине својих помисли које су дневно пролазиле кроз њихов ум. Ово није исправно. Они не само да замарују духовника односно исповедника, већ немају никакву корист. Ово није опрез над мислима, то није плод будности и духовног напретка, већ је болесна ситуација.

Постоје ситуације, и то скоро увек, када стојимо пред светим путиром и када нам тачно пред Свето Причешће навиру грешне помисли. Многи се питају да ли смеју приступити Причешћу. Наравно да ћемо приступити. Шта читамо од св. Јована Дамаскина пред Свето Причешће?: „Стојим пред вратима твога храма и не одустајем од страшних помисли“. Рат са помислима је веома тежак, како су описали свети оци. У овом конкретном случају морамо да имамо презир према оваквим мислима јер их убацује непријатељ који жели да нам ускрати благослов Светог Причешћа. Осим уколико помисао није повезана са смртним грехом који није исповеђен, мислим да се таква помисао неће борити са нама у том тренутку јер би већ била укорена од стране наше савести.

Треба знати да постоје и деструктивне мисли које воде према духовној смрти. То су мисли очаја и безнађа. Ове мисли, како кажу свети оци, су одсецање главе подвижнику. Верник никада не смије заборавити љубав и милосрђе нашег Бога Оца, без обзира на дубину греха који су починили. Никада не смијемо заборавити да постоји нада и да постоји покајање. Христос није дошао да суди свету, већ да свет спаси. Христос је примио покајање лопова, зликовца на крсту, који је био у смртној агонији, спасио га и сместио у Рај.

Неки се питају да ли брачници требају да исповедају међу собом помисли које имају једни за друге? Мислим да не. Боље је да своје помисли кажу свом заједничком духовном оцу. Будите свесни да ђаво, од тренутка када је двоје уједињено брачном круном, изнад њих ставио мету да их у одређеном тренутку растави. Из тог разлога, нажалост, многи парови не препознају овај рат. Док на самом почетку брака теку мед и млеко, и док их уједињује љубав, након тога почињу неслагања и свађе, „Не свиђаш ми се“, „Не волим те“, итд. Све ово је рат.

Зашто? Шта се десило након десет година брака и више, и да се међусобно више не воле? Боље је да на почетку парови кажу овакве проблеме свом духовном оцу, који ће их просветљењем преко Духа Светог водити у складу са тим, и својом молитвом одагнати демонску енергију која је дошла међу њих да их раздвоји. Не кажем да парови не требају међу собом разговарати о овим стварима јер је то суштина њиховог јединства и љубави, већ да не требају једни другима говорити грешне мисли које је посијао ђаво.

Против помисли нам се ваља борити будношћу и молитвом: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме“. Свети Јован Синајски у својој књизи Лествице каже: „Име Исусово мучи наше непријатеље.“ Наши непријатељи су наше страсти, наше грешне мисли, демони. Не постоји ефикаснији начин од тога да се молитва изговара самопрекорно и са болом у срцу.

Ако видите да нека помисао одолева упркос вашем напору и молитвама и да вас не пушта на миру, онда је добро да је исповедите. Исповест је заправо понизност, јер „Господ даје благодат пониженима“ (Јаков. 4:6). Срамота коју осећамо пред нашим духовним оцем кроз исповедање ове грешне мисли, оправдаће нас пред Богом и Бог ће нас ослободити од енергије ове страсти, ове грешне мисли.

Јако је добро гајити добре мисли а презирати оне грешне, лоше мисли, међутим ово тражи доста труда и марљивости. Презир који показујемо према лошим мислима посијаним од стране ђавола ће умањити тог ђавола, заробити га, да бежи, јер је ђаво арогантан и он жели да се бринемо за њега и да нас окупира, а не подноси да га презиремо. Ако можете ово гајити на овакав начин то је онда најбезболније, као што би св. Порфирије Кавсокаливит рекао: “Тражимо мир, радост и љубав Христову, а занемаримо наше зло, наше страсти, наше грешне мисли. Окренимо своје лице, цијело наше биће, према Христу и тражимо Његово лице, Његову милост. Иако полако, без да то и увидимо, бићемо освећени, а стари човек који нас је умарао са својим жељама и мислима ће побећи, и ми ћемо се обући у новог човека „који је саздан по Богу“ (Еф. 4:24).

Старац Јефрем Ватопедски  



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.